|
Kristofer Blek:
Nepristrasni Tribunal, kako da ne?
Podizanje optuznice protiv Slobodana Milosevica za navodne ratne zlocine postavlja vazna pitanja o objektivnosti i, konacno, svrsi Medjunarodnog tribunala za ratne zlocine. Vekovima se nezavisnost pravnih tela smatra za jednu od fundamentalnih pravila traganja za pravdom. Kako je lord Hjuart izjavio 1924. godine, "...od fundamentalne je vaznosti ne samo da pravda pobedi, vec da se i manifestno i nesumnjivo pobrinemo da ona pobedi." Takodje se kaze da nista nije vaznije od javne administracije pravde. Ali u slucaju Medjunarodnog tribunala za ratne zlocine moze se izneti ubedljivi argument da je privatna pravda zamenila javnu pravdu, da je cak i spoljni izgled o fundamentalnoj pravdi zamenjen otvorenim prezirom za pravdu.
Jasno je da su od pocetka americki, britanski, francuski i nemacki interesi bili iza stvaranja ovog Tribunala i da su radili neprestano iza kulisa da bi ga stvorili. Oni su prvo razmisljali o njemu vezano za Irak i Sadama Huseina, tokom Zalivskog rata. Ova ideja ocigledno vodi poreklo od Ministarstva spoljnih poslova SAD, sektora vojske, koji bi vam sam mogao ispricati nesto o njegovoj pravoj svrsi. Retorika koriscena da se opravda takvo jedno telo generalnoj javnosti bila je, naravno, bogato zacinjena brigom za "ljudska prava" "dostojanstvo pojedinca", "genocid" i "demokratiju".
Medjutim, oni su imali jedan problem. Generalno je bilo dogovoreno da se takav tribunal ne moze stvoriti bez mehanizma povelje koju moraju ratifikovati svi kojih se ona tice. Nije bilo vremena da se stvori takva povelja kada je u pitanju bio Husein, tako da su korisceni drugi metodi da se izvrsi pritisak na iracku vladu. Ali izmedju 1991. i 1993. upotrebu medjunarodnog suda za ratne zlocine kao sredstva izvrsenja neke politike, kojeg bi stvorili clanovi Saveta bezbednosti, umesto putem povelje, pogurale su ove cetiri zemlje. Napravljen je nacrt povelje da se stvori istinski medjunarodni tribunal za ratne zlocine, koji bi se odnosio na sve drzave, poslednji je na dugoj listi pokusaja, a datira jos iz 1890-ih godina. Ali do njegove ratifikacije nije doslo jer je nekoliko vaznih sila, narocito SAD, odbilo da ga potpise iz straha da ce biti uhvaceni u njegovu mrezu. Trideset godina su SAD pokusavale da blokiraju takvu povelju. SAD se protivi univerzalnoj jurisdikciji i nezavisnom tuziocu. SAD zele da svi procesi idu preko Saveta bezbednosti podloznom njihovom pravu veta. U stvari, Dzesi Helms, konzervativni senator SAD je rekao da bi takva povelja, kad bi se prezentovala Kongresu na ratifikaciju, bila "mrtva po dolasku". Izgleda da ta povelja sama po sebi ne bi bila nista drugo do ukrasavanje izloga da zadovolji javno mnjenje da je narodima sveta zaista stalo za ljudska prava i ratne zlocine i da se dopuni njihova retorika o tome. Jer bez ratifikacije od strane velikih sila to je mrtvo slovo na papiru. SAD ostaju tvrdoglave u svom protivljenju ovoj povelji, ali onda one imaju malo vise zbog cega bi se brinule nego vecina zemalja.
Sledeca prilika da se pokusa ovaj eksperiment bila je Jugoslavija. Da bi ubrzali raspad te zemlje na kvazi-nezavisne kolonije, uglavnom Nemacke i SAD, bilo je neophodno da se diskredituje njeno liderstvo. Efektno propagandno oruzje u takvom jednom poduhvatu je naravno tribunal medjunarodnog karaktera, koji ce javnost prihvatiti kao neutralni instrument pravde, ali koji se kontrolise u politicke svrhe.
