Haski tribunal i Chicago Tribune prevareni obmanama

"Zrtvu po zrtvu, optuzba na sudjenju Slobodanu Milosevicu za ratne zlocine demonstrira da je u roku od nekoliko sati po pocetku NATO kampanje bombardovanja jugoslovenska vlada pocela da sprovodi sveobuhvatni i sistematski plan za izgon na hiljade Albanaca sa Kosova."

Nakon ovog uvoda koji oduzima dah, Tom Hundley iz lista Chicago Tribune (28.02. 2002.) dalje opisuje svedocenje Halita Baranija, koji je pruzio "jedan od najjezivijih dokaza u sredu", naime, "listu 'Siptara' u Kosovskoj Mitrovici koji moraju biti sumarno likvidirani". Hundley dalje objasnjava da je "Siptar" "pogrdna rec koju Srbi koriste za Albance". U Americi rasno nipodastavanje pogorsava optuzbu za ubistvo. Steta sto je "Siptar" takodje rec koju i Albanci koriste za Albance.

Milosevic je unakrsno ispitivao Halita Baranija, kosovsko albanskog politicara koji tvrdi da je otkrio tu listu za ubistva, i pitao ga da li zna da su dvojica njegovih rodjaka bili glavni dileri droge u Mitrovici a da je drugi jedan rodjak pobegao u Tursku nakon sto je silovao jednu studentkinju medicine. Barani je priznao ovu drugu optuzbu, ali je negirao da su njegovi rodjaci dileri droge. Posto su policije sirom Evrope identifikovale kosovske Albance i OVK kao glavne igrace na evropskom heroinskom trzistu, ovakvu tvrdnju nije tako lako odbaciti.

Preokrenuo situaciju protiv onoga koji ga je optuzivao i optuzio njega da je sacinio liste Srba koje treba likvidirati i i da je stavio ova imena u biblioteku i u Hotel Adriatik. Barani je objasnio svoju listu kao izlozbu "sa fotografijama masakriranih Albanaca, a pored fotografija sam stavio imena pocinioca". Kada grupe koje se protive abortusu objavljuju imena i slike lekara koji vrse abortuse na posterima uz natpis `trazi se`, njih optuzuju da su saucesnici u ubistvu. Po tom standardu Barani jeste sacinio nesto kao listu za ubistva, ali da li je i jugoslovenska vlada? Lista koju je Barani ponudio kao dokaz, prema Milosevicu, je puna onih vrsti gramatickih i pravopisnih greski koje obicno prave Albanci (ali ne i Srbi). Tim sudije-tuzioci (besmisleno je praviti razliku) pozivaju na svedocenje nekog eksperta zbog svoje zelje da dodju do istine, a tuzioci ocigledno nisu nasli nikoga kompetentnog za srpski jezik.

Milosevic je takodje naveo dokaze o albanskim zlocinima protiv jugoslovenskih policajaca. Barani je porekao ono sto svi znaju da je istina, da je OVK napadala i ubijala policajce da bi isprovocirala odmazdu koja bi proizvela ogorcenje medjunarodnog javnog mnjenja. Oni koji podrzavaju Albance posmatraju takve napade kao legitimne mere u ratu za nacionalno oslobodjenje; drugi ih posmatraju kao terorizam, ali samo bi pripadnici OVK porekli da su se oni uopste odigravali. Barani je takodje porekao da je clan OVK, a dopisnici i urednici lista Chicago Tribune ocigledno su voljni da mu poveruju na rec i proglase Milosevica krivim.

Da je iko iz lista Tribune obavio minimalnu proveru, otkrio bi da je Halit Barani bio predmet novinskog clanka 31. decembra 1999., kad je Wall Street Journal objavio veliki tekst koji je razgolitio njegovu kredibilnost i povezao ga sa OVK, sto mu je dalo pristup njihovoj dragocenoj satelitskoj telefonskoj mrezi. Naslov je jezivo relevantan za tekuce sudjenje: "Rat na Kosovu je bio surov, ogorcen, divlji; ali nije bio genocidan". Podnaslov govori isto toliko, narocito u slucaju Baranijevog svedocenja: "Price o masovnim zlocinima su se pojavile i sirile se, cesto sa malo dokaza".

Barani je optuzio jugoslovensku vladu da je ubijala albanske civile i stavila njihova tela u rudarski basen Trepca. "G. Barani", komentarisali su suvo reporteri lista Journal, "je bivsi glumac sa bradom Karla Marksa koji rezimira srpske ratne zlocine prikazivanjem fotografije bebe sa smrskanom lobanjom. On je proveo rat seleci se iz jednog sela u drugo sa svojom pisacom masinom, pozivajuci reportere stranih radio stanica i diplomate sa svojom dnevnom dozom od tri minuta sa OVK satelitskog telefona".

Njegove "price ocevica" o ovim zlocinima su se sirile svetom, a kosovske vlasti su cak citirale "jednog sluzbenika americke ambasade u Atini koji je rekao da postoje svedoci i fotografije o kamionima koji nose tela. Zapadni novinari su telefonirali toj ambasadi, ali zena portparol je rekla da ne moze da nadje taj navodni izvor". Nikakvi bolji osnovi nisu se mogli naci ni za druge izvestaje koji su potekli iz Baranijeve zahuktale pisace masine. Bez obzira na to, zakljucili su reporteri Daniel Pearl i Robert Block, "neki komentatori su navodili ovu teoriju kao cinjenicu".

Nakon razotkrivanja cinjenicnih dokaza o Baranijevoj obmani, Pearl i Block su primetili cak da "g. Barani ne stoji u potpunosti iza svoje price. 'Svima sam rekao da je to pretpostavka, a ne potvrdjena informacija', kaze on. Ali dodaje, 'Za Srbe, sve je moguce'" Kredibilitet g. Baranija se lako objasnjava njegovom zeljom da se ustaovi albanska drzava i albanskom prirodnom zeljom da se osvete svojim tradicionalnim neprijateljima, Srbima. Sta objasnjava poverenje koje su pokazali Chicago Tribune i AP, koji su objavili slicnu pricu? U izvestavanju o Haskom Tribunalu, navodjenje teorije kao cinjenice" je postala standardna praksa. Pre par dana, ovi ljudi su pevali pohvale o Danijelu Perlu, pravom reporteru, koji je izgubio zivot pokusavajuci da pronadje cinjenice za clanak. Osoblje lista Tribune ne moze cak da rizikuje ni da potraze rec Siptar u albanskom recniku. Umesto eulogija Deniju Perlu, trebalo bi da se ugledaju na njega.