|
pise Bob Djurdjevic
15.02.2000
Novi svetski poredak i Srbi - Deo XIX
VELIKI BRAT IZ VASINGTONA DIKTIRA NEMACKOJ
"Skratili smo rat za tri dana," ponosno je rekao clan jedne beogradske akademske institucije (nazovimo ga Dragan) ovom autoru u telefonskom razgovoru u julu. U to vreme, ovo misteriozno hvalisanje mi nije puno znacilo. Ali Dragan je obecao da ovo elaborira kada se sledeci put vidimo lice u lice u Beogradu. Sto se desilo tokom moje septembarske "Tour de Serbia" 1999. godine.
Bilo je to krajem maja i obe strane u NATO ratu protiv Srbije su postajale umorne i razdrazene. To je bio klasican slucaj onog sindroma zamora od bitke - "Pustio bih ja njega, ali nece on mene". Ipak, posto na vidiku nije bilo resenja kojim bi se spasio obraz, NATO bombardovanje civilnih ciljeva po Srbiji se neumoljivo nastavljalo. Na primer, onog vikenda na Dan pomena poginulih (Memorial Day) proizvedeno je nesto sto je najverovatnije bio najveci pokolj ovog rata (vidi "Pokolj na vikend za Dan pomena poginulih" - S99-95, dan 69, stavka 1, 31. maj).
U isto vreme i Vasington i Bon su ocajnicki pokusavali da pronadju nacin da zavrse bombardovanje a da sacuvaju obraz NATO-u i sebi samima. Ovo je znacilo angazovanje u zakulisnoj diplomatiji preko trece strane, koja operise van svih vlada i cija bi se uloga u pregovorima, narocito u slucaju neuspeha, lako i verodostojno mogla opovrgnuti.
Videli ste u proslonedeljnom clanku "Siva eminencija je zavrsila rat?" (kolumna ovog autora od 8. februara), na primer, kako je jedan misteriozni svedski biznismen, Piter Kastenfelt, drugar Viktora Cernomirdina i "poverljivi kontakt nemacke vlade," prema listu "Welt am Sonntag" (Svet nedeljom), bio poslat u Beograd preko Sofije 29. maja. Kastenfelt, koji je nekada radio za investicionu bankarsku firmu Dillon Reed, a sada poseduje finansijsku kompaniju u Londonu, Archipelago Enterprise, boravio je u Beogradu do 4. juna, pregovarajuci o uslovima predaje Kosova sa jugoslovenskim predsednikom.
Ali Vasington i Bon su bili isuvise zeljni da brzo zavrse rat i suvise iskusni u stvarima prinude da bi stavili sva svoja jaja u jednu kosaru, cak i u kosaru znacajne velicine Kastenfelta. Tako su poceli da rade istovremeno i na drugoj strani.
U petak uvece, 28. maja, nas beogradski izvor, koga cemo nazvati profesor Kolja, primio je misteriozni poziv od jednog diplomate ministarstva spoljnih poslova SAD (cije je ime poznato ovom autoru). Prof. Kolja nije bio tu tada, pa je ovaj diplomata ostavio svoje ime i kucni broj telefona (pozivni broj za Virdziniju). Americki diplomata je zamolio da mu se profesor javi odmah, cak i ako bi to bilo preko vikenda.
Nakon nekih konsultacija sa svojim prijateljima i kolegama oko toga da li bi bilo mudro uzvratiti poziv osobi koja je clan vlade koja je u to vreme bombardovala Srbiju, prof. Kolja ga je na kraju nazvao. "Bilo je jasno da su oni (Vasington) poceli da panice i ocajnicki su pokusavali da pronadju izlaz iz te mocvare," rekao je prof. Kolja ovom autoru.
Ali zasto zvati bas profesora Kolju, od svih ljudi? Zato sto se profesor izgleda upoznao sa Joskom Fiserom, sadasnjim nemackim ministrom spoljnih poslova, na jednoj konferenciji 1984. godine. I njih dvojica su odrzali srdacan odnos sve od tada.
Drugim recima, profesor Kolja je bio vrlo pogodan za ulogu éminence grise II (sive eminencije II), kao sto je to bio i Piter Kastenfelt. Da bi obavio takve tajne zadatke, potreban je neko s kim su zvanicnici u Vasingtonu ili Bonu bliski, ali ne isuvise bliski; neko koga mogu da hvale ako uspe u svojoj posrednickoj misiji; i neko od koga Vasington i Bon mogu lako da operu ruke ako ne uspe.
Nakon jos par telefonskih poziva, profesor Kolja i jos jedan Srbin, koji isto tako nije bio clan jugoslovenskog parlamenta, a ipak je bio istaknuta i uticajna osoba (ciji je identitet takodje poznat ovom piscu), otisli su za Bon. Njih je toplo pozdravio Joska Fiser kad su usli u kabinet nemackog ministra spoljnih poslova (vidi takodje i "Nemacki Zeleni boje vodju u crveno" - S99-77, dan 51, 2, stavka 1, 13. maj).
Prvi sastanak, koji je po planu trebalo da traje pola sata, na kraju je trajao 90 minuta. Fiser je zeleo da Beograd ucini neki gest, ma kakav, koliko god bio simbolican, da ce se njegove trupe mozda povuci sa Kosova. "Morate mi dati nesto sa cime cu da radim," rekao je uzbudjeni i zivahni Fiser. "Mi zaista zelimo da se vi pridruzite Evropi. Ali ne zelimo da se Srbija pretvori u pepeo. A to je Veliki brat u Vasingtonu spreman da uradi."
U stvari, tokom cele ove konverzacije, Fiser je stalno plasljivo govorio o Vasingtonu kao o Velikom bratu, kaze prof. Kolja. Toliko o moci najmocnije nacije u Evropi u tekucem Novom svetskom poretku!
Njih trojica su se dogovorili da se ponovo sastanu, nakon sto dvojica Srbina konsultuju Beograd. I oni su to uradili. Izmedju dva sastanka u Bonu, privatna delegacija ova dva coveka - Srbina - tretirana je sa sumnjom i nepoverenjem od strane zvanicnog Beograda. Ali posto su u osnovi prenosili istu poruku kao i Kastenfelt (iako je ona izgleda bila nepoznata ovoj dvojici Srba, ne samo u to vreme, vec sve vreme do posete ovog autora Beogradu u Septembru), Milosevic je konacno popustio.
A ostalo je istorija, kako kazu. Milosevic je kapitulirao 3. juna. Bombardovanje je stalo 10. juna. NATO-v rat protiv Srbije se nastavio, samo drugacijim sredstvima.
Sto se tice Draganovog komentara "skratili smo rat za tri dana", "primili smo poruku o zahvalnosti od Vasingtona," rekao je profesor Kolja, uz cinican osmeh. "Ali nista od nase vlade ovde."
Kasnije tog popodneva ovaj autor je zamolio svog vozaca da ga proveze pored bombardovane Kineske ambasade. Crni trup nekada lepe zgrade oivicene mermerom tmurno je stajao kao jos jedan spomenik NATO-ve arogancije ili gluposti, izaberite sami. Nije bilo nikakvih znaka radova na rekonstrukciji.
"Skracivanje rata za tri dana je mozda spasilo necije zivote, negde... Ali je kraj rata dosao oko mesec dana prekasno za one koji su ovde umrli," pomislio je ovaj autor, dok je cutke gledao u jos jednu scenu zlocina NATO-a, sada nezvanicno kinesko svetiliste.