Savet bezbednosti je 1993. stvorio Tribunal svojim Rezolucijama 808 i 827. Obe rezolucije su navodile da situacija u Bosni u to vreme predstavlja pretnju za medjunarodni mir i bezbednost i da ce tribunal za progon ratnih zlocinaca pomoci da se povrati mir. To sve zvuci veoma lepo dok covek ne shvati da nema osnove za karakterizaciju situacije u Bosni kao pretnje medjunarodnom miru. To je bio gradjanski rat (delimicno kontrolisan od strane samih onih zemalja koje su zelele da stvore tirbunal). Ali clanovi Saveta bezbednosti su morali da ga okarakterisu tako inace clanovi Saveta bezbednosti ne bi imali jurisdikciju da deluju. Postavka za ovu karakterizaciju bila je Rezolucija 688 iz 1991. godine u kojoj je Savet bezbednosti naveo da nepostovanje ljudskih prava cini pretnju medjunarodnoj bezbednosti i ne moze se vise tretirati kao interna stvar. Ovo ponovno tumacenje, ovu reviziju Povelje UN, koja zapravo podriva same osnove Povelje, snazno je zagovarao nemacki ministar spoljnih poslova g. Genser u govorima koje je drzao u nemackom parlamentu i kanadskom parlamentu u Otavi i britanski, francuski i naravno americki ministri u govorima i memorandumima koje su upucivali jedni drugima.
Prema poglavlju VII Povelje UN mora da postoji pretnja miru ili akt agresije da bi Savet bezbednosti iskoristio svoja specijalna ovlascenja navedena u Povelji. To se uvek interpetira da znaci i namenjeno je da znaci pretnju medjunarodnom miru, a ne nacionalnom miru. Clanovi Saveta bezbedosti su ovo priznali i tako su morali da redefinisu nacionalni problem kao medjunarodni. Ipak u svim onim govorima i memorandumima nije dat nijedan ubedljiv razlog da se ovo uradi, osim maglovitih napomena o padu socijalistickog bloka i imperativa da se ustanovi novi svetski poredak. U stvari, g. Genser je u svom govoru u kanadskom parlamentu izjavio nedvosmisleno da se vise nijednoj naciji nece dozvoliti da ignorise odluke Saveta bezbednosti. Cak i da je ovo ponovno definisanje legitimna interpretacija Povelje UN, sto nije, Povelja UN govori samo o ekonomskim merama, a zatim vojnim merama, a ne o pravnim ili krivicnim merama.
Poglavlje VII se mora citati u kontekstu Poglavlja I Povelje, koje govori o medjunarodnoj saradnji u resavanju medjunarodnih problema ekonomskog, socijalnog, kulturnog ili humanitarnog karaktera. Ne kaze nista o humanitarnim problemima nacionalnog karaktera. Ona navodi da se UN zasnivaju na principu suverene jednakosti svojih clanova, fundamentalnom principu medjunarodnog prava i prvoj garanciji prava na samoopredeljenje naroda sveta. Ako neki narod nema pravo na suverenitet, pravo na samoopredeljenje je varka. Ovaj princip je u potpunosti opovrgnut stvaranjem Tribunala. Sam Tribunal eksplicitno porice da se ovaj princip primenjuje na njegove sopstvene izjave, kao i njegovih politickih pomagaca.
Konacno, Povelja kaze da nista sto je sadrzano u Povelji nece ovlastiti UN da intervenise u stvarima koje sustinski spadaju u okvire domace jurisdikcije neke drzave. Ovaj fundamentalni princip, stavljen u Povelju da se UN ne bi mogli koristiti neki clanovi da maltretiraju druge, takodje je fatalno podriven stvaranjem Tribunala. Clanovi Saveta bezbednosti, preciznije, stalni clanovi, sada imaju suprotstavljene pozicije i ja kazem da je tako iz razloga koji su vise vezani za imperijalizam nego humanitarizam.
U svetlu ovih cinjenica ovlascenje Saveta bezbednosti da stvori takav tribunal je po mom misljenju vise nego sumnjivo. To sto je on stvoren treba da se zahvali Medlin Olbrajt, koja je efikasno nagovorila ruske i kineske clanove da glasaju za njegovo stvaranje a zauzvrat dobiju ekonomske olaksice i kontrolu manjih drzava unutar njihovih interesnih sfera.
