|
pise Bob Djurdjevic
05.09.2000
Novi svetski poredak i Srbi - Deo XLVII
DODATAK A
FENIKS, 10. avgust 2000. Evo ostatka eseja Vilijama C. Kimberlinga, zamenika direktora Savezne izborne komisije, Kancelarija izborne administracije. Kao sto je prethodno spomenuto, stavovi ovde izrazeni su iskljucivo stavovi autora i ne mora da znaci da ih deli Savezna izborna komisija ili neki njen sektor.
POREKLO I ISTORIJA KOLEGIJUMA IZBORNIKA
Da bismo shvatili razloge za postojanje Kolegijuma izbornika, veoma je vazno da razumemo njen istorijski kontekst i problem koji su Oci Osnivaci pokusavali da rese. Oni su bili suoceni sa teskim pitanjem kako da izaberu predsednika u drzavi koja:
Poreklo Kolegijuma izbornika
Ustavna konvencija je razmatrala nekoliko mogucih metoda za izbor predsednika.
Jedna ideja je bila da Kongres bira predsednika. Medjutim, ova ideja je odbacena jer su neki smatrali da bi takav izbor unosio isuvise razdora i izazivao isuvise ogorcenja u Kongresu. Drugi su smatrali da bi takva procedura prizvala neprikladno politicko cenjkanje, korupciju i mozda cak mesanje stranih sila. Neki su opet smatrali da bi takav aranzman uznemirio balans moci izmedju zakonodavnog i izvrsnog ogranka federalne vlade.
Druga ideja je bila da zakonodavna tela drzava biraju predsednika. I ova ideja je odbacena iz straha da bi predsednik tako zaduzen drzavnim zakonodavnim telima im mogao dozvoliti da erodiraju federalnu vlast i tako podriju celu ideju federacije.
Treca ideja je bila da predsednika bira direktno narod glasanjem. Direktni izbori su odbaceni, ne zato sto su ljudi koji su pravili kostur Ustava sumnjali u inteligenciju naroda, vec pre zato sto su se plasili da bi bez dovoljno informacija o kandidatima koji nisu iz njihove drzave narod prirodno glasao za "omiljenog sina" iz svoje drzave ili regiona. U najgorem slucaju, nijedan predsednik se ne bi pojavio sa dovoljnom vecinom narodnih glasova da vlada celom zemljom. U najboljem slucaju bi izbor predsednika bi uvek odlucivale najvece, najnastanjenije drzave, bez mnogo uticaja manjih drzava.
Konacno, takozvani "Komitet jedanaestorice" u Ustavnoj konvenciji predlozio je indirektne izbore predsednika preko Kolegijuma izbornika.
Prva koncepcija
U prvoj koncepciji Kolegijuma izbornika (opisanom u Clanu II, Deo 1, Ustava) :
Svakoj drzavi se dodeljuje odredjen broj izbornika jednak broju njenih senatora (uvek 2) plus broju njenih predstavnika (koji se moze menjati svake decenije prema broju stanovnika svake drzave utvrdjenim decenijskim popisom stanovnistva). Ovaj aranzman je bio izradjen na osnovu prethodnog kompromisa u nacrtu samog Kongresa i tako je zadovoljio i velike i male drzave.
* Nacin biranja izbornika ostavljen je zakonodavstvu pojedinacnih drzava, cime su se umirile drzave koje su bile sumnjicave po pitanju centralne drzavne vlade.
* Clanovima Kongresa i sluzbenicima savezne vlade je bilo specijalno zabranjeno da sluze kao izbornici, da bi se ocuvala ravnoteza izmedju zakonodavne i izvrsne vlasti federalne vlade.
* Izbornici svake drzave su morali da se sastaju u svojim respektivnim drzavama, a ne svi zajedno na jednom velikom sastanku. Ovaj aranzman, smatralo se, bi sprecio mito, korupciju, tajne dogovore i uticaj stranih zemalja.
* Da bi se sprecilo da izbornici glasaju samo za "omiljenog sina" njihove drzave, svaki izbornik je morao da da dva glasa za predsednika, od kojih bi barem jedan morao da bude za kandidata koji nije iz njegove drzave. Ideja je verovatno bila da bi pobednik verovatno bio svaciji drugi izbor.
* Glasovi izbornika trebalo bi da budu zapecaceni i preneseni iz svih drzava predsedniku Senata, koji bi ih onda otvorio ispred oba doma Kongresa i procitao rezultate. Osoba koja je dobila najvise glasova izbornika, pod uslovom da je u pitanju apsolutna vecina (barem jedna polovina od ukupnog broja) postaje predsednik. Ko god da je dobio sledeci najveci broj glasova izbornika postajao bi potpredsednik - sto je pozicija koju su izgleda smislili za tu priliku, jer ona nije prethodno bila spominjana u Ustavnoj konvenciji.
* U slucaju da niko ne dobije apsolutnu vecinu u Kolegijumu izbornika, ili u slucaju neresenog rezultata, americki Predstavnicki dom, kao dom koji je najblizi narodu, izabrao bi predsednika od pet kandidata koji su dobili najveci broj glasova. Oni bi ovo uradili (kao dodatni ustupak malim drzavama) tako sto bi dozvolili svakoj drzavi da da samo jedan glas, pri cemu je potrebna apsolutna vecina drzava da bi bio izabran predsednik. Potpredsednistvo bi otislo preostalom kandidatu koji je imao najveci broj izbornickih glasova. Ako je i tu bilo nereseno, americki Senat bi odlucio za jednog od dva kandidata.
Druga koncepcija
Prva koncepcija Kolegijuma izbornika trajala je samo cetiri predsednicka izbora. Jer su se u medjuvremenu u SAD pojavile politicke stranke. Isti oni ljudi koji su javno osudjivali stranke su ih ipak stvarali privatno. Takodje, ideja politickih stranaka je dobila respektabilnost kroz ubedljiva pisanja politickih filosofa kao sto su Edmund Burk i Dzems Medison.
