Godinu dana nakon pocetka misije na Kosovu i na stotine miliona dolara kasnije, niko izgleda nije stvarno srecan, sa opravdanim razlogom, sa Prelaznom vladom misije UN na Kosovu (UNMIK) i KFOR-om pod vodjstvom NATO-a, koji bi trebalo da nametne mir.
Organizacija za zastitu ljudskih prava - Amnesty International - optuzila je NATO za ratne zlocine; povratak izbeglica se usporio na sporadicne slucajeve, a skoro niko od onih koji se vracaju kuci nije Srbin; pravosudni sistem na Kosovu i dalje zapinje; nasilje je svakodnevna pojava, na koju je u Mitrovici pridodata avet podele; infrastruktura ove pokrajine jos uvek je u dronjcima; nezaposlenost je velika, a sluzbe za socijalnu pomoc ne postoje; a Kosovo je i dalje domaca ujedinjujuca stavka za Milosevicev rezim.
Vlasti KFOR-a i UNMIK-a mogu samo da masu glavama i da se pitaju kako su se dodjavola i pre svega uopste umesali u celu ovu zbrku.
Godinu dana nakon kampanje bombardovanja Jugoslavije pod vodjstvom Amerike, nijedan od ciljeva koji su predstavljeni kao opravdanje za taj cin nije cak ni blizu ispunjenja. Toliko je barem bilo ocigledno u vreme kada je kampanja bila pri kraju, jer dok su se svi rukovali i uzvikivali "Pobeda!" na Kosovu, Milosevicev polozaj na vlasti je jaci nego ikad, NATO bombardovanje je samo posluzilo kao dokaz za njegovu teoriju, koju vec dugo zagovara, da Zapad zeli da unisti Srbiju.
Ali koji su bili pocetni ciljevi NATO-a na Kosovu? Saveznicke snage su zelele mir i tisinu, to je barem sigurno. Miran povratak kosovskih izbeglica, povlacenje srpskih snaga, razoruzanje OVK, takodje su bili faktori u planovima, ali NATO ciljevi su se u sustini tu i zavrsavali, dok su njegovi najvisi generali ponovo podsecali svet da ce UN morati da se pobrine za policijske snage, sudjenja za ratne zlocine, socijalne sluzbe, rekonstrukciju infrastrukture, prelazak na demokratiju i slicno.
Uz izuzetak kosovskih izbeglica koje su se vratile - za sta su zasluzni vise sami kosovski Albanci nego bilo sta sto su uradili NATO ili UN - malo je postignuto od ciljeva ili pod-komponenti koje oni podrazumevaju.
Danas je Kosovo tuzan prizor. Nijedna od onih velikih reci koje zapadni lideri toliko vole da naglasavaju - "vise-nacionalnost," "brzi oporavak," "moderno drustvo" - nemaju nikakvo stvarno znacenje.
Etnicko ciscenje je jos uvek prisutno na Kosovu, samo je stvar u tome da su se zamenile uloge zrtvi i ugnjetavaca, jer albanski ekstremisti sada terorisu ono malo ne-Albanaca preostalih na Kosovu.
Iako se vecina od 850.000 etnickih Albanaca raseljena van Kosova tokom bombardovanja vratila kuci, novi pobednici su isterali vise od 200.000 ne-Albanaca, procenjuje UNHCR, tokom prva tri meseca svoje vladavine.
U pocetku je Veton Suroi, urednik uticajnog lista Koha Ditore i politicki aktivista, apelovao na svoj narod kod kuce i u svetu da ne vrsi iste zlocine nad kosovskim Srbima koje su Miloseviceva policija i vojska vrsili nad njima. Njegovi apeli su naisli na ignorisanje jos uvek naoruzanih OVK ekstremista - a rezultat je bio egzodus Srba, Crnogoraca i Cigana u velikim razmerama, dok su se jadni karavani civila slivali u Srbiju, Crnu Goru i, u slucaju nekokliko hiljada Cigana, u Makedoniju, gde su ostali do dan danas.