Jugoslavija je prvi eksperiment upotrebe kvazi-pravnog medjunarodnog tela da se napadne princip suvereniteta. A kako su Amerikanci tako dobro naucili, najbolji nacin da postignete da vas vase domace stanovnistvo podrzi dok rasturate neku zemlju ekonomski i vojno je da ga naterate da mrzi one koji su na vlasti u datoj zemlji. Srpsko liderstvo je bilo meta i transformisano je u karikature zla. Bilo je poredjenja sa Adolfom Hitlerom, sto je poredjenje koje SAD koristi sa iznenadjujucom ucestaloscu protiv duge liste drzava koje je napadala u poslednjih 50 godina, iako ih ponekad obelezava samo kao obicne kriminalce, kao Manuela Norijegu, ili lude, kao Gadafija, ako je lider date zemlje isuvise mali da bi se moglo odrzati poredjenje sa Hitlerom. Mislim da je Sadam Husein bio prvi uporedjen sa Hitlerom i proglasen za obicnog kriminalca i ludog u isto vreme.
Tribunal je od pocetka bio kreacija odredjenih vlada. Njihovi motivi nisu vezani za preliminarne diskusije u Savetu bezbednosti o stvaranju suda koji se fokusira skoro iskljucivo na zlocine koje su toboze pocinili Srbi i njihovi lideri. Od svog pocetka sud je zadrzao ovaj fokus. Vecina optuznica je usmerena na Srbe, iako ima znacajnih dokaza o pocinjenim ratnim zlocinima od strane Hrvata i bosanskih muslimana.
Tribunal ima jurisdikciju nad ratnim zlocinima i zlocinima protiv covecnosti, ali zlocini protiv mira, sto je najgori zlocin po Nirnberskim principima, nisu u delokrugu tribunala. Razlog koji stoji iza toga je da su clanovi Saveta bezbednosti vise voleli da rezervisu za sebe kompetenciju na polju agresije i slicnih zlocina protiv mira. Clanovi Saveta bezbednosti imaju veoma ostar smisao za humor, ili mozda preciznije, za samo-ocuvanje.
U jednom izvestaju Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, g. Butros Butros Galiju, od 21. januara 1994., koji je sacinio Antonio kasese, politicki karakter Tribunala je potpuno razjasnjen kada je rekao, vezano za ulogu Tribunala: "Politicki i diplomatski odgovor (na Balkanski konflikt) uzima u obzir hitnost i tempo medjunarodne zajednice. Vojni odgovor ce doci u odgovarajuce vreme." Drugim recima, Tribunal se smatra za politicki odgovor. Nastavio je izjavivsi "Nas tribunal nece biti prosto "aranziranje izloga", vec odlucan korak u izgradnji novog svetskog poretka."
Vazeci statut Tribunala navodi u Clanu 16 da ce tuzilac delovati nezavisno kao poseban organ Tribunala i nece traziti niti primati instrukcije ni od jedne vlade i ni iz jednog izvora. Clan 32 navodi da ce troskove Tribunala ici na racun regularnog budzeta Ujedinjenih nacija. Obe ove odredbe se otvoreno i stalno krse.
Sam Tribunal, preko svojih visih zvanicnika, otvoreno se hvali svojim narocito bliskim vezama sa americkom vladom. U svojim komentarima za Vrhovni sud SAD u Vasingtonu 5. aprila ove godine, sudija Gabrijel Kirk Mekdonald, predsednik Tribunala, i Amerikanka, izjavila je: "Mi smo imali koristi od snazne podrske zainteresovanih vlada i posvecenih pojedinaca kao sto je ministarka Olbrajt. Kao stalni predstavnik u Ujedinjenim nacijama, ona je radila nesmanjenom odlucnoscu na tome da se osnuje Tribunal. Zaista, mi cesto nju spominjemo kao "majku Tribunala". Ako je ona majka, onda je Bil Klinton otac, kako je to Luiz Arbur i potvrdila svojim cinom podnosenja izvestaja predsedniku SAD o odluci da podigne optuznicu protiv Milosevica, dva dana pre nego sto je to objavila ostatku sveta, sto predstavlja upadljivo krsenje njene duznosti da bude nezavisna. Dalje, ona i trenutni tuzilac su napravili nekoliko javnih nastupa sa americkim zvanicnicima, ukljucujuci tu i Medlin Olbrajt, i obe su otvoreno izjavile da se oslanjaju na NATO vlade za istragu, vlade koje imaju veliko interesovanje za podrivanje jugoslovenskog liderstva.
