|
http://www.commondreams.org/views/032300-106.htm
Kosovo - godinu dana kasnije
KAKO JE 'SJAJNI MALI RAT' DOZIVEO NEUSPEH
Pise: EDWARD LUTTWAK
Uz bucne kongresne zalbe oko razbojista u Kosovskoj Mitrovici, svakodnevnog podsetnika toga sta je pobeda iskovala - skupu koloniju sa losom upravom - i uz priznanje Pentagona da su kljucni ratni planovi stvarno bili procurili do Srba, tesko je sada setiti se da je Kosovo trebalo da bude NATO-v sjajni mali rat. Napadanjem brutalne, ali slabe, Srbije Slobodana Milosevica u ime ugrozenih Albanaca sa Kosova, glatkom i cistom pobedom nakon par dana preciznog bombardovanja, NATO bi dokazao da se bez njega jos uvek ne moze. Na taj nacin bi cisto odbrambena alijansa, izgradjena da se odupre Sovjetskom Savezu, mogla preziveti sticanjem nove uloge aktivnog instrumenta evropske bezbednosti.
Kolosalna je ironija u ovom nesvesnom ponavljanju istorije. 1914. godine, Austrougarsko carstvo Habzburga, koje se raspadalo, pokusalo je da dokaze da je jos uvek velika sila time sto ce poraziti Srbiju u prototipskom "sjajnom malom ratu." Umesto toga, to je iniciralo prvi svetski rat, koji je unistio Evropu za dve generacije, unistio Habzbursko carstvo i jos mnogo toga. Po tim standardima kosovski rat se mora prosuditi kao veliki uspeh, jer nije izazvao svetski rat, iako je provocirao trajno neprijateljstvo u Rusiji, kao i bes Kine.
Ali za NATO, kao otelotvorenje strateske solidarnosti izmedju Amerikanaca i Evropljana, ishod napada na Srbiju 1999. godine nije nista bolji nego sto je bio ishod napada Habsburskog carstva na Srbiju 1914. godine. Jaz izmedju americke i evropske vojne snage je bio preveliki. On je ostavio Amerikance pune prezira, a Evropljane potpuno ponizene. Po prvi put su Francuzi pronasli publiku za svoje vec dugo protivljenje americkoj vojnoj ulozi u Evropi i vise od toga: razni evropski politicari, ukljucujuci tu i britanskog premijera Tonija Blera, sada se precutno slazu sa onim sto je general Sarl de Gol uzivao da glasno kaze: `Oui` za americku pomoc ako je zatrazimo, ali `non` za americki strateski pravac kroz NATO.
To nije kako stvari su trebale da ispadnu kad su se NATO civilni i vojni lideri dogovorili da zapocnu Kosovski rat. Do tada je pad Sovjetskog Saveza odavno otklonio veliku silu koja je drzala Amerikance u Evropi, dok je nametala solidarnost svim evropskim clanovima, cak i Grckoj i Turskoj. Vojni savezi se prirodno rasformiraju kada vise nisu suoceni sa mocnim neprijateljem, ali cini se da NATO prkosi toj sudbini.
Jedan razlog za ovo obrtanje strateske logike bio je narociti entuzijazam Klintonove administracije za sve sto je multinacionalno. U pocetku su Klintonovi ljudi cak verovali da Ujedinjene nacije mogu biti efikasne u odrzavanju mira. Ta iluzija nije prezivela fijasko u Somaliji. U isto vreme katastrofalni neuspeh UN u Bosni je dosegao svoj vrhunac sa srebrenickim masakrom, sa malodusnim holandskim vojnicima na licu mesta i neodgovornim UN zvanicnicima nad njima, sve do Generalnog sekretara Kofi Anana u Njujorku (on je tada bio zaduzen za ocuvanje mira, sto njegovi obozavaci zaboravljaju).
Klintonova administracija je reagovala tako sto je prebacila sav svoj multinacionalni entuzijazam na NATO. Do tada je administracija osigurala da NATO trupe preuzmu odgovornost za Bosnu i odlucila da uveca ovu alijansu tako sto ce primiti Cesku Republiku, Poljsku i Madjarsku, ignorisuci energicne ruske prigovore.
