|
20. juni 2002.
James T. Phillips
"Jeste li dosli da vidite zoloski vrt?"
Jedna devojcica sa sarenom trakom za kosu i visecim mindjusama zurila je u mene pitajuci me za moje namere. Pogled na njenom licu bio je mesavina prkosa i zamisljenosti. Novinari koji su muvaju po njenoj teritoriji nekad su bili uobicajena slika, a posto se ovo desava u maloj srpskoj enklavi u centru Pristine, primetiti coveka sa kamerom nije tako tesko.
Devojcicin dom se nalazi u sestospratnoj zgradi. Sto sedamdeset cetiri Srba zivi u tim stanovima, a druge zgrade u kojima zivi na hiljade Albanaca okruzuju ovu enklavu. Srbi imaju pristup jednoj maloj prodavnici, gimnastickom centru i, kad sam upitao gde se deca igraju, devojcica mi je pokazala prasnjavo dvoriste koje funkcionise kao fudbalsko igraliste. Dvadeset britanskih KFOR vojnika zivi u jednom od stanova i oni stite Srbe dan i noc. Ovi vojnici su na oprezu, dobro naoruzani i, kao i Srbi na igralistu, laka meta za one koji gledaju kroz nevidljive sipke koje okruzuju ovu enklavu.
"Mi smo ovde kao zatvorenici", kaze devojcica. "Mi zivimo kao zivotinje u zoloskom vrtu".
Jugoslavija je nekad bila multietnicka i moderna, clan Ujedinjenih nacija i do 1991. njom su vladali komunisti. Jedanaest godina posle pocetka beskrajnog ratovanja na Balkanu, drzavu Jugoslaviju su rascepkali na komade razliciti nacionalisticki lideri identifikovani u medjunarodnoj stampi kao borci za slobodu (Hrvati), demokrate (bosanski muslimani), pobunjenici (Albanci) i kasapi (Srbi). Uz pomoc politicara, diplomata i pilota bombardera iz SAD - i saglasnih clanova NATO i UN - lideri ova tri razlicita entiteta su uspeli da stvore etnicki ciste regione nastale iz ratnih pokolja.
Kapitalizam je zamenio komunizam u ovim novim drzavama i, iako su mnogi isti lideri i dalje na vlasti, operacije ciscenja tokom protekle decenije su osigurale da kod naroda bivse Jugoslavije ne bude vise potlacenosti, straha i etnicki nekompatibilnih suseda.
Osim, naravno, na Kosovu.
Tokom Balkanskih ratova (1991.-2002.) Slovenci, Hrvati, Bosanci (Hrvati, Srbi i muslimani), Makedonci i Albanci su se borili i umirali zapravo da budu nezavisni i slobodni. Srbi koji su ziveli na Kosovu takodje su se borili i umirali, ipak tri godine posle kraja NATO-vog brutalnog rata protiv Jugoslavije oni jos uvek nisu slobodni.
Statistika o uspehu ili neuspehu misije na Kosovu, koju su prikupili i objavili KFOR, UNMIK i humanitarne grupe - i o kojoj su pisali novinari i pisci koji su zeleli da potvrde sopstvenu pristrasnost i agende - su raspolozive u mnogim kancelarijama u gradu Pristini. Sirenje ovih informacija i propagande ponekad cini se ima prioritet nad isporukom hrane i namirnica ljudima koncentrisanim u par etnicki cistih enklava rastrkanih po Kosovu.
Nema tu nikakvih prica o zivotu Srba, Roma i drugih manjina koje zive u ovim enklavama, te ovi manje-nego-jednaki nepozeljni na Kosovu i dalje zive u strahu, mrzeci uspon vlade kojom dominiraju Albanci i pad sopstvenog nesigurnog zivotnog standarda.
"Zao mi je", kaze covek koji sedi do mene."Moj sin je pun energije".