1996. godine tuzilac se sastala sa generalnim sekretarom NATO-a i vrhovnim zapovednikom NATO snaga za Evropu, da "uspostavi kontakte i zapocne da razgovara o modalitetima saradnje i pomoci". 9. maja 1996. Kancelarija tuzioca i Vrhovni stab saveznickih snaga za Evropu (SHAPE) su potpisale Memorandum o razumevanju. Oni od tada odrzavaju sastanke, ukljucujuci tu i onaj sastanak predsednika Tribunala sa generalom Veslijem Klarkom. Memorandum od 9. maja je jasno izneo prakticne aranzmane za podrsku Tribunalu i transfer optuzenih osoba Tribunalu. Drugim recima, NATO snage su postale zandarmi Tribunala, a ne UN snage, a Tribunal se stavio na raspolaganje NATO-u. Ovaj odnos se nastavlja uprkos zahtevu Tribunala da bude nezavistan od svake nacionalne vlade i prema tome grupe nacionalnih vlada.
Tribunal prima znacajna novcana sredstva od pojedinih drzava, pruivatnih fondacija i korporacija, cime se krsi Clan 32 njegove povelje. Veliki deo tog njegovog novca dolazi direktno od vlade SAD, u gotovini i donacijama u kompjuterskoj opremi. U poslednjoj godini za koju su raspolozve javne cifre, 1994/95, Sjedinjene Drzave su obezbedile 700.000 USD u gotovini i opremu u vrednosti od 2.300.000 USD. Iste te godine Institut za otvoreno drustvo, fondacija koju je ustanovio Dzordz Soros, americki milijarder finansijer, da donese "otvorenost" zemljama bivseg Istocnog bloka, prilozila je 150.000 USD, a porodica Rokfeler, preko Fondacije Rokfeler, prilozila je 50.000 USD, a ima donacija i od korporacija Time-Warner i Discovery Products, obe americke korporacije. Takodje je vazno znati da fondacija g. Sorosa ne samo da finansira Tribunal, ona finansira i novine OVK u Pristini, sto je ocigledan konflikt interesa koji nije nijednom spomenut u zapadnoj stampi.
Tribunal takodje prima novac americkog Instituta za mir za projekt `Outreach`, koji je ogranak Truibunala za odnose sa javnoscu, ustanovljen da prevazidje protivljenje bivsih jugoslovenskih republika za svoj rad i stalne kritike na racun selektivnog progona i primenu dvostrukih standarda; primedbe koje su ocigledno zasluzene i na koje nikad nije odgovorio niko iz tribunala kao ni njegovi sponzori. Institut za mir je naveden kao "nezavisna, nepristrasna savezna institucija koju je stvorio i finansira je Kongres, da ojaca sposobnost nacije da promovise mirna resenja medjunarodnih konflikata." Ustanovljen 1984. pod Ronaldom Reganom, njegov Odbor direktora imenuje predsednik SAD.
Tribunal takodje prima pomoc i od Koalicije za medjunarodnu pravdu (CIJ), cijia je svrha takodje da poboljsa misljenje javnosti o Tribunalu. Ovu koaliciju je osnovao i finansira je, opet, Dzordz Soros-ov Institut za Otvoreno drustvo i nesto sto se naziva CEELI - Pravni institut Centralne i Istocne Evrope, kojeg je stvorilo americko udruzenje advokata i pravnika, blisko americkoj vladi, da promovise zamenu socijalistickih pravnih sistema sa sistemima slobodnih trzista.