Jedan od slucajnih rezultata razvoja politickih stranaka bio je da su na predsednickim izborima 1800.godine izbornici iz Demokratske-Republikanske stranke dali Tomasu Dzefersonu i Aronu Buru (obojica iz te stranke) jednak broj izbornickih glasova. Nereseni rezultat je razresio Predstavnicki dom u korist Dzefersona - ali tek nakon 36 pokusaja i nekih ozbiljnih politickih dogovora koji su u to vreme smatrani neprikladnim. Posto je ova vrsta cenjkanja oko predsednicke pozicije bila upravo ona stvar koju je Kolegijum izbronika trebalo da spreci, Kongres i drzave su brzo usvojile Dvanaesti amandman na Ustav, do septembra 1804.godine.
Da bi se sprecio nereseni rezultat glasanja u Kolegijumu izbornika, koji je bio moguc, ako ne i neizbezan, usled uspona politickih stranaka (i bez sumnje da bi se olaksao izbor predsednika i potpredsednika iz iste stranke), 12.amandman zahteva da svaki izbornik da jedan glas za predsednika i poseban glas za potpredsednika, umesto dva glasa za predsednika, pri cemu prvi sledeci postaje potpredsednik. Ovaj amandman takodje odredjuje da ako niko ne dobije apsolutnu vecinu izbornickih glasova za predsednika, onda Predstavnicki dom bira predsednika od prva tri kandidata, pri cemu svaka drzava daje samo jedan glas, a za izbor je potrebna apsolutna vecina. Na isti nacin, ako niko ne dobije apsolutnu vecinu za potpredsednika, onda Senat SAD bira potpredsednika od prva dva kandidata za to mesto. Sve druge karakteristike Kolegijuma izbornika ostaju iste, ukljucujuci tu i zahtev da, da bi se sprecilo da izbornici glasaju samo za "omiljene sinove", predsednicki i potpredsednicki kandidati moraju da budu iz drzave koja nije drzava izbornika.
Ukratko, lojalnost politickoj stranci je, do 1800.godine, pocela da prekoracuje lojalnost prema drzavi i time stvara nove i drugacije probleme u izboru predsednika. Cineci naizgled male promene, 12.amandaman je sustinski izmenio koncepciju Kolegijuma izbornika i, jednim udarcem, uneo politicke stranke kao zivotnu cinjenicu u americkim predsednickim izborima.
Vredi primetiti usput da ideja biranja predsednika direktnim glasanjem naroda nije nasiroko promovisana kao alternativa za menjanje koncepcije Kolegijuma izbornika. Ovo moze biti jer se fizicke i demografske okolnosti zemlje nisu toliko promenile za tih oko 12 godina. Ili moze biti zato sto su preterivanja skorasnje Francuske revolucije (i njene prilicno brze degeneracije u diktaturu) dala populistima malu pauzu da razmisle o mudrosti isuvise direktne demokratije.
EVOLUCIJA KOLEGIJUMA IZBORNIKA
Od 12.amandmana bilo je nekoliko federalnih i drzavnih statutornih promena koje su uticale i na vreme i na nacin biranja Predsednickih izbornika, ali koje nisu dalje izmenile fundamentalan rad Kolegijuma izbornika. Takodje je bilo i par cudnih incidenata koje njegovi kriticari navode kao probleme, ali koje propovednici Kolegijuma izbornika posmatraju kao samo njegov prirodni i nameravani rad.
Nacin biranja izbornika
Od pocetka do danasnjih dana o nacinu biranja izbornika drzava ostavljenu je zakonodavnim telima svake drzave ponaosob da odluci. A u pocetku, kao sto bi se i moglo ocekivati, razlicite drzave usvojile su razlicite metode.
Zakonodavna tela nekih drzava su odlucila da sama biraju izbornike. Druga su se odlucila za direktno glasanje naroda za izbornika, bilo po kongresnoj oblasti, bilo na nivou cele drzave. Drugi su pak smislili neku kombinaciju ovih metoda. Ali u svim slucajevima izbornici su birani pojedinacno sa jedne liste svih kandidata za to mesto.
Tokom 1800-ih godina, u drzavama su se smenjivala dva trenda te su vise ili manje standardizovala nacin biranja izbornika. Prvi trend je bio da se izbornici biraju direktnim glasanjem naroda cele drzave (a ne legislaturom drzave ili glasanjem naroda svake kongresne oblasti). I zaista, do 1836. godine, sve drzave su presle na biranje svojih izbornika direktnim glasanjem naroda sirom drzave, osim Juzne Karoline, koja je uporno ostajala na biranju izbornika drzavnim zakonodavnim telom, sve do 1860.godine. Danas sve drzave biraju svoje izbornike direktnim glasanjem sirom drzave, osim drzava Mejn, koja je 1969. i Nebraske, koja je 1991. presla na glasanje dva svoja izbornika putem glasanja naroda sirom drzave a preostalih narodnim glasanjem u svakoj kongresnoj oblasti.
Zajedno sa trendom ka njihovim direktnim izborima sirom drzave dosao je i trend ka sistemu biranja izbornika koji se naziva "pobednik dobija sve". U sistemu pobednik-dobija-sve predsednicki kandidat koji dobije najvise glasova naroda unutar jedne drzave dobija i sve izbornike te drzave. Ovaj sistem pobednik-dobija-sve je bio zaista logicna posledica direktnog glasanja za izbornike sirom drzave, zahvaljujuci uticaju politickih stranaka. Jer u direktnim izborima naroda bi glasaci lojalni kandidatu za predsednika jedne politicke stranke prirodno glasali za listu predlozenih izbornika te stranke. Na isti nacin, politicke stranke bi predlozile samo toliko izbornika koliko je bilo izbornickih glasova u datoj drzavi, tako da ne dele svoju podrsku i tako dozvole pobedu izbornika iz druge stranke.
Tu je zatim doslo do obicaja da svaka polticka stranka u svakoj drzavi ponudi "predizbornu listu izbornika"- listu pojedinaca lojalnih svom kandidatu za predsednika i jednaku u broju izbornickim glasovima te drzave. Glasaci svake drzave bi onda glasali za svakog pojedinca navedenog na predizbornoj listi kandidata stranke koju preferiraju. Ipak je biznis predstavljanja posebnih stranackih predizbornih lista pojedinaca povremeno dovodio do konfuzije. Neki glasaci bi podelili svoje glasove izmedju stranackih lista zbog licne lojalnosti prema pojedincima pre nego prema svom izboru predsednika. Drugi glasaci, bilo zbog zamora ili zbunjenosti, glasali bi manje od cele stranacke liste. Rezultat, narocito u tesnim izborima, bio bi povremeno poela izbornog glasa date drzave. Ovo se dogodilo cak 1916.godine u Zapadnoj Virdziniji, kada je pobedilo sedam Republikanskih i jedan Demokratski izbornik.
