|
pise Bob Djurdjevic
14.12.1999.
Novi svetski poredak i Srbi - X deo
KO JE IZGUBIO KINU?
Jedna Kina, Dva (ljutita) glasa, Tri specijalna slucaja i "Cetiri jahaca Apokalipse": Pohlepa, Arogancija, Ubistvo i Etnicko ciscenje (IGRA)
U oktobru 1997. kineski predsednik Djiang Cemin bio je tretiran kao kralj tokom svoje prve drzavnicke posete Americi (vidi "Kinesko krilo Novog svetskog poretka" na nasem Web sajtu -http://www.truthinmedia.org/Bulletins/tim98-1-5.html ). U junu 1998. Kina je uzvratila organizovanjem veoma potrebne trijumfalne ture po Kini za bolnog americkog predsednika, koji je kod kuce patio od sindroma Levinski.
Ovo nije sprecilo lutke Novog svetskog poretka dvostranackih boja (Republikanci i Demokrate) da udare na sva zvona uoci puta Bil Klintona u Kinu. Bivsi predsednici Dzordz Bus, Dzimi Karter, Dzerald Ford i 24 visa drzavna zvanicnika njihovih administracija su potpisali reklamu objavljenu preko cele stranice u listu New York Times 17. juna 1998. upucenu 105. Kongresu (vidi sliku na TiM Web sajtu - www.truthinmedia.org/images/uscef.gif i fusnotu na kraju ovog teksta za sva druga imena). Deo njihovog otvorenog pisma je glasio:
"Kini je sudjeno da postane velika ekonomska i politicka sila u 21. veku. Sjedinjene Drzave ne treba da se plase niti da se protive ovom razvoju. Umesto toga, americka politika treba da podje od premise da ce interesima nase nacionalne bezbednosti najbolje sluziti Kina koja ceni bazicne americke vrednosti … Vodjstvo, angazovanje i posvecenost s nase strane su od sustinske vaznosti da se pomogne Kini da preuzme takvu ulogu."
Ovo otvoreno pismo je bilo javni prikaz toga ko su clanovi Kluba starih momaka Novog svetskog poretka (primecujete li odsustvo Ronalda Regana?). I retki dokaz cinjenice da su nasi "dvostranacki" lideri jedna veoma jednostranacka gomila kad je u pitanju spoljna politika - svi rade za i iz dzepova gigantskih multinacionalnih kompanija, "Princeva 20. veka", kako smo ih nazvali u jednom broju prethodnih clanaka.
Kada je stigao u Kinu, ljubazni domacini su cak zaduzili Klintona dozvoljavajuci mu da ide uzivo na TV i blago klepi po rukama kineske komunisticke lidere po pitanju nedostatka slobode i demokratije u Kini. "Mislim da je ovo prilicno izvanredan dan u razvoju americko-kineskih odnosa," hvalisao se Sam Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, pri kraju "ovog dana vrhunca puta predsednika Klintona po Kini," prema listu Washington Post (27. juni 1998.).
"Rodjena je nova kineska politika," egzaltirano je pisao Washington Post. Kina i Sjedinjene Drzave su postale "partneri, ne protivnici," po recima Djianga. To je "partnerstvo i iskreno prijateljstvo," kako ga je Klinton okarakterisao.
Jedina stvar koja je nedostajala u ovoj kinesko-americkoj romansi, potpomognutoj cetvrtinom trilions USD vrednih investicija Princeva u Kini - sto je jedna trecina sveg novca kojeg su multinacionalne kompanije potrosile na svet u razvoju - bio je zvuk violina.
Manje od godinu dana kasnije, Klintonova kineska politika je u paramparcadima, rastrgnuta spijunskim skandalom u SAD, NATO bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu 7. maja i zagrevanjem Azijskog trougla - kinesko-rusko-indijskim odnosima. Umesto poruka o medjusobnom divljenju, Vasington i Peking razmenjuju pretnje i zaoke preko Pacifika. A 21. maja Kina je zabranila americkim ratnim brodovima da posete Hong Kong, prvi put da je Peking to uradio od primopredaje ove teritorije kineskoj vladavini 1.jula 1997. (2).
Ako ste u biznisu pravljenja problema, "kada ste u nevolji pocnite da pravite probleme." To bi mogao biti pod-moto Vasingtonske fabrike kriza, bas ispod glavnog slogana Novog svetskog poretka "trajna trgovina kroz trajni rat". A problemi, dame i gospodo, dolaze smutljivcima Novog svetskog poretka kada dodje do mira (vidi kolumnu ovog autora, Nova zora, iz marta 1999. - na nasem web sajtu - www.truthinmedia.org/Columns/new-dawn.html).