Ove grupe su obezbedile i veliki deo personala Tribunala. U svom govoru pred Vrhovnim sudom, sudija Mekdonald je rekla: "Tribunal radi veoma dobro, jer odredjen broj pravnika, koji su dosli u Tribunal preko CIJ i CEELI, obavlja ogroman posao..." Takodje je interesantno primetiti da je sudija Mekdonald odrzala svoj govor kad je primala nagradu od Americkog advokatskog udruzenja i CEELI. U istom tom govoru ona je jos rekla: "Mi sada trazimo finansije od drzava i fondacija da sprovedemo ovaj vazan posao."
Novi tuzilac Karla Del Ponte se 30. septembra na jednoj pres konferenciji zahvalila direktoru FBI za pomoc pruzenu Tribunalu i izjavila: "Veoma cenim vaznu podrsku koju vlada SAD pruza Tribunalu. Radujem se njihovoj buducoj pomoci." 29. septembra u odgovoru na pitanje da li ce Tribunal istrazivati zlocine pocinjene na Kosovu nakon 10. juna, ili zlocine koje su pocinili drugi (misli se na NATO) na jugoslovenskom popristu operacija: "Primarni fokus Kancelarije Tuzioca mora biti na istrazi i progonu pet lidera SRJ i Srbije koji su vec optuzeni." Zasto ovo "mora" biti nije objasnjeno. Zasto, ako je Tribunal nepristrasan, ne bi bio isto toliko fokusiran na NATO-ve ratne zlocine, ratne zlocine Klintona, Sredera, Siraka, Kretjena, itd? Zasto mu je jos uvek potrebno da vrsi istragu da bi podrzao optuzbe protiv lidera vlade i vojske Jugoslavije, ako vec ima dokaza koji opravdavaju ove optuzbe?
Pa, mi mozemo spekulisati o tome zasto kad uzmemo u obzir da je prethodni tuzilac, Luiz Arbur, koja je zamoljena da istrazi sve NATO lidere po pitanju ratnih zlocina, umesto toga prihvatila posao od jednog od njih, premijera Kanade, Zana Kretjena. Ona sada sedi u skerletnim haljama sudije Vrhovnog suda Kanade, sto je dozivotno naimenovanje, i njena nagrada sto je podigla optuznicu protiv g. Milosevica, uprkos nedostatku dokaza (ako verujete izvestajima spanskih i RCMP kriminologa-patologa koji su se nedavno vratili sa Kosova), stalnom nedostatku dokaza sistematskih zlocina za koje je optuzen.
19. aprila je sudija Mekdonald "izrazila svoje duboko postovanje za vladu SAD koja je obecala 500.000 USD za `Outreach` projekt, sto je 16. aprila najavio Harold Koh, pomocnik americkog ministra spoljnih poslova.
U svom govoru pred Vecem za odnose sa inostranstvom u Njujorku 12. maja ove godine, sudija Mekdonald je izjavila: "Vlada SAD se veoma velikodusno slozila da obezbedi 500.000 USD i pomogne da se podstaknu i druge drzave da daju svoj doprinos. Medjutim, moralni imperativ da se zavrsi nasilje u ovom regionu dele svi, ukljucujuci tu i sektor korporacija. Drago mi je, zato, da je jedna velika korporacija nedavno dala donaciju u kompjuterrskoj opremi vrednoj tri miliona dolara, koja ce znacajno uvecati nasu sposobnost rada."
Od pocetka Kancelarija tuzioca odrzava sastanke sa zvanicnicima nevladinih organizacija koje zele da "saradjuju sa i da pomazu tribunalu", od kojih su mnogi povezani sa Dzordzom Sorosom preko njegove Fondacije Otvoreno drustvo. Sav ovaj novac ide preko jednog specijalnog UN racuna koga finansiraju doprinosi zemalja clanica i dobrovoljni doprinosi prilozi iz zemalja i korporacija, sto, opet, predstavlja krsenje njegovog statuta. Interesantno je da je njegovu ulogu propagandnog orudja indirektno priznalo njegovog sopstveno osoblje. Da se obezbedi sudnica ili celije za pritvor u njegovom prvom budzetu bilo je priblizno 32 milona USD. Savet bezbednosti ih je vratio da ponovo naprave nacrt budzeta da ukljucuje i ove stavke. Na kraju krajeva, to je trebalo da bude tribunal za zlocine! Oni su to i uradili. Razlika je bila dodati trosak od 500.000 USD. Takodje je interesantno znati da im je tri od prve cetiri sobe u Palati mira u Hagu pozajmila Karnegi fondacija.