Vreme biranja izbornika
Vreme za biranje Izbornika je proslo kroz slicnu evoluciju. Jer dok Ustav specificno daje Kongresu ovlascenje da "odredi vreme biranja Izbornika", Kongres je u pocetku dao neku slobodu drzavama.
Tokom prvih pedeset godina Federacije, Kongres je dozvoljavao drzavama da sprovode svoje predsednicke izbore (ili da izaberu svoje izbornike) u bilo koje vreme tokom perioda od 34 dana pre prve srede u decembru koja je bila dan odredjen za sastanak izbornika u njihovim respektivnim drzavama. Problemi nastali iz taklvog aranzmana su ocigledni i intenzivirani su poboljsanom komunikacijom. Jer drzave koje su glasale kasnije bi mogle povecati, umanjiti ili uticati na pobede kandidata u drzavama koje su glasale ranije. U tesnim izborima drzave koje su glasale poslednje mogle su sasvim lepo odluciti o ishodu. (I iz tog razloga je verovatno Juzna Karolina, uvek medju poslednjim drzavama da izabere svoje izbornike, odrzala toliko dugo svoju tradiciju njihovog biranja putem drzavnog zakonodavnog tela. U tesnim izborima drzavno zakonodavno telo moglo je sasvim lepo odluciti o tome ko ce biti predsednik!).
Kongres je 1845.godine zato usvojio uniformni dan kada drzave treba da izaberu svoje izbornike. Taj dan - utorak nakon prvog ponedeljka u novembru u godinama deljivim sa cetiri - i dalje je dan kada sve drzave sada sprovode svoje predsednicke izbore.
Istorijski kurioziteti
U evoluciji Kolegijuma izbornika bilo je nekih interesantih dogadjaja i izuzetnih ishoda. Kriticari cesto pokusavaju da iskoriste ove kao primere sta moze poci naopako. Ipak vecina ovih istorijskih kurioziteta su bili rezultat dubokih politickih podela unutar zemlje, za koje su dizajneri sistema Kolegijuma Izbornika izgleda predvideli da im je potrebno razresavanje na visem nivou.
* 1800.godine, kao sto je prethodno napomenuto, Demokratsko-Republikanski izbornici su dali Tomasu Dzefersonu i Aronu Buru jednak broj izbornickih glasova. Ovaj nereseni rezultat, koji je Predstavnicki dom razresio u korist Dzefersona, u skladu sa originalnom koncepcijom sistema Kolegijuma izbornika, doveo je do 12.amandmana koji je efektno sprecio da se ovako nesto ikada ponovo desi.
* 1824. godine je bilo cetiri prilicno jaka kandidata na predsednickim izborima (Endrju Dzekson, Dzon Kvinsi Adams, Vilijam Kroford i Henri Klej), od kojih je svaki predstavljao vaznu frakciju unutar sada dominantne Demokratske-Republikanske stranke. Izbornicki glasovi su bili tako podeljeni medju njima da niko nije dobio neophodnu vecinu da postane predsednik (iako je popularni Dzon C. Kalhoun dobio dovoljno izbornickih glasova da postane potpredsednik). U skladu sa odredbama 12.amandmana, Predstavnicki dom je tesno izabrao Dzona Kvinsija Adamsa za predsednika, uprkos cinjenici da je Endrju Dzekson dobio veci broj izbornickih glasova. Ovaj izbor se cesto navodi kao prvi u kome kandidat koji je dobio najveci broj narodnih glasova (Dzekson) nije izabran za predsednika. Glasovi su slabi, medjutim, posto je sest od 24 drzave u to vreme jos uvek biralo svoje izbornike u drzavnom izbornom telu. Neki od ovih (kao veliki Njujork) bi verovatno dali veliku vecinu Adamsu da su sprovedeni narodni izbori.
* Predsednicki izbori 1836. su bili istinski cudan dogadjaj. Vig stranka koja je bila u razvoju, na primer, je odlucila da da tri predsednicka kandidata (Vilijam Henri Harison, Danijel Vebster i Hju Vajt) u razlicitim delovima zemlje. Ideja je bila u tome da bi njihova respektivna regionalna popularnost osigurala Vig stranci vecinu u Kolegijumu izbornika, koja bi onda odlucila o jednom Vig predsednickom kandidatu. Ova prilicno nadahnuta shema doduse nije uspela, kada je Demokratski-Republikanski kandidat Martin Van Buren dobio apsolutnu vecinu izbornika. Niti je takva strategija ikada vise ozbiljno pokusana. Ipak ni sam Van Buren nije izasao iz tog dogadjaja potpuno neozledjen. Jer dok je on dobio izbornicku vecinu, za njegovog kandidata za potpredsednika (neki Ricard Dzonson) je bilo toliko primedbi od strane nekih Demokratsko-Republikanskih iIzbornika da on nije uspeo da dobije neophodnu vecinu izbornickih glasova da postane potpredsednik. U skladu sa 12.amandmanom, ova odluka je pripala Senatu, koji je ipak izabrao Dzonsona za potpredsednika. To su zaista bili bizarni izbori.
* Na izborima 1872. godine Demokratski kandidat Horas Grili (onaj od ranije "Idi na Zapad, mladicu, idi na Zapad" zurnalisticke fame, cija je nominacija sama po sebi dobra prica za novine) nepromisljeno je umro u periodu izmedju narodnog glasanja za izbornike i sastanka Kolegijuma izbornika. Izbornici koji su mu bili obecani, jasno nepripremljeni za takvu eventualnost, podelili su svoje izbornicke glasove izmedju nekoliko drugih Demokratskih kandidata (ukljucujuci i tri glasa za samog Grilija kao moguci komentar na duznog Uliksa S. Granta). To jedva da je bilo vazno, posto je Republikanac Grant spremno dobio apsolutnu vecinu izbornika. Ipak, to je bio interesantan dogadjaj za koji su politicke stranke danas pripremljene.
