|
http://www.counterpunch.org/gorbachev0828.html
28.08.2002.
Mihail Gorbacev
Priroda ne moze da ceka
Drugi Zemaljski samit je poceo. Cinjenica da je preko 100 sefova drzava i vlada odlucilo da dodje u Johanesburg ukazuje na to da su oni zabrinuti. Ali to nije dovoljno. Ogromno je rastojanje izmedju zabrinutosti i prakticnih dela. Zabrinutost je izrazena jos pre jedne decenije u Rio de Zaneiru. Ali kako stojimo danas?
Gledajuci unazad na dogadjaje protekle decenije, osecam veliku zabrinutost i razocaranje. Mnogima od nas se cinilo da ce zavrsetak hladnog rata, simbolizovanog padom Berlinskog zida, barem omoguciti covecanstvu da gleda na buducnost sa nadom. Cinilo se da ce svetska zajednica, oslobodjena straha od nuklearnog rata, od ideoloskih konfrontacija, poceti da se krece stazom stabilnog razvoja, preduzeti hitne akcije da se bori protiv siromastva i razornog zagadjenja zivotne sredine i promene karaktera globalizacije ukljucivanjem stavki kao sto su solidarnost, ljudska prava i sloboda pojedinca. Nazalost, ova sansa je nedovoljno iskoriscena, blago receno.
Covecanstvo zaostaje za zahtevima vremena. Proslave smrti komunizma su trajale malo predugacko i ljudi su izgubili iz vida slozenost sveta, njegovih problema i kontradiktornosti. Siromastvo i nazadnost su zaboravljeni, a nereseni problemi zivotne sredine su gurnuti u pozadinu javne svesti.
Dogadjaji od 11. septembra 2001. godine su pokazali da je ideja mono-polarnog sveta neodrziva. Cak i najmocnija nacija na svetu je bila bespomocna pred pretnjom medjunarodnog terorizma. Preostaje samo da se nadamo da ce ovaj monstruozni dogadjaj oznaciti kraj iluzija, te lazne filosofije mono-polarnog sveta proizvedene nakon kraja hladnog rata i raspada SSSR.
Samit u Johanesburgu trebalo bi da postane prekretnica; on se ne moze ograniciti na priznavanje da opasnost postoji, ali treba da se bez odlaganja preduzmu prakticne akcije da bi donele odrzivi razvoj. Ako sadasnji lideri to ne urade, ako ne definisu ciljeve i ne pruze potrebna sredstva, onda ce, plasim se, sama ideja o odrzavanju takvih foruma na kraju biti diskreditovana.
Kad se svetski komunisticki sistem raspao, cuveni francuski okeanolog Zak Iv Kusto je rekao da najvecu stetu prirodi ne uzrokuje komunizam vec trzisna privreda, za koju svaka stvar ima svoju cenu a nista nije vredno.
Ja ne pozivam na povratak komunizmu, vec bih se slozio sa Kustoom. Kriza zivotne sredine pokazuje da nam primena cisto ekonomskih kriterijuma (profitabilnost, povracaj investiranog kapitala) ne dozvoljava da resimo probleme zivotne sredine. Trziste ne moze da proceni sta ce biti najveca vrednost za ljude za sto godina. Kako se moze izracunati trzisna vrednost lepote nekog jezera ili snegom prekrivene planine? Ko ce izracunati ekspeditivnost spasavanja "beskorisnih" divljih zivotinja ili na hiljade vrsta insekata?
Secam se razgovora koji sam vodio sa bivsim americkim drzavnim sekretarom Dzordzom Sultcom 1992. godine. Razgovarali smo celu noc. Rekao sam mu: "Vi Amerikanci zelite da izvezete svoj nacin zivota svugde. Ali vi trosite 44 posto svetske elektricne energije. Kad bi druge zemlje pocele da zive po vasim standardima, sve rezerve na planeti bi bile iscrpljene u roku od par godina".
Danas, deset godina kasnije, situacija se nije poboljsala. Skoro milijardu ljudi gladuje, dok svaka cetvrta osoba u SAD pati od gojaznosti. Zar ljudi ne mogu da shvate da je to paradoks?