Srbi su danas izolovani u nekoliko sela i gradu Kosovska Mitrovica na severu Kosova, a neki se toliko plase za svoj zivot da KFOR vojnici moraju da im kupuju namirnice. Iako miroljubivi ljudi sa obe strane ove etnicke podele pokusavaju da pronadju kompromis i da nastave sa svojim zivotom, "zla krv" i ekstremisti i na albanskoj i na srpskoj strani gluvi su na pozive za pomirenje.
Cak i umerenjaci kao sto je Suroi sve vise su prisiljeni da priznaju da je visenacionalno Kosovo samo san.
Nazalost, buducnost se ne cini bas svetlom. NATO saveznici bolno shvataju da Albanci sa Kosova nikad nisu zeleli nista manje od potpune nezavisnosti i nece stati dok je ne dobiju, na ovaj ili onaj nacin - to, a ne visenacionalnost, je njihov preovladjujuci politicki cilj.
Kao rezultat toga, sama ideja o visenacionalnoj harmoniji je sve smesnija sa svakim novim ubistvom, ne samo sve redjih ne-Albanaca u ovoj pokrajini, vec i Albanaca koje lokalne ratne poglavice smatraju "izdajnickim".
Mitrovica je samo najocigledniji i velikog uloga podsetnik da obe strane nisu jos zavrsile sa Kosovom i izaziva ozbiljnu zabrinutost u vezi sposobnosti UN i NATO da vladaju ovom pokrajinom.
Iako ima nekih 50.000 Srba u sirem podrucju Mitrovice, Albanci naseljavaju zonu juzno od reke, dok se Srbi tvrdoglavo drze severa, a jedini integrisani deo grada sastoji se od nekoliko zavoja dobro cuvanih stambenih zgrada. Svakodnevno dve strane vrse nasilje u nekoj formi. U januaru je jedan srpski autobus u pratnji KFOR vojnika napadnut granatama na raketni pogon, dok je jedan srpski doktor ubijen kada je napustio svoj stan po prvi put u nekoliko meseci.
Sve u svemu, rudarski kompleks Stari Trg blizu Mitrovice, vredan nekoliko milijardi dolara po vecini procena, pruza bogat podsetnik za motivaciju koju pruzaju ratni trofeji. Albanski ekstremisti zele da Srbi izadju iz regiona Mitrovice da bi mogli da potrazuju bogatstva rudnika za sebe, dok Miloseviceve specijalne snage navodno koriste Mitrovicu kao bazu za svoje operacije, u naporu da destabilizuju Kosovo i pomognu da se osigura podela, da osiguraju srpska svetilista - i deo rudnika.
U medjuvremenu, KFOR vojnici u Mitrovici takodje umiru, neki od mina, neki od snajpera. Mrtvim vojnicima je malo vazno da li je snajper iz koga je ispaljen smrtonosni metak bio albanski ili srpski - oba su podjednako strana.
Jedan od primarnih ciljeva UNMIK misije medjunarodne zajednice bio je da sprovede pravosudje i vladavinu zakona na Kosovu.
Nije uspela u tome.
Vise od 1.000 ljudi je ubijeno od "oslobodjenja" Kosova. Na ulicama Pristine vise nema semafora, ali ima puno automobila sa stranim tablicama, posto se vise niko ne trudi da skine tablice sa ukradenih kola. Kriminalci cesto setaju slobodni jer nema dovoljno medjunarodnih ili lokalno obucenih policajaca. U svakom slucaju, njihovi zatvori ne mogu da drze kriminalce vise od tri dana, posto ima bedno malo sudija na raspolaganju da izrekne presude. Vecina sudija su bili Srbi, a u strahu od odmazde oni su pobegli sa Kosova.
KFOR govori svetu da nema ni raspolozive snage niti mandat da sprovodi civilne i krivicne zakone, a UNMIK policija se cesto i sama nadje nesposobna da odluci ko cini koji zlocin gde: posto su se srpske snage povukle sa Kosova, vlast je, na lokalnom nivou, presla na crnoberzijance i bivse poglavice OVK, od kojih se i jedni i drugi drze svog oruzja. Izvestaji o reketima za `zastitu` koje vode OVK oportunisti protiv i Srba i Albanaca su mnogobrojni, a UNMIK je nemocan da to iskoreni.