* 1876. godine, zemlja se ponovo nasla u ozbiljnom politickom metezu koji je odrazavao u nekim aspektima i ekonomske podele iz 1824.godine i predstojeca ponovna uskladjivanja politickih stranaka iz 1836., ali sa dodatnom gorcinom Rekonstrukcije. Izvestan broj dubokih ukrstenih struja je bilo u igri. Nakon ogromne ekonomske ekspanzije zemlja je pala u duboku depresiju. Monetarna i tarifna pitanja su erodirala Republikansku koaliciju Istoka i Zapada Unije, dok je cvrsti Republikanski glas crnaca erodirao tradicionalno uporiste Demokrata na Jugu. Obavezna Republikanska administracija Granta je pretrpela naizgled beskrajne serije skandala, koji su ukljucivali ucene i korupciju u meri do tada nepoznatoj. A Jug je bio zeljan da stavi kraj na Radikalnu rekonstrukciju koja je bila, na kraju krajeva, jedna vrsta ogromnog politickog kreveljenja. Na osnovu ove pozadine, Demokratska stranka koja je ozivljavala lako je nominovala Samjuela J. Tildena, popularnog guverenera Njujorka i Tomasa A. Hendriksa iz Indijane (lukavi geografski izbor pod datim okolnostima). Republikanci, na turbulentnoj konvenciji, su izabrali guvernera Ohaja Ruterforda B. Hejza i Vilijama A. Vilera iz Njujorka. Citav niz prilicno znacajnih trecih stranki je takodje nikao, dalje uzdrmavsi politicku koheziju zemlje.
* Ovo je skoro isto toliko dobar recept za izbornicki haos koliko je to moguce. Zaista, skoro je iznenadjujuce da stvari nisu ispale gore nego sto jesu. Jer na izbornu noc je izgledalo kao da je Tilden uspeo u prvoj Demokratskoj predsednickoj pobedi od Gradjanskog rata - iako su odlucujuci izbornicki glasovi Juzne Karoline, Floride i Luizijane ostali u ravnotezi. Ipak su ove drzave bile toliko podeljene interno koliko i cela drzava. Bez detaljisanja o mahinacijama brojanja glasova, nek bude dovoljno da kazemo da je svaka drzava konacno isporucila Kongresu dva seta izbornickih glasova - jedan set za Tildena i jedan set za Hejza. Posto su Kongresne procedure za resavanje spornih setova izbornika istekle, Kongres je ustanovio specijalnu 15-clanu komisiju da odluci po pitanju u svakoj od ove tri drzave. Nakon puno pristrasnih intriga, specijala komisija je odlucila (sa po jednim glasom u svakom slucaju) o Hejzovim izbornicima iz sve tri drzave. Tako je Hejz izabran za predsednika uprkos cinjenici da je Tilden, po svacijem brojanju, dobio malu vecinu narodnih glasova (iako je razlika bila samo 3% od ukupnog broja glasova). Kao krajnja napomena, Kongres je 1887.godine usvojio propis koji je delegirao svakoj drzavi konacno ovlascenje da odluci o legalnosti svog izbora izbornika i zahtevala istovremenu vecinu oba doma Kongresa da se odbije neki izbornicki glas. Ovaj propis je na snazi i dan danas, tako da se dogadjaji iz 1876. nece ponoviti.
* Bendzamin Harisonovi izbori 1888. su stvarno jedini potpuno jasan slucaj u kome je Kolegijum izbornika glasao suprotno od naroda. Ovo se dogodilo zato sto je Demokrata Grover Klivlend dobio ogroman broj glasova vecine u narodu u nekoliko od 18 drzava koje su ga podrzale, dok je njegov Republikanski konkurent Bendzamin Harison dobio samo blagu vecinu u nekim vecim od 20 drzava koje su ga podrzale (najprimetnije u njegovoj rodnoj drzavi Njujork). Cak i pored toga, razlika izmedju njih je bila samo 110.476 glasova od 11.381.032 glasova - manje od 1% od ukupnog broja. Interesantno je, u ovom slucaju, da je bilo malo kriticnih pitanja (osim tarifa) koja su delila kandidate, tako da se cini da su izbori se vodili i pobedili vise na osnovu superiornije partijske organizacije u pridobijanju glasova nego u dnevnim pitanjima.
Ovi, onda, su glavni istorijski kurioziteti sistema Kolegijuma izbornika. A posto se oni tako cesto navode kao greske u sistemu, par primedbi o njima cini se da su na mestu.
* Prvo, svi ovi dogadjaji su se desili pre vise od jednog veka. U proteklih sto godina Kolegijum izbornika funkcionise bez incidenata na svakim predsednickim izborima tokom dva svetska rata, velike ekonomske depresije i nekoliko perioda akutnih gradjanskih nemira. Samo dva puta u ovom veku (Demokrate za prava drzava 1948. i Dzordz Volisovi americki nezavisni 1968.) bilo je pokusaja da se blokira pobeda Kolegijuma izbornika i tako prisili na pregovore za predsednistvo ili isforsira donosenje neke odluke u Kongresu. Nijedan pokusaj nije prisao ni blizu toga da uspe. Takva stabilnost, retka u ljudskoj istoriji, ne bi trebalo da se lako odbaci.
* Drugo, svaki od ovih dogadjaja (osim 1888.) je bio rezultat ili politickog neiskustva (kao 1800., 1836. i 1872.) ili dubokih politickih podela u zemlji (kao 1824., 1876. i cak 1948. i 1968.) koji su zahtevali neku vrstu politicke odluke viseg reda. I sve one su razresene na miran i uredan nacin, bez pobune javnosti i bez ugrozavanja legitimeiteta trenutnog predsednika. Zaista, tesko je zamisliti kako bi direktni izbori predsednika mogli razresiti dogadjaje toliko saglasno. Konacno, kako pokazuju izbori 1888. godine, sistem Kolegijuma izbornika namece dva zahteva kandidatima za predsednika:
* Da pobednik dobije dovoljno narodnih glasova koji bi mu omogucili da vlada (iako ovo mozda ne bude apsolutna vecina), i da takvi narodni glasovi budu dovoljno rasporedjeni po zemlji da mu omoguce da vlada. Takav aranzman osigurava regionalni balans podrske, sto je kljucna stavka u vladanju velikom i raznovrsnom drzavom (iako na tesnim izborima, kao 1888., rasporedjenost podrske moze imati primat nad vecinom podrske).