Da li shvatamo koliko je nenormalno da od 36 miliona ljudi koji boluju od SIDE, 23 miliona zivi u Africi? Ili da je broj telefonskih linija u Tokiju isti kao u celoj Africi? Ili da 130 miliona dece ne ide cak ni u osnovnu skolu? U Bocvani je danas zivotni vek 41 godina. U medjuvremenu se pomoc siromasnima smanjuje.
U sustini odgovornost za ovo lezi na sadasnjim liderima. Prvi problemi koje oni nece moci da izbegnu je potreba za ocuvanje mira, za stavljanje kraja na takozvane lokalne konflikte, za sprecavanje rana koje krvare da se sire po planeti. Medju onima ukljucenim u takve konflikte su i zemlje koje poseduju nuklearno ili hemijsko oruzje.
Svetska zajednica treba da bude slozna u borbi protiv terorizma koji nikad ne moze biti opravdan. Drugi problem je borba protiv siromastva u svetu. Kako moze "zlatna milijarda" onih srecnih da bude srecna dok pola svetske populacije pati? Treci problem je problem zivotne sredine. Ocigledno je da su danas u toku klimateske promene u svetu, da je broj prirodnih katastrofa, tajfuna, poplava i susa sve veci. Na stotine vrsta biljaka i zivotinja nestaje, gleceri se tope a okean iscrpljuje.
Ova tri problema su blisko medjusobno povezana. Ukoliko se ne ujedinimo u borbi protiv rata, necemo moci da se drzimo zajedno ni u spasavanju nase planete. Zivot na Zemlji moze postati samo efemerna epizoda u istoriji Univerzuma. Zbog toga mi treba da naucimo da razmisljamo na nov nacin. Nama je potreban Novi svsteki poredak koji se zaniva na pravdi i jednakosti a ne samo na koristi. Priroda nam daje signale da je u nevolji. Doslo je vreme da obratimo paznju na njih. Samit u Johanesburgu ne moze postati "Rio + 0". Priroda vise ne moze da ceka.
28.08.2002.
Mihail Gorbacev
Priroda ne moze da ceka
Drugi Zemaljski samit je poceo. Cinjenica da je preko 100 sefova drzava i vlada odlucilo da dodje u Johanesburg ukazuje na to da su oni zabrinuti. Ali to nije dovoljno. Ogromno je rastojanje izmedju zabrinutosti i prakticnih dela. Zabrinutost je izrazena jos pre jedne decenije u Rio de Zaneiru. Ali kako stojimo danas?
Gledajuci unazad na dogadjaje protekle decenije, osecam veliku zabrinutost i razocaranje. Mnogima od nas se cinilo da ce zavrsetak hladnog rata, simbolizovanog padom Berlinskog zida, barem omoguciti covecanstvu da gleda na buducnost sa nadom. Cinilo se da ce svetska zajednica, oslobodjena straha od nuklearnog rata, od ideoloskih konfrontacija, poceti da se krece stazom stabilnog razvoja, preduzeti hitne akcije da se bori protiv siromastva i razornog zagadjenja zivotne sredine i promene karaktera globalizacije ukljucivanjem stavki kao sto su solidarnost, ljudska prava i sloboda pojedinca. Nazalost, ova sansa je nedovoljno iskoriscena, blago receno.
Covecanstvo zaostaje za zahtevima vremena. Proslave smrti komunizma su trajale malo predugacko i ljudi su izgubili iz vida slozenost sveta, njegovih problema i kontradiktornosti. Siromastvo i nazadnost su zaboravljeni, a nereseni problemi zivotne sredine su gurnuti u pozadinu javne svesti.
Dogadjaji od 11. septembra 2001. godine su pokazali da je ideja mono-polarnog sveta neodrziva. Cak i najmocnija nacija na svetu je bila bespomocna pred pretnjom medjunarodnog terorizma. Preostaje samo da se nadamo da ce ovaj monstruozni dogadjaj oznaciti kraj iluzija, te lazne filosofije mono-polarnog sveta proizvedene nakon kraja hladnog rata i raspada SSSR.