Jovicu Rajkovica i njegovog sedmogodisnjeg sina Milana sam upoznao u vozu koji ide od Zvecana do Dj. Jankovica. Milan je sedeo na sedistu preko puta mene i nogom je udarao u ivicu mog sedista. Njegov otac je nezno opomenuo decaka. Milan je prestao da sutira i pokusao da stane na sediste i gleda kroz prljavi prozor. Jovica je posegnuo i uhvatio sina za ruku. Milan je seo. Bio je miran manje od pet sekundi.
Zvecan je mali grad severno od Mitrovice, "eksplozivni" grad gde zive Srbi i Albanci, razdvojeni zagadjenom rekom Ibar. Srbi zive severno od reke a Albanci zive u juznim delovima ovog podeljenog grada. Zeleznicka stanica u Zvecan je u jednoj pukotini izmedju brda i deli tu malu dolinu sa zardjalim ostacima rudarskog kompleksa Trepca, izvora zagadjenja koje tece rekom Ibar. Dj. Jankovic je veliki grad koji se nalazi blizu granice izmedju juznog Kosova i severne Makedonije, i toje kraj pruge.
Pre tri godine, u prolece 1999., isti ovaj voz i iste sine su koriscene da se transportuje na hiljade Albanaca u izbeglicki logor Blace u Makedoniji. Jednog vruceg, vlaznogdana u junu 2002., jedan srpski otac i sin su usli u ovaj stari voz i vozili se na malu razdaljinu do svog doma u Kosovu Polju. Naoruzani KFOR vojnici iz Grcke su pruzali zastitu putnicima dok je voz polako huktao kroz oblasti naseljene Albancima. Steta naneta albanskim gradovima i selima tokom rata je popravljena, a nove kuce rastrkane popoljima bi se smatrale malim gospodskim kucama u Severnoj Americi.
Jovica je virio kroz prozor. Pokazao je na pocrnele ostatke izgorelih kuca u napustenim srpskim selima.
"Vidi", rekao je Jovica. "Albanci su unistili nase kuce".
U srpskim selima je bilo vrlo malo nove izgradnje ili prepravki, i nije bilo velikih kuca koje se finansiraju i izgradjuju za Srbe, kao sto je radjeno za slobodne i nezavisne Albance Kosova. Od kraja rata izmedju NATO i Jugoslavije, na hiljade novih zgrada su izgradili Albanci a platila medjunarodna zajednica. Medjutim, tri godine posle kraja rata mnogi Srbi i dalje zive u satorima i malim improvizovanim sklonistima, prezivljavajuci na ono malo pomoci koja is kaplje njima posto Albanci pokupe vecinu novca, robe i usluga koje pruza medjunarodna zajednica.
"To je katastrofa za moj narod", kaze Jovica.
Kad smo stigli na zeleznicku stanicuu Kosovo Polje, Jovica i Milan su se pozdravili i sisli na platformu punu putnika koji su cekali da se ukrcaju u ovaj voz koji ide na jug. Cvrsto uhvativsi sina za ruku svojom ogromnom sakom, Jovica je brzo krcio put kroz grupe Albanaca koji su stajali na i oko zeleznicke platforme. Atmosfera je bila napeta. Neprijateljski pogledi i zlobno smeskanje Albanaca su ubrzali korak ovih Srba oca i sina, i nestali su mi iz vida za par sekundi.
UNMIK je akronim za Misiju Ujedinjenih nacija na Kosovu, medjunarodnu organizaciju odgovornu za reorganizovanje razorene zemlje i ljudi. Iako je pejsaz Kosova video neka definitivna poboljsanja, mnogi ljudi ovde jos uvek zive skrhanim zivotom. I, sto se uklapa u ovu nadrealnu pokrajinu Srbije, UNMIK cak ne moze ni da obezbedi sigurno okruzenje za sopstvene srpske civilne sluzbenike.
"Ovo je uzasno ponizavajuce" kaze Marija, mlada Srpkinja koja radi za UNMIK.