Zasto? Medjunarodna zajednica je poslala jedva polovinu od kontigenta medjunarodne policije za koji je sef misije UN na Kosovu Bernar Kusner procenio da je potreban na Kosovu da povrati mir u ovoj pokrajini, a mlade kosovske policijske snage imaju premalo osoblja i ono je uglavnom albansko. Od planiranih 3.500 lokalnih policajaca UNMIK je obucio samo par stotina, a Srbi su veoma nevoljni da se upisu da postanu clanovi ovih snaga, jer vise vole, u onih par zona gde ima koncentracije Srba, da svoju bezbednost uzmu u sopstvene ruke, umesto da je povere UNMIK-u ili KFOR-u.
Onda, naravno, tu je i pitanje toga koji zakon primenjivati. Paralizovan odbijanjem da donesu bilo kakvu odluku koja bi dala nagovestaj buduceg politickog kursa na Kosovu, Kusnerov UNMIK vlada pokrajinom na bazi pravnog ludog jorgana, koji inkorporira elemente jugoslovenskog, francuskog i britanskog prava, bezeci od svake odluke vezane za kompetentnost lokalne ili pokrajinske vlade.
Oh, a da li sam spomenuo da postoji cudna diskrepanca izmedju broja masovnih grobnica za koje se tvrdilo da postoje pre i tokom kampanje bombardovanja i broja grobnica koje su stvarno pronadjene? Ili broja Srba i Albanaca koji su nestali? Ako ce da bude imalo sanse za trajni mir na Kosovu, UNMIK, KFOR i Medjunarodni sud za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju moraju da pronadju konkretne konacne odgovore na tvrdnje o Albancima koji su ubijeni u ratu i moraju podjednako da se bave pitanjem Srba i Albanaca koji su nestali od kada je ustanovljen NATO protektorat.
Iako su ucinjeni neki pokusaji da se stvore administrativne strukture i sistem socijalne pomoci, oni su uglavnom besplodni.
U medjuvremenu, primeticu samo da su donatori koji su obecavali planine od zlata tokom bombardovanja sada cudno tihi. UNMIK uprava ne moze da pronadje novac da ponovo izgradi elektromrezu Kosova ili infrastrukturu, ali je cudno da novac nije nedostajao kada se gradila americka vojna baza "BondSteel", vredna 20 miliona USD, kod Gnjilana.
Srbi jos uvek strahuju za svoje zivote, a mnogi Albanci gladuju, ali Amerikanci imaju McDonald's u jednom satoru.
Vlast OVK Nakon godinu dana vladavine, KFOR i UNMIK nisu u stanju da ustanove nikakvu vrstu vlade ili efektivne lokalne uprave, posto je OVK preuzela kontrolu nad ovom pokrajinom cim se srpska vojska iselila i nije bas voljna da je preda zbog nekog medjunarodnog sna o "visenacionalnosti". Nakon nasilja protiv Srba u Gracanici prosle nedelje, Srpsko nacionalno vece, koje nominalno predstavlja Srbe ove pokrajine, bilo je prisiljeno da protestvuje jedinim sredstvima koje ima na raspolaganju, putem bojkotovanja nedeljnog, obicno neefektnog, sastanka politickog veca. Lokalni Srbi su pribegli protestu putem blokade puteva.
U medjuvremenu, vlast posleratnih feuda, koju su ustanovili bivsi komandanti OVK, moze lako biti ozakonjena Kusnerovim insistiranjem da se izbori odrze na jesen. Nakon rata OVK se rascepkala u mnostvo frakcija, neki clanovi su formirali sopstvene politicke stranke, drugi su ustanovili (ilegalne) lokalne centre moci koje smo spominjali. Sve u svemu, nekih 28 politickih stranaka je registrovano, koje ce se takmiciti na narednim opstinskim izborima.
Srpsko nacionalno vece je reklo da nece podrzati jesenje opstinske izbore ukoliko Srbima i drugim ne-Albancima prisiljenim da se isele iz pokrajine ne bude omoguceno da se vrate pre toga, a Vojislav Kostunica, predsednik opozicione Srpske demokratske stranke, je nedavno napisao da ovi izbori "mogu imati - da se ne zavaravamo - samo jednu funkciju - da ozakone etnicko ciscenje [Srba]."