Daleko od toga da su greske, onda, istorijske cudne stvari, gore opisane pokazuju snagu i otpornost sistema Kolegijuma izbornika da bude sposoban da izabere predsednika cak i u najproblematicnijim vremenima.
Tekuci rad Kolegijuma izbornika
Tekuci rad Kolegijuma izbornika je rezultat i koncepcija iskustva. Kako on sada operise:
Svakoj drzavi je dodeljen odredjen broj izbornika jednak broju njegovih senatora (uvek 2), plus broj njegovih predstavnika u Kongresu (koji se moze menjati svake decenije prema velicini broja stanovnistva svake drzave utvrdjenog popisom).
Politicke stranke (ili nezavisni kandidati) u svakoj drzavi podnose glavnom izbornom zvanicniku drzave listu pojedinaca zavetovanih njihovom kandidatu za predsednika, jednsku u broju izbornickom glasu date drzave. Obicno glavne politicke stranke izaberu ove pojedince na stranackim konvencijama drzave ili naimenovanjem od strane njihovih drzavnih stranackih lidera, dok trece stranke i nezavisni kandidati samo naznacavaju svoje. Clanovima Kongresa i sluzbenicima savezne vlade je zabranjeno da budu izbornici da bi se ocuvao balans izmedju zakonodavne i izvrsne grane savezne vlade. Nakon njihovih stranackih sastanaka i prvog izbornog kruga, najvece stranke nominuju svoje kandidate za predsednika i potpredsednika na svojim drzavnim konvencijama - koje se tradicionalno odrzavaju u leto pre izbora. (Trece stranke i nezavisni kandidati slede razlicite procedure, prema zakonima pojedinacnih drzava). Imena valjano nominovanih kandidata se onda zvanicno podnose glavnom izbornom zvanicniku svake drzave, tako da se ona mogu pojaviti na listi za opste izbore. U utorak posle prvog ponedeljka u novembru u godinama deljivim sa cetiri, narod svake drzave daje svoj glas za stranacku listu kandidata za izbornika, koja predstavlja njihov izbor za predsednika i potpredsednika (iako radi prakticnosti liste opstih izbora obicno kazu "izbornici za" svaki set kandidata, umesto da navedu listu pojedinacnih izbornika na svakoj listi kandidata). Oni na stranackoj listi kandidata koja dobije najvise narodnih glasova u drzavi postaju izbornici te drzave - tako da, u stvari, koji onaj predsednicki kandidat koji dobije najvise glasova u narodu u datoj drzavi dobija sve izbornike u toj drzavi [dva izuzetka za ovo su Mejn i Nebraska, gde se dva izbornika biraju glasanjem naroda sirom drzave, a ostatak glasanjem naroda u okviru svake kongresne oblasti]. U ponedeljak posle druge srede decembra (kako je to utvrdjeno saveznim zakonom) izbornici svih drzava se sastaju u glavnim gradovima svojih respektivnih drzava i daju svoje izbornicke glasove - jedan za predsednika i jedan za potpredsednika. Da bi se sprecilo da izbornici glasaju samo za "omiljene sinove" svojih drzava, barem jedan od njihovih glasova mora biti za osobu koja nije iz njihove drzave (iako je ovo retko problem posto stranke stalno nominuju predsednicke i potpredsednicke kandidate iz razlicitih drzava). Izbornicki glasovi se onda zapecate i prenose iz svih drzava do predsednika Senata koji ih narednog 6. januara otvara i cita ispred oba doma Kongresa. Kandidat za predsednika sa najvise izbornickih glasova, pod uslovom da je to apsolutna vecina (jedan preko polovine ukupnog), se proglasava predsednikom. Slicno tome, potpredsednicki kandidat sa apsolutnom vecinom izbornickih glasova se proglasava potpredsednikom. U skucaju da niko ne dobije apsolutnu vecinu izbornickih glasova za predsednika, Predstavnicki dom SAD (kao dom najblizi narodu) bira predsednika odi prva tri kandidata, pri cemu svaka drzava daje samo jedan glas, a apsolutna vecina drzava je potrebna da se bude izabran. Slicno tome, ako niko ne dobije apsolutnu vecinu za potpredsednika, onda Senat SAD vrsi izbor izmedju dva prva kandidata za to mesto. U podne 20. januara, valjano izabran predsednik i potpredsednik daju zakletvu. Povremeno se javljaju pitanja o tome sta bi se desilo ako bi predsednicki ili potpredsednicki kandidati umrli u nekom momentu ovog procesa. Za odgovor na ovo, kao i za odredjen broj drugih "sta ako" pitanja, citaocima se savetuje da konsultuju malo izdanje pod naslovom `Nakon sto narod glasa: Postupci u biranju predsednika`, urednik Volter Berns, objavljeno 1983.godine od strane Americkog preduzetnickog instituta. Slicno tome, daljnji detalji o istoriji i trenutnom funkcionisanju Kolegijuma izbornika su na raspolaganju u drugom izdanju Kongresnog tromesecnog vodica za izbore u SAD, koji je pravi rudnik zlata za informacije, mape i statistiku.
ARGUMENTI ZA I PROTIV SISTEMA KOLEGIJUMA IZBORNIKA
U njegovoj 200-godisnjoj istoriji bio je izvestan broj kritika i predlozenih reformi za sistem Kolegijuma izbornika - vecina njih je pokusavala da ga eliminise. Ali tu su i verni branioci Kolegijuma izbornika koji, iako mozda manje glasni od kriticara, nude veoma mocne argumente u njegovu korist.
Argumenti protiv Kolegijuma izbornika
Oni koji imaju primedbe na racun sistema Kolegijuma izbornika i preferiraju direktno glasanje naroda na izborima za predsednika generalno to zasnivaju na cetiri temelja:
* mogucnost izbora predsednika iz neke manjinske grupe
* rizik od takozvanih "nevernih" izbornika
* moguca uloga Kolegijuma izbornika u obeshrabrivanju izlazaka glasaca na izbore i
* njegov neuspeh da precizno odrazi volju naroda.
Protivnici Kolegijuma izbornika su uznemireni mogucnoscu da se izabere predsednik iz neke manjinske grupe sa manjinom glasova (koji ne bi imao apsolutnu vecinu narodnih glasova). Ova briga nije potpuno neosnovana jer postoje tri nacina da se ovo desi.