Da bi sebi dao izgled sudskog tela, Tribunal ima osobe koje su naimenovane za sudije, tuzioce, sluzbenike, istrazitelje, i ima sopstvena pravila procedure i dokaza, sopstveni sistem zatvora. On kaze da primenjuje prinicp pretpostavke o nevinosti. Medjutim, za razliku od krivicnih sudova, za koje svi znamo kako rade (ili mozda ne), sam sud je ukljucen u postavljanje optuzbi. Kada treba da se podnese neka optuzba mora se dobtii odobrenje jednog od tri sudije. To odobrenje se samo daje ako je ustanovljen slucaj prima facie. To jest, slucaj koji, ako se ne dokaze suprotno, bi za rezultat mogao imati osudu. Ipak, uprkos ovim bliskim vezama sa tuziocem i sudijama i obavezi prema otpuzbama koje sudije prave potpisavsi optuznicu, pravila insistiraju na pretpostavci o nevinosti. Ova pretpostavka je iskompromitovana na druge nacine. Najsokantniji je onaj da je nakon hapsenja pritvor automatski. Nema pustanja uz kauciju, nema nikakve forme pustanja u iscekivanju sudjenja, osim ako zatvorenik ne dokaze "izuzetne okolnosti". Gubitak posla, gubitak kontakta sa prijateljima, porodicom i zemljom nisu dovoljni. Cak i lose zdravlje nije dovoljno da se dobije pustanje uz kauciju. Zatvorenici se tretiraju kao da su osudjeni. Njih drze u celijama i oni moraju da postuju zatvorska pravila, podlozni su kaznama ako to ne cine, stalnom nadzoru, cenzurise im se posta, ogranicene su posete porodice, komunikacija sa porodicom je na njihov sopstveni trosak, a tu su i ogranicenja sta mogu da gledaju i slusaju na radiju ili televiziji. Zatvorenici moraju da cekaju i po nekoliko meseci do sudjenja, ponekad i godina. Ipak, oni jos uvek insistiraju da se ovi ljudi smatraju nevinim. Pitanje je samo ko ih takvima smatra? Sudije, od kojih je jedan i napravio optuznicu?
Njegova pravila o dokazima nisu tako stroga, tako da je ostavljena po strani zastita od prihvatanja `rekla-kazala` dokaza, koja se razvijala tokom vekova u sudovima svih zemalja, i zamenjena principom da je sve prihvatljivo ako se smatra relevantnim pristupom, cak i ako je `rekla-kazala`. Nema porote. Svedoci mogu da daju izjave anonimno, ili da se ne pojave na sudu. U svojoj godisnjoj knjizi za 1994., pojavljuje se ova izjava: "Tribunal ne mora da se ogranicava restriktivnim pravilima koja su razvijena u antickom sistemu sudjenja sa porotom." Postoje odredbe u pravilima o zatvorenim saslusanjima, u okolnostima koje su maglovito definisane, tajnim sudjenjima, samoj sustini nepravde i politickih sudova. Tribunal sada sve vise praktikuje zapecacene optuznice, tako da niko ne zna da li je optuzen sve dok se vojna policija ne obrusi na njega na ulici u bilo kojoj zemlji. Osumnjiceni, osobe koje nisu optuzene, mogu biti pritvorene do devedeset dana bez optuzbe. Svi znamo iz iskustva sta zatvorenici mogu da pretrpe tokom dan-dva u rukama vecine policijskih snaga. Devedeset dana. Svako od nas ovde bi mogao biti pritvoren od strane Tribunala za toliko vremena. Sve sto treba da urade je da kazu da imaju nekog razloga da vas sumnjice. Ovo se lako iskonstruise.