Ovi lokalni centri moci i ozakonjivanje etnickog ciscenja su, medjutim, dugorocni problem. Na kratke staze mnogo opasniji problem i dalje se gnoji: OVK nije predala svoje oruzje. U procesu demilitarizacije NATO je uspeo da konfiskuje samo deo arsenala OVK. U mnogim slucajevima gerilske bande su predale samo svoje staro neupotrebljivo oruzje, ukradeno iz Albanije, a pojavila se nova "Oslobodilacka vojska Preseva" ili "Oslobodilacka vojska Istocnog Kosova".
Sa modernim oruzjem koje su sklonili i obukom prvo u NATO kampovima a kasnije u sopstvenim, ova "Nova OVK" je pocela da napada teritoriju juzne Srbije, proglasavajuci je za Istocno Kosovo zbog proste cinjenice da tu zive Albanci.
KFOR trupe mogu samo da to posmatraju sa strane - i da posle broje tela.
Veliki deo neuspeha medjunarodne zajednice potice od institucionalne politike unutar medjunarodne zajednice. Dok se birokrate raspravljaju oko podela izmedju sebe, a medjunarodni lideri se i dalje plase da kazu bilo sta definitivno o buducnosti Kosova, jedini koji nesto rade su ekstremisti kosovski Albanci - cak i umereni Albanci se proglasavaju za izdajnike i ucutkavaju.
UNMIK i KFOR bi trebalo da rade zajedno, ali Kusner ne kontrolise KFOR pod komandom NATO-a, sto dovodi do nekoherentnosti misije. Nefunkcionisanje unutar medjunarodne misije ne zavrsava se sa pitanjem civilnih i vojnih odnosa, iako se misije i mandati OEBS-a i UNMIK-a u velikoj meri preklapaju i cine cest izvor rasprava.
Nedostatak politicke volje i raspolozivih fondova, medjutim, i dalje ce biti primarna Ahilova peta ove misije, dok UN i NATO raspravljaju o produzenju ove misije za jos jednu godinu. SAD, na primer, su izgleda na ivici povlacenja sa Kosova, nakon sto su bili glavni propagator intervencije, a nedavno glasanje Kongresa da se produzi boravak americkih trupa proslo je sa samo 219 naspram 200 glasova.
Nijedan od zakljucaka Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, kao sto je povratak dela srpskih policijskih snaga radi zastite srpskih istorijskih mesta, nije sproveden, iako su KFOR trupe prema ovoj rezoluciji i usle na Kosovo. Ipak, sa vise novca i medjunarodnim prestizom dovedenim u pitanje u ovoj pokrajini, cini se verovatnim da, uprkos svom neuspehu, mandat KFOR-a bude produzen.
Ko ce imati koristi od tog produzetka? Ne vojnici KFOR-a, to je sigurno, niti Srbi, niti vecina Albanaca koji su umorni od zivljenja u stalnom strahu. Samo dve strane mogu imati koristi: Milosevic u Beogradu, jer ce i dalje imati neprijatelja u susedstvu protiv koga da ujedinjuje narod i "Nova OVK", koja ce nastaviti da destabilizuje okolno podrucje da bi osigurala svoju kontrolu Kosova i profitabilne poslice sa strane njenih sadasnjih i bivsih komandanata.
Ako se misija produzi, samo obnovljeno predavanje trajnom miru i ponovnoj integraciji kosovskih Srba - uz istovremeno ubrizgavanje gotovine i zapadne politicke volje - moglo bi proizvesti rezultate koji bi opravdali produzeno prisustvo KFOR-a i UNMIK-a.
Ako nista drugo, mozda ce kosovski debakl posluziti kao lekcija kratkovidim politicarima koji jos nisu naucili da u istoriji covecanstva prisilne intervencije nikada nisu donele neki trajni mir, stabilnost ili pravdu.
A opet, mozda i nece.
Autor je magistrirao novinarstvo i masovne komunikacije i komunikacije i politicke/medjunarodne odnose na americkom univerzitetu u Bugarskoj, klasa 1999. godine.