Jedan nacin da osoba iz neke manjinske grupe bude izabrana za predsednika je kad je zemlja toliko politicki podeljena da tri ili vise predsednickih kandidata podele izborne glasove medju sobom tako da niko ne dobije neophodnu vecinu. Ovo se desilo, kao sto je gore spomenuto, 1824.godine, a bilo je neuspesno pokusano jos i 1948.godine i ponovo 1968.godine. Kad bi se desilo danas, postoje dva moguca nacina da se to razresi: ili bi jedan kandidat mogao da da svoje izbornicke glasove u podrsku drugom (pre sastanka izbornika), ili u odsustvu apsolutne vecine u Kolegijumu izbornika, Predstavnicki dom SAD bi izabrao predsednika u skladu sa 12. amandmanom. Mada, na svaki nacin osoba koja stupa na to mesto ne bi dobila apsolutnu vecinu glasova naroda. Ipak nije jasno kako bi direktni izbori za predsednika mogli da razrese takav duboki nacionalni konflikt bez uvodjenja dodatnih predsednickih izbora - procedure koja bi dodala znacajno vreme, cenu i rad izboru predsednika i koja bi mogla dobro da produbi politicke podele dok pokusava ih razresi.
Drugi nacin na koji bi predsednik sa manjinom glasova mogao da bude izabran je kada bi, kao 1888., podrska naroda jednom kandidatu bila uglavnom koncentrisana na par drzava, dok bi drugi kandidat odrzao blagu vecinsku podrsku naroda u dovoljno drzava da dobije neopohodnu vecinu Kolegijuma izbornika. Dok zemlja povremeno dodje blizu ovakvog ishoda, ovde je pitanje da li raspodela narodne podrske kandidatu treba da se uzme u obzir zajedno sa njenom relativnom velicinom. Ovo pitanje je gore spomenuto i razmotreno je dole detaljnije.
Treci nacin da se izabere predsednik sa manjinom glasova je ako treca strana ili kandidat, koliko god mali, povuce dovoljno glasova od prve dvojice da niko ne dobije vise od 50% od ukupnih narodnih glasova. Daleko od toga da je ovo neuobicajeno, ovako nesto se zapravo desilo 15 puta ukljucujuci tu (u ovom veku) Vilsona i 1912. godine i 1916. godine, Trumana 1948., Kenedija 1960., Niksona 1968. i Klintona i 1992. i 1996. Jedina stvar vredna zapazanja u vezi sa ovim ishodima je da je malo ljudi to primetilo, a da je jos manji broj uopste bilo briga. Niti bi direktni izbori izmenili ove ishode bez dodatnih izbora koji bi zahtevali preko 50% narodnih glasova (sto je ideja koju cak ni zagovornici direktnih izbora izgleda ne zagovaraju).
Protivnici sistema Kolegijuma izbornika takodje ukazuju na rizik od takozvanih "nevernih" Izbornika. "Neverni izbornik" je izbornik koji se zavetovao da glasa za kandidata za predsednika svoje stranke, ali ipak glasa za drugog kandidata. Bilo je 7 takvih izbornika u ovom veku i cak 1988.godine kada je Demokratski izbornik u Zapadnoj Virdziniji dao svoj glas Lojdu Bensenu za predsednika i Majklu Dukakisu za potpredsednika, umesto obrnuto. Ipak, neverni izbornici nikad nisu izmenili ishod nekih izbora, prosto zato sto je najcesce njihova svrha da daju neku izjavu pre nego da nesto promene. Odnosno, kada ce ishod izbornickog glasanja tako ocigledno biti za jednog ili drugog kandidata, poneki izbornik daje svoj glas nekom svom licnom favoritu znajuci sasvim dobro da to nece nista promeniti u rezultatu. Ipak, ako su izgledi za nevernog izbornika tako zastrasujuci da zahtevaju Ustavni amandman, onda je moguce razresiti ovaj problem bez ukidanja Kolegijuma izbornika prostom eliminacijom pojedinacnih izbornika u korist cisto matematickog procesa (posto pojedinacni izbornici nisu vise od sustinske vaznosti za njegov rad).
Protivnici Kolegijuma izbornika su jos zabrinuti zbog njegove moguce uloge u obeshrabrivanju izlaska glasaca na izbore. Njihov argument je da, posto je svaka drzava ovlascena na isti broj izbornickih glasova bez obzira na to koliko je glasaca izaslo na glasanje, nema podstreka u drzavama da se ohrabri ucesce glasaca. I zaista, mozda cak ima podtreka da se obeshrabri ucesce (a oni ovde cesto navode Jug ) da bi se omogucilo da manjina gradjana odluci o izbornickom glasu za celu drzavu. Dok ovaj argument ima odredjenu povrsinsku verodostojnost, on ne objasnjava cinjenicu da se predsednicki izbori ne javljaju u vakuumu. Drzave takodje vrse druge izbore (za senatore SAD, Predstavnicki dom, guvernere drzava, drzavne zakonodavce i jos mnostvo lokalnih zvanicnika) u kojma ce verovatno operisati isti ovi podstreci i obeshrabrenja, ako uopste, sa jos vecom snagom. Tesko je zamisliti kakav bi se kontra-podstrek stvorio eliminacijom Kolegijuma izbornika.
Konacno, neki protivnici Kolegijuma izbornika isticu, sasvim tacno, njegov nedostatak da precizno odrazi volju naroda u barem dva aspekta:
Prvo, distribucija izbornickih glasova u Kolegijumu ima tendenciju da u predstavljanju da prednost narodu iz ruralnih drzava. Ovo je zbog toga sto se broj izbornika za svaku drzavu odredjuje brojem clanova koje on ima u Kongresu (koji vise ili manje odrazava broj stanovnika te drzave) plus broj clanova koje on ima u Senatu (koji je uvek dva bez obzira na broj stanovnika te drzave). Rezultat toga je da je 1988. godine, na primer, zajednicki stanovnistvo koje ima pravo glasa (3.119.000) sedam najmanje naseljenih jurisdikcija drzava Aljaske, Delavera, Kolumbije, Severne Dakote, Juzne Dakote, Vermonta i Vajominga nosilo istu snagu glasanja u Kolegijumu izbornika (21 izbornicki glas) kao i 9.614.000 osoba s pravom glasa u drzavi Florida. Potencijalni glas svakog drzavljanina Floride, onda, je nosio oko jednu trecinu tezine potencijalnog glasa u drugim navedenim drzavama.