Tako da, cim je opala "Kosovska kriza" (za sve osim za kosovske Srbe), nekoliko drugih se iznenada pojavilo sirom sveta. Cecenski muslimanski pobunjenici su presli granicu u Dagestan da proglase nezavisnost ove ruske pokrajine, usred ruskih optuzbi da Vasington izaziva probleme na Kakvkazu. Onda plane Istocni Timor. Indija i Pakistan zapocnu vazdusni rat. A na Dalekom Istoku, predsednik Tajvana iznenada odluci da 50-godisnja politika "jedna Kina, dva sistema" vise nije dovoljno dobra. I da treba da nastupi odnos "drzave prema drzavi". Sto znaci bukvalnu secesiju Tajvana od Kine (vidi mapu - www.truthinmedia.org/images/china-map.gif).
Da li je sve ovo samo koincidencija? Ili se prosto tako dogodilo? Ili je neprijateljska akcija? (parafraziranje teksta iz cuvenog filma Dzems Bonda iz 60-ih godina kada "Goldfinger" kaze: "G. Bond, mi u Cikagu imamo poslovicu. Prvi put je koincidencija; drugi put je slucajno; treci put - to je neprijateljska akcija").
Covek ne mora da bude "teoreticar zavere", samo zaglupljeni moron Novog svetskog poretka, pa da odgovori "da," "da" i "ne" na nasa tri gornja pitanja. Jer, tacni odgovori su "ne," "ne" i "da." Razmislite o dokazima…
Posto se jedan od njegovih pomocnika vratio sa "brifinga" u Vasingtonskoj fabrici kriza, Li Teng-hui, predsednik Tajvana, pristao je da odgovori na pitanja radio stanice Dojce Vele, verzije nemacke vlade za Glas Amerike. Datum ovog "intervjua" (zapravo izvedenog pripremljenom razmenom pitanja i odgovora) bio je 9. juli, jedva godinu dana nakon "ljubavne afere" Vasington-Peking i Klintonove trijumfalne posete Kini.
U vreme dok ovo pisem jos se ne zna koji je makro Stejt departmenta uredio ovaj novi randevu Nemacke i Tajvana, namenjen da skrene paznju sa Vasingtonske fabrike kriza. Ko god da je to bio, u ovom "intervjuu" je Li Teng-hui izgovorio sada cuvene reci koje su odjeknule sirom zemljine kugle i pogodile kineske lidere u Pekingu pravo medju oci:
"Proglasavanje Tajvana nezavisnom drzavom ne cini se realisticnom opcijom, a formula Pekinga o `jednoj zemlji, dva sistema` nije prihvatljiva za vecinu ljudi na Tajvanu. Da li ima prostora za kompromis izmedju ove dve politike? I ako ima, kako izgleda?", postavio je Deutsche Welle svoje glavno pitanje.
"Ja sam vec objasnio odavno da je Republika Kina (Tajvan) suverena drzava od kada je osnovana 1912. Stavise, 1991. amandmani na Ustav su odredili odnose preko moreuza kao specijalne odnose drzave-prema-drzavi. Stoga nema potrebe da se proglasi nezavisnost."
Buum! Li Teng-hui je to upravo uradio! Proglasio je nezavisnost Tajvana. Ali uradio je to koristeci tipican dvolicni govor Vasingtona. Kao sto je i "humanitarna misija" tokom koje je NATO bacio na hiljade bombi na Srbiju bila da se "spasu zivoti."
Ali Li Teng-hui je otisao jedan korak dalje od dvolicnosti, u otvoreno laganje. Njegova tvrdnja - da je Tajvan suverena drzava jos od 1912. godine je istorijski gnusan ekvivalent tvrdnje OVK da je Kosovo, kolevka srpske civilizacije hiljadu godina, sve vreme albanska teritorija.
Za one medju TiM citaocima koji ne stoje bas dobro sa istorijom Kine, podseticemo se nekih cinjenica.
14. avgusta 1945., kada je Japan objavio svoju predaju, Kuomintang (Kineska nacionalisticka partija na celu sa Ciang Kai-sekom) pokusala je da primeni ustavnu vladu u kopnenoj Kini. Uprkos bojkotu i sabotazi kineskih komunista, Kuomintang je okupio nacionalnu skupstinu 25.decembra 1946. i napisao Ustav Republike Kine. Vlada je objavila taj ustav za Novu godinu 1947. U maju te godine Ciang Kai-sek je izabran za prvog predsednika Republike Kine pod ustavnom vladavinom.