Verovatno je najopasnije njegovo Pravilo 92 koje kaze da ce se priznanja smatrati slobodnim i dobrovoljnim osim ako se ne utvrdi suprotno (od strane zatvorenika). Samo pomislite - smatrace se slobodnim i dobrovoljnim nakon 90 dana u milosti vojne policije i tuzilaca. Skoro svaki drugi sud na svetu smatra suprotno, ili zbog ozloglasene nepouzdanosti priznanja datih u policijskom pritvoru sudovi teze da potpuno zabrane njihovu upotrebu. Ovaj Tribunal se vraca u dane `Zvezdane sobe` (britanskog suda) i pravde 13. veka. Konacno, imamo zatvaranje onih koji su zatvoreni u drugim zemljama, tako da sada ne samo da su oni zatvoreni, vec su u isto vreme i u izgonu. Postoji cak i specijalna odredba za dobijanje dokaza od nevladinih organizacija kao sto je Otvoreno drustvo Dzordza Sorosa ciji je konflikt interesa vec spomenut. Optuzeni ima pravo da izabere advokata na papiru, ali je u stvarnosti to pravo ogranicio sef suda, koji moze da diskvalifikuje nekog advokata iz mnostva razloga, ukljucujuci tu i taj da je neprijateljski nastrojen prema tribunalu. Takvom advokatu ce se omoguciti rad ako optuzeni dovoljno snazno insistira, ali to nije bas lako. Ima slucajeva u kojima sef suda zabranjuje rad advokatima iz odredjenih zemalja jer se smatra da ih ima previse koji vec zastupaju optuzenike, a upotreba ovih ovlascenja za zabranu je mocno oruzje za zastrasivanje advokata. Advokati su podvrgnuti velikim novcanim kaznama za udaljenje.
Nijedan gradjanin nijedne zemlje na svetu ne bi smatrao da mu se sudi pravedno na sudu kojeg placa, cije je osoblje i koga pomazu privatni gradjani ili korporacije koje imaju direktan interes za ishod sudjenja a koje su same u prakticnom smislu imune od tog suda. Sirom sveta je ustanovljen princip prava da strana u pravnom postupku, bilo gradjanskom ili krivicnom, ima pravo da zatrazi odstranjenje svakog sudije koji predsedava slucajem kada postoji razumna sumnja o pristrasnosti. U ovom slucaju, ubedljiv argument moze se izneti ne samo o tome da postoji sumnja o pristrasnosti, vec je ta pristrasnost stvarna, ne tice samo jednog sudije vec celog tribunala, ovo nije pravno telo vredno medjunarodnog ugleda vec preki sud, lazni sud, sa politickom svrhom, koji sluzi veoma mocnim gospodarima koji se mogu identifikovati. Da budem dosledan mojoj tezi otici cu i dalje da kazem da kao politicki instrument namenjen da prekrsi, unisti integritet i suverenitet neke zemlje, nejgovo stvaranje je zlocin protiv mira prema Nirnberskim principima. Umesto resavanja konflikta kao sto to tvrdi, on se koristi da opravda konflikt, umesto da stvara mir, on se koristi da opravda rat i prema tome je instrument rata.
Da li bi Slobodan Milosevic imao fer sudjenje kad bi ga uhvatili? Da li ce lideri NATO cak biti i pod istragom, a kamoli optuzeni za ratne zlocine koje su pocinili u brutalnom napadu na civilno stanovnistvo Jugoslavije, kako su to zahtevale moje kolege iz Kanade, Juzne i Centralne Amerike, Spanije, Norveske, Grcke, Britanije i SAD? Kako kaze poslovica - Prvo skoci, pa reci hop. Nasi zahtevi su naisli na prazne reci i nikakvu akciju. Mi smo podneli zahteve da bi skrenuli paznju sveta na zlocine koje je pocinio NATO. Mi verujemo da smo uspeli u tome. Ako nismo uspeli da dovedemo pred lice pravde ratne zlocince NATO-a, to je zato sto smo umesto toga otkrili politicku prirodu ovog tribunala. Sada je na svima nama da delujemo u skladu sa ovim saznanjem.
Kristofer Blek je advokat i pisac iz Toronta i jedan je od advokata koji su podneli zahtev Tribunalu za ratne zlocine da optuzi NATO lidere za ratne zlocine.