Drugi nacin da Kolegijum izbornika ne odrazava precizno volju naroda potice pre svega iz mehanizma `pobednik dobija sve`, gde predsednicki kandidat koji dobije najvise narodnih glasova u drzavi dobija i sve izbornicke glasove te drzave. Jedan efekat ovog mehanizma je da se ucini izuzetno teskim za trecu stranku ili nezavisne kandidate da ikada dodju do izrazaja u Kolegijumu izbornika. Ako bi, na primer, treca stranka ili nezavisni kandidat dobili podrsku cak 25% glasaca sirom zemlje, mozda bi jos uvek zavrsili bez ijednog glasa Kolegijuma izbornika ukoliko ne bi dobio pluralitet glasova u barem jednoj drzavi. Cak i ako bi uspeo da pobedi u par drzava, njegova podrska na drugom mestu se ne bi odrazila. Tako ne uspevsi da precizno reflektuje volju naroda ce, kaze se u ovom argumentu, Kolegijum izbornika osnaziti dvostranacki sistem, obeshrabriti trecu stranku ili nezavisne kandidate i time imati tendenciju da ogranici izbor koji je na raspolaganju izbornom telu.
U odgovor na ove argumente, zagovornici Kolegijuma izbornika isticu da on nikad i nije bio namenjen da reflektuje volju naroda. Sto se tice onog prvog pitanja, da Kolegijum izbornika isuvise predstavlja ruralno stanovnistvo, zagovornici odgovaraju da Senat SAD - sa dva sedista po drzavi bez obzira na broj stanovnika isuvise predstavlja ruralno stanovnistvo daleko dramaticnije. Ali posto nema ozbiljnih predloga za ukidanje Senata SAD na osnovu ovoga, zasto bi se takav argument koristio da se ukine manji slucaj Kolegijuma izbornika? Zato sto predsednik predstavlja celu zemlju? Ali to, kao institucija, radi i Senat SAD.
Sto se tice ovog drugog pitanja uloge Kolegijuma izbornika u jacanju dvostranackog sistema, zagovonici, kao sto cemo videti, smatraju da je ovo pozitivna vrlina.
Argumenti za Kolegijum izbornika
Zagovornici sistema Kolegijuma izbornika obicno ga brane na filosofskom temeljima da on:
*Doprinosi kohezivnosti zemlje time sto zahteva podrsku javnosti da bi se izabrao predsednik
*Ojacava status manjinskih interesa
*Doprinosi politickoj stabilnosti drzave time sto ohrabruje dvostranacki sistem
*Odrzava federalni sistem vlade i predstavljanja
Priznavanjem jakih regionalnih interesa i lojalnosti koje su igrale tako veliku ulogu u americkoj istoriji, zagovornici tvrde da sistem Kolegijuma izbornika doprinosi kohezivnosti zemlje time sto zahteva raspodelu podrske naroda da bi se izabrao predsednik. Bez takvog mehanizma, isticu oni, predsednici bi bili izabrani bilo putem dominacije jednog naseljenog regiona nad drugim ili putem dominacije velikih gradskih oblasti nad ruralnim. Zaista, uglavnom zbog Kolegijuma izbornika, predsednicki kandidati naginju tome da biraju svog kandidata za potpredsednika iz regiona koji nije njihov. Jer kako stvari sada stoje, nijedan region nema apsolutnu vecinu (270) izbornickih glasova potrebnih da se izabere predsednik. Tako postoji podstrek za to da predsednicki kandidati spoje koalicije drzava i regiona, a ne da pogorsaju regionalne razlike. Takav ujedinjavajuci mehanizam cini se narocito smotren s obzirom na ostre regionalne probleme koji su obicno mucili geografski velike drzave kao sto su Kina, Indija, Sovjetski Savez i cak, u svoje vreme, Rimsko Carstvo.
Ovaj mehanizam ujedinjenja, medjutim, ne dolazi uz malu cenu. A cena je ta da je u veoma tesnim narodnim izborima, moguce da kandidat koji pobedi sa malom vecinom narodnih glasova mozda ne bude izabrani predsednik - u zavisnosti od (kao 1888.godine) toga da li je njegova popularnost koncentrisana na par drzava ili je ravnomernije rasporedjena sirom SAD. Ipak, ovo je manji problem nego sto se cini jer u praksi razlika u narodnom glasanju izmedju dva kandidata bi bila verovatno tako mala da bi svaki kandidat mogao efektno da vlada.
Zagovornici tako veruju da je prakticna vrednost zahtevanja raspodele podrske naroda vrednija od bilo kakve sentimentalne vrednosti koja se moze pripisati dobijanju gole vecine narodne podrske. Zaista, oni isticu da je sistem Kolegijuma izbornika smisljen da radi u racionalnim serijama neizvrsenja: ako u prvom krugu kandidat dobije znacajnu vecinu narodnih glasova, onda je prakticno sigurno da ce taj kandidat dobiti dovoljno izbornickih glasova da bude izabran za predsednika; u slucaju da je narodno glasanje izuzetno tesno, onda se izabere kandidat sa najbolje raspodeljenim narodnim glasovima (o cemu svedoci dobijanje apsolutne vecine izbornickih glasova); u slucaju da je zemlja tako podeljena da niko ne dobije apsolutnu vecinu izbornickih glasova, onda izbor predsednika pada na drzave koje su u Predstavnickom domu. Na ovaj ili onaj nacin, onda, pobednicki kandidat mora da pokaze i dovoljno narodne podrske da vlada, kao i dovoljnu raspodeljenost te podrske da vlada.
Zagovornici takodje isticu da, daleko od toga da se umanjuju manjinski interesi obeshrabrivanjem ucesca glasaca, Kolegijum izbornika zapravo pojacava status manjinskih grupa. Ovo je zbog toga sto glasovi cak i malih manjina u nekoj drzavi mogu biti odlucujuci za dobijanje svih izbornickih glasova date drzave, ili nijedan izbornicki glas te drzave. A posto su nacionalne manjine u SAD slucajno koncentrisane u onim drzavama koje imaju najvise izbornickih glasova, oni poprimaju vaznost predsednickih kandidata koja je veoma nesrazmerna njihovom broju. Isti ovaj princip se odnosi i na druge interesne grupe kao sto su sindikati, farmeri, propovednici zastite zivotne sredine, itd.