U medjuvremenu, 1946.godine kineski komunisti su zapoceli sveopstu pobunu, predvodjeni Mao Cetungom, podrzanu od strane Sovjetskog saveza i ohrabrenu nejasnom americkom politikom prema Kini (Vasington i Moskva su tada jos uvek bili saveznici iz drugog svetskog rata). Usledio je gradjanski rat. Komunisti su pobedili. 27. januara 1949. Ciang Kai-sek je svrgnut s mesta predsednika i pobegao je na Tajvan, ostavljajuci kopno komunistickoj vladavini.
Nakon toga, 22 godine je Tajvan (t.j. "Republika Kina") drzala sediste Kine u Ujedinjenim nacijama. Tajvan je izbacen 1971. godine dvo-trecinskim glasov ima generalne skupstine UN i zamenjen komunistickom Kinom (t.j., "Narodnom Republikom Kinom").
Ovo diplomatsko isterivanje je bio pocetak "poljubi i pomiri se" procesa, kojeg su vodili poslovni interesi Princeva. Kao i britanski kolonijalci pre vise od jednog veka, multinacionalne kompanije sa bazom u Americi znale su dobro svoju matematiku. Trziste koje im je tada bilo zatvoreno imalo je skoro milijardu stanovnika. Trziste koje je Amerika podrzavala zbog njegove "kapitalisticke" ideologije, imalo je samo 17 miliona stanovnika.
Tako se 1972. Vasington otarasio i Ciang Kai-seka, kad su Princevi poslali svog tadasnjeg Zlatnog decka, Ricarda Niksona, na "istorijsku" prvu posetu jednog americkog predsednika komunistickoj Kini.
Ocajni Ciang Kai-sek je ubrzo nakon toga umro. Nasledio ga je njegov sin, Ciang Cing-kuo, koji je vladao Tajvanom sve do 1988. kada je sadasnji predsednik, Li Teng-hui, preuzeo vlast, nakon smrti Ciang Cing-kua.
Nakon 47 godina i tri vladara "Dinastije Kuomintang," Tajvan je odrzao svoje prve direktne predsednicke izbore 23. marta 1996., kada je Li Teng-hui postao prvi izabrani lider. A sada, ovaj vodja Nacionalisticke partije, koga mnogi Tajvanci vide kao americkog vojnika, drzi lekcije Pekingu ne samo o demokratiji, vec i kritikuje kopnenu Kinu zbog njene "nacionalisticke" politike:
"Kopnena Kina je stavila veliki naglasak na nacionalizam… Samo kada se slobodan i demokratski sistem primeni sa obe strane tajvanskog moreuza ce mir i bezbednost Azije biti osigurani," rekao je Li Teng-hui za Dojce Vele.
Zamislite samo! Nacionalista koji optuzuje komuniste za nacionalizam. Clan dinastije koja je vladala Tajvanom 47 godina sa zavedenim vanrednim stanjem, koji nudi lekcije o demokratiji.
Kao da njegovo virtualno "proglasenje nezavisnosti" nije bilo dovoljno stavljanje prsta u oko Pekingu, Li Teng-hui je onda otisao jos dalje, otkrivajuci ko moze zaista biti iza nejgovog hrabrog izazova politici "jedne Kine":
"Republika Kina (Tajvan) drzi do saradnje sa Sjedinjenim Drzavama. Mnogo godina su Sjedinjene Drzave cinile neophodno odbrambeno oruzje dostupnim Republici Kini. Razmene u svim oblastima privrede, kulture, nauke i tehnologije i dalje rastu. U bliskoj buducnosti saradnja u bezbednosti izmedju Republike Kine i Sjedinjenih Drzava bice jos uvek jedan od vaznih faktora za odrzavanje stabilnosti u Tajvanskom moreuzu."
Od tada pretnje i uvrede besno lete tamo-amo izmedju Pekinga i Tajpeija, i preko Pacifika. A kineski i tajvanski mlaznjaci ratnog vazduhoplovstva igraju se macke i misa preko Tajvanskog moreuza.