Samit u Johanesburgu trebalo bi da postane prekretnica; on se ne moze ograniciti na priznavanje da opasnost postoji, ali treba da se bez odlaganja preduzmu prakticne akcije da bi donele odrzivi razvoj. Ako sadasnji lideri to ne urade, ako ne definisu ciljeve i ne pruze potrebna sredstva, onda ce, plasim se, sama ideja o odrzavanju takvih foruma na kraju biti diskreditovana.
Kad se svetski komunisticki sistem raspao, cuveni francuski okeanolog Zak Iv Kusto je rekao da najvecu stetu prirodi ne uzrokuje komunizam vec trzisna privreda, za koju svaka stvar ima svoju cenu a nista nije vredno.
Ja ne pozivam na povratak komunizmu, vec bih se slozio sa Kustoom. Kriza zivotne sredine pokazuje da nam primena cisto ekonomskih kriterijuma (profitabilnost, povracaj investiranog kapitala) ne dozvoljava da resimo probleme zivotne sredine. Trziste ne moze da proceni sta ce biti najveca vrednost za ljude za sto godina. Kako se moze izracunati trzisna vrednost lepote nekog jezera ili snegom prekrivene planine? Ko ce izracunati ekspeditivnost spasavanja "beskorisnih" divljih zivotinja ili na hiljade vrsta insekata?
Secam se razgovora koji sam vodio sa bivsim americkim drzavnim sekretarom Dzordzom Sultcom 1992. godine. Razgovarali smo celu noc. Rekao sam mu: "Vi Amerikanci zelite da izvezete svoj nacin zivota svugde. Ali vi trosite 44 posto svetske elektricne energije. Kad bi druge zemlje pocele da zive po vasim standardima, sve rezerve na planeti bi bile iscrpljene u roku od par godina".
Danas, deset godina kasnije, situacija se nije poboljsala. Skoro milijardu ljudi gladuje, dok svaka cetvrta osoba u SAD pati od gojaznosti. Zar ljudi ne mogu da shvate da je to paradoks?
Da li shvatamo koliko je nenormalno da od 36 miliona ljudi koji boluju od SIDE, 23 miliona zivi u Africi? Ili da je broj telefonskih linija u Tokiju isti kao u celoj Africi? Ili da 130 miliona dece ne ide cak ni u osnovnu skolu? U Bocvani je danas zivotni vek 41 godina. U medjuvremenu se pomoc siromasnima smanjuje.
U sustini odgovornost za ovo lezi na sadasnjim liderima. Prvi problemi koje oni nece moci da izbegnu je potreba za ocuvanje mira, za stavljanje kraja na takozvane lokalne konflikte, za sprecavanje rana koje krvare da se sire po planeti. Medju onima ukljucenim u takve konflikte su i zemlje koje poseduju nuklearno ili hemijsko oruzje.
Svetska zajednica treba da bude slozna u borbi protiv terorizma koji nikad ne moze biti opravdan. Drugi problem je borba protiv siromastva u svetu. Kako moze "zlatna milijarda" onih srecnih da bude srecna dok pola svetske populacije pati? Treci problem je problem zivotne sredine. Ocigledno je da su danas u toku klimateske promene u svetu, da je broj prirodnih katastrofa, tajfuna, poplava i susa sve veci. Na stotine vrsta biljaka i zivotinja nestaje, gleceri se tope a okean iscrpljuje.
Ova tri problema su blisko medjusobno povezana. Ukoliko se ne ujedinimo u borbi protiv rata, necemo moci da se drzimo zajedno ni u spasavanju nase planete. Zivot na Zemlji moze postati samo efemerna epizoda u istoriji Univerzuma. Zbog toga mi treba da naucimo da razmisljamo na nov nacin. Nama je potreban Novi svsteki poredak koji se zaniva na pravdi i jednakosti a ne samo na koristi. Priroda nam daje signale da je u nevolji. Doslo je vreme da obratimo paznju na njih. Samit u Johanesburgu ne moze postati "Rio + 0". Priroda vise ne moze da ceka.