Zbog ovog "efekta poluge" predsednik, kao institucija, naginje da bude osetljiviji na nacionalne manjine i druge interesne grupe nego Kongres kao institucija. Prelazak na direktne izbore za predsednika bi zato zapravo stetio interesima manjina, posto bi njihovi glasovi bili uguseni vecinskim stanovnistvom drzave.
Zagovornici dalje tvrde da Kolegijum izbornika doprinosi politickoj stabilnosti drzave time sto ohrabruje dvostranacki sistem. Ne moze biti sumnje da Kolegijum izbornika podstice i pomaze da se odrzi dvostranacki sistem u SAD. Ovo je tacno prosto zato sto je izuzetno tesko za novu ili manju stranku da dobije dovoljno narodnih glasova u dovoljno drzava da ima sansu da pobedi na izborima za predsednika. Cak i ako bi dobila dovoljno izbornikcih glasova da isforsira odluku u Predstavnickom domu, jos uvek ne bi imali dovoljno da imaju vecinu od preko polovine drzavnih delegacija da bi mogli da izaberu svog kandidata - i u tom slucaju tesko da bi se mogla smatrati manjinskom strankom.
Uz zastitu predsednistva od strasnih ali prolaznih pokreta trecih stranaka, praktican efekat Kolegijuma izbornika (zajedno sa oblasnim sistemom predstavljanja sa jednim clanom u Kongresu) je da bukvalno natera pokrete trecih stranaka u jednu od dve velike politicke stranke. Drugim recima, glavne stranke imaju sve razloge da apsorbuju manje stranacke pokrete u svom stalnom pokusaju da dobiju vecinu narodnih glasova u drzavama. U ovom procesu asimilacije, pokreti trecih stranaka imaju obavezu da kompromituju svoje radikalnije stavove ako se nadaju da postignu neku od svojih opstije prihvatljivih ciljeva. Tako zavrsavamo sa dve velike, pragmaticke politicke stranke koje naginju ka sredistu javnog mnjenja, umesto na tuce manjih politickih stranaka sa razlicitim i ponekad ekstremistickim stavovima. Drugim recima, takav sistem forsira da se politicke koalicije javljaju u okviru politickih stranaka pre nego u okviru vlade.
Direktni narodni izbori za predsednika bi verovatno imali suprotan efekat. Jer bi u direktnim narodnim izborima bilo svih razloga da se formira mnostvo manjih stranaka u pokusaju da se spreci vecina narodnih glasova neophodna da se izabere predsednik. Preziveli kandidati bi tako bili povuceni do regionalistickih ili ekstremistickih stavova predstavljenih ovim strankama u nadi da pobede na dodatnim izborima.
Rezultat direktnih narodnih izbora za predsednika bi onda verovatno bio iscepkan i nestabilan politicki sistem sa mnostvom politickih stranaka i mnogo radikalnijim promenama u politikama od jedne administracije do sledece. Sistem Kolegijuma izbornika, nasuprot tome, ohrabruje politicke stranke da sjedine razlicite interese u dva seta koherentnih alternativa. Takva organizacija drustvenog konflikta i polticke debate doprinosi politickoj stabilnosti drzave.
Konacno, njeni zagovornici tvrde sasvim tacno da Kolegijum izbornika odrzava federalni sistem vlade i predstavnika. Njihovo objasnjenje je da su u formalnoj federalnoj strukturi vazna politicka ovlascenja rezervisana za sastavne drzave. U SAD, na primer, Predstavnicki dom je trebalo da predstavlja drzave prema velicini njihovog stanovnistva. Drzave su cak odgovorne za povlacenje oblasnih linija za njihova sedista u Kongresu. Senat treba da predstavlja svaku drzavu podjednako, bez obzira na njen broj stanovnika. A Kolegijum izbornika treba da predstavlja izbor svake drzave za predsednika (pri cemu je broj izbornickih glasova svake drzave broj nejnih senatora plus broj njenih predstavnika). Kad bi se ukinuo Kolegijum izbornika u korist narodnih izbora za predsednika u celoj zemlji, to bi udarilo u samo srce federalne strukture kakva je postulisana u nasem Ustavu i dovelo bi do nacionalizacije nase centralne vlade - na stetu drzava.
Zaista, ako bismo bili opsednuti izborom vlade vecinom narodnih glasova kao jedinom stavkom, zar onda ne bi trebalo da ukinemo Senat koji predstavlja drzave bez obzira na stanovnistvo? Zar ne bi onda trebalo da popravimo manjinske devijacije u Kongresu (uzrokovane podelom na oblasti i garantovanjem po najmanje jednog predstavnika svakoj drzavi) time sto bi ga promenili u sistem proporcionalnog predstavljanja? Ovim bi se dobila "vlada narodne vecine" i zagarantovalo predstavljanje manjih partija, ali bi to takodje unistilo nas federalni sistem vlade. Ako postoje razlozi da se ocuva predstavljanje drzave u Senatu i Kongresu kao sto postoje danas, onda se sigurno isti ti razlozi odnose i na izbor predsednika. Zasto, onda, primeniti sentimentalni pristup narodnih vecina samo na Kolegijum izbornika?
Cinjenica je, tvrde oni, da su nasi Oci Osnivaci temeljno i mudro razmotrili originalnu koncepciju naseg federalnog sistema vlade. Stavovi drzava, odlucili su oni, su vazniji nego stavovi politickih manjina. A kolektivno misljenje o stanovnistvu jedne drzave vaznije je od misljenja drzavnog stanovnistva uzetog u celini. Niti mi treba da pokvarimo pazljivi balans izmedju ovlascenja nacionalne i drzavnih vlada koje su Oci osnivaci imali nameru da naprave i koji je reflektovan u Kolegijumu izbornika. Jer bi to fundamentalno izmenilo prirodu nase vlade i mnglo bi sasvim lepo dovesti do posledica zbog kojih bi cak i reformisti posle zazalili.
[ Prethodni clanci ]
|
|