Pratio sam Mariju do njenog posla u Pristini. Ona zivi samo tri bloka od svog posla, ali se plasi da ide sama ulicama. Iako govori odlicno engleski i provlaci se kao da je Amerikanka, ova zena, ostra i ponosna Srpkinja, plasi se da pokaze koje je nacionalnosti.
Marija nije njeno pravo ime. Srpkinja koja radi u albanskim zonama Kosova moze lako postati meta Albanaca koji zele da nastave ciscenje nacionalnih manjina koje je zapocelo odmah posle kraja rata u junu 1999. UNMIK takodje ne odobrava nikakve omalovazavajuce komentare lokalnog osoblja. Marija bi mogla izgubiti posao ako bi se objavilo njeno pravo ime. Kao i drugi Srbi, Marija je izgubila svoj identitet kao i svoju slobodu.
"Internacionalci zele da nas se rese", kaze Marija, misleci na enklave naseljene manjinama, koje stite UNMIK i KFOR. "Oni zele da se rese problema, a problem su Srbi".
"Srbi nisu slobodni".
David Pirson je 48-godisnji Amerikanac iz Kolorada koji radi kao UNMIK policajac u gradu Pristina; on se slaze sa Marijom.
"Oni su uvek pod pratnjom" kaze Pierson. "Ja to ne nazivam slobodnim. Oni, Srbi, moraju da dolaze i odlaze u grupama".
Oficir Pirson je sedeo za stolom ispred jednog malog kioska, pio kafu i gledao prolaznike kad sam ja stao i pozdravio ga. Njegov sediste je bilo samo par blokova od Marijinog posla. Ima vise od 500 americkih policajaca koji trenutno rade na Kosovu. Oni pokusavaju da pruze zastitu manjinskim zajednicama, ali obilazak u Pristini obicno znaci voziti se unaokolo u potpuno novom sportskom vozilu ofarbanom da lici na Koca-Kola konzervu sa tockovima. Njihov kontakt sa ljudima je ogranicen na odgovaranje na pozive za pomoc Srba i narucivanje kafe u albanskim kaficima.
"Kriminal je opao, broj ubistava je opao", kaze Beri Flecer, portparol UNMIK-a za stampu. Flecer je takodje americki policajac. "E sad, to je samo ulicni kriminal, kradje kola i seksualni napadi. Ali ako se povucemo odavde u sledecih par godina, situacija ce se vratiti na ono sto je bila 1999.
"Obe strane vide sebe kao zrtve", kaze Flecer. "Oni ne prihvataju da su takodje i pocinioci. Samo vreme ce izleciti mrznju".
Albanci su nekad ziveli pod srpskom vladavinom i pobunili su se protiv svojih toboznjih tlacitelja. Uz pomoc drugih Amerikanaca - politicara i diplomata, humanitarnih radnika i vojnika - Albanci su dobili oslobodjenje i stvorili drustvo koje je diskriminatorsko prema Srbima, Romima i drugim manjinama. Policajac sada stacioniran na Kosovu mora da se suocava sa ovim problemima.
"To je aparthejd", kaze Flecer, portparol UNMIK-a, priznavajuci cinjenicu.da dobri policajci ne mogu da promene lose ponasanje, i dajuci verodostojnost zalbama Srba o tome da li je medjunarodnoj zajednici stvarno stalo do zastite nevinih zivota. "Ako nam date informaciju o nekom zlocinu i date nam ime, mi cemo ih optuziti. Sa zadovoljstvom".
Marija misli da je zlocin kad je njoj osporeno pravo da ide peske do posla i ne veruje da je sloboda za nacionalne manjine na Kosovu na visokom mestu na agendi Albanaca ili Amerikanaca.
"Internacionalci zele da se rese Srba", rekla je Marija dok sam je pratio do posla u stabu UNMIK-a.
"Srbi ce ostati u kavezu".
Dzejms T. Filips je slobodni reporter. On je pisao o ratovima u Iraku, Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i Makedoniji.