Ali tu je bilo umesano nesto vise od visoke politike. NATO nije samo alijansa, to je organizacija - sa razradjenom strukturom multinacionalnih vojnih komandi, sopstvenom civilnom birokratijom i nizom mesta za diplomatske i vojne predstavnike svake drzave clanice. Oni svi nude visoko vrednovane pozicije za vojne oficire i civilne zvanicnike podjednako, sa brzim napredovanjem u karijeri i odlicnim novcanim prihodima. Za drzavljane nekoliko drzava clanica plata i placeni troskovi na duznosti u NATO su pet ili sest puta veci nego kod kuce. Tako je strateska logika koja je diktirala umanjivanje uloge NATO-a kada je nestala sovjetska vojska naisla na snazan otpor, ne samo od strane politickih lidera, vec i vojnih i civilnih birokratija svih zemalja clanica.
Do 1999., kada je zapoceo kosovski rat, povuceno je vise od pola americkih snaga u Evropi, dok je stalno rezanje budzeta reduciralo evropske snage, koje nikad i nisu bile jake.
To je, naravno, bila prva slabost koja se otkrila u ratu. Kada se ispostavilo da se Milosevic nece predati nakon kratkotrajnog preciznog bombardovanja, jedina alternativa kopnenom ratu je bila kampanja strateskog bombardovanja na hiljade udarnih letova. To je evropske vazduhoplovne snage ostavilo potpuno nadmasenim, a cak su se i americko ratno vazduhoplovstvo i mornarica dobro napregli da dovedu dovoljno bombardera, tankera, elektronske ratne opreme i izvidjackih aviona iz celog sveta.
Do tada se vec pokazala jos jedna slabost. NATO je delovao kao ofanzivna koalicija koja napada Srbiju, a jos uvek je bio organizovan kao odbrambeni savez, kojim se upravlja putem sporih i svecanih konsultacija izmedju predstavnika svake zemlje clanice. Bez borbe na tlu, i nicega znacajnog na moru, ratni avioni su bili sustinski planovi o bombardovanju, a bilo je potrebno svacije odobrenje za svaku kategoriju meta i svaku osetljivu pojedinacnu metu pre nego sto bi se mogle izdati naredbe. U pocetku je bilo toliko prigovora a tako malo odobrenja da je pocetna lista meta tesko mogla zastrasiti i najplasljivijeg neprijatelja, a kamoli Milosevica, koji nije bio impresioniran jer je nekako shvatio da ce biti napadnuto samo nekih 50, uglavnom nevaznih meta, kao sto su radio relej antene na udaljinim planinama.
Sada znamo da nije samo intuicija ohrabrila Milosevica. Kada je generalni sekretar NATO-a Dzordz Robertson glatko porekao proslog cetvrtka da je ikakva informacija procurila u Srbiju, on je izrazio standardni zvanicni britanski odgovor na svako bezbednosno curenje: blefirati i pretiti i poricati - sve dok se 10-20 godina kasnije ne objavi knjiga u kojoj se sve otkriva. Ovog puta, medjutim, Amerikanci su nezgodno opovrgli Robertsona u roku od 24 sata. Portparol Pentagona, Kenet H. Bejkon, priznao je da je bilo "bezbednosnih problema u prve dve nedelje" i da "su Srbi nekako dobili pristup delovima naredbi o zadacima vazduhoplostva." Beskorisno je spekulisati o nekom srpskom spijunu na visokoj poziciji unutar NATO-a, jer kada nema nikakve bezbednosti od koje bi se krenulo, nema ni potrebe za spijunima ili izdajicama.
Snaga vojnih saveza je uvek slika u ogledalu snage njihovih neprijatelja. Za NATO je taj neprijatelj nekada bio Sovjetski Savez, sto ga je cinilo opasnim. Sa Srbijom kao njegovim jedinim raspolozivim neprijateljem, niko ne treba da bude iznenadjen ako NATO postaje slabiji iz dana u dan.
***
Edward N. Luttwak je visi saradnik u Centru za strateske i medjunarodne studije u Vasingtonu.