6. avgusta su vojni lideri iz Pekinga naredili kineskom ratnom vazduhoplovstvu da prvi udare u bilo kakvoj konfrontaciji sa tajvanskim lovcima, prema jednom Hongkoskom listu. Tri dana kasnije Kina je zabranila Papi Jovanu Pavlu II da poseti Hong Kong tokom svoje Azijske ture kasnije kasnije u toku godine, navodeci kao razlog diplomatske veze Vatikana sa rivalom Tajvanom.
A 11. avgusta mediji koje kontrolise vlada u Pekingu su se hvalili da, u slucaju rata, njena vojska bi pregazila Tajvan za 5 dana, prema izvestaju Rojtersa. "Kineski narod se ne nada ratu, ali se ni ne plasi rata," citirale su novine pokojnog lidera Deng Ksijaopinga, jos uvek duboko postovanoj komunistickoj ikoni Kine.
Novine su takodje rekle da nijedan tajvanski politicar nije "spreman da bude prikovan na istorijski stub srama zajedno sa Li Teng-huiem." Drzavna novinska agencija Hsinhua citirala je kineskog vojnog analiticara, Peng Guangkvijana, koji je rekao da se Li "izlaze destrukciji." I da je tajvanski predsednik "deformisana beba iz epruvete uzgojena od strane politicke laboratorije medjunarodnih anti-kineskih sila."
To je smesno. Za momenat smo pomislili da ovaj kineski analiticar prica o Bil Klintonu. Samo zamenite frazu "anti-kineskih" za "anti-americkih".
Sto se njega tice, Tajvan je prvi ujeo Kinu kad je kupio diplomatsko priznavanje od strane Makedonije za 1 milijardu USD, uoci Kosovskog rata (vidi "Kina izbacuje UN iz Makedonije", TiM GW Bilten 99/3-1, 5. mart, 1999 - http://www.truthinmedia.org/Bulletins99/tim99-2-9.html). A vlada u Tajpeiju je takodje zveckala sa 2 do 4 milijarde pred nosom Papue-Nove Gvineje pocetkom jula, nadajuci se da postavi konzulat na ovom pacifickom ostrvu (vidi The Australian, July 7).
Konacno, Tajvan, zemlja sa samo 29 diplomatskih saveznika u svetu, ove nedelje (12. avgust) je lansirala svoju godisnju ponudu da se (ponovo) pridruzi Sjedinjenim Drzavama. Dvanaest malih zemalja iz Afrike, sa Kariba i iz Latinske Amerike su zamolile Generalnog sekretara UN, Kofi Anana, da stavi clanstvo Tajvana na dnevni red sastanka Generalne skupstine koja pocinje sledeceg meseca. Ovaj potez ce sigurno jos vise razbesneti Peking, raspirujuci vatru unutar Kine.
Ali da li se ta vatra moze zadrzati unutar Kine? Kada je Peking sproveo zastrasujuce ratne igre u vodama blizu Tajvana tokom prvih direktnih predsednickih izbora na ovom ostrvu u martu 1996., Sjedinjene Drzave su poslale dve borbene grupe nosaca aviona u ovu zonu. Jos nije bilo reci o tome da li Vasington ovaj put radi nesto vise od angazovanja u ratu recima sa Pekingom.
U medjuvremenu, "trajna trgovina kroz trajni rat" univerzuma Novog svetskog poretka mozda vec izmice kontroli. To nije nista iznenadjujuce. Evo, na primer, sta je Dzon Tejlor, TiM citalac iz Juzne Afrike, napisao pre vise od godinu dana na tu temu, u odgovoru na uvodni TiM clanak:
"U proslosti je preludiju za neki rat uvek prethodilo izgradjivanje zemlje i ratne masinerije od strane gospodara novca, a onda su ih, oslanjanjem na pohlepu diktatora (uz malo podsticanja od strane gospodara novca, ili kreiranjem drugih pretnji), uvlacili u zeljeni konflikt. To se desilo Hitleru; to se desilo Sadamu. Da li se to desava Kini?"
Dzon Tejlor, Juzna Afrika
Na sta smo mi odgovorili u avgustu prosle godine:
"TiM urednik: Apsolutno Dzone. Ti si dobar student istorije... Secas se onog starog vica… Pitanje: 'Koja je razlika izmedju masinskog i gradjevinskog inzenjera?' Odgovor: 'Masinski inzenjer gradi oruzje; gradjevinski inzenjer gradi mete.' Upravo sada, obe zapadnjacke inzenjerske vrste su angazovane na izgradnji Kine. Upravo kao sto su to bili u Iraku, itd. Kina treba da bude velika meta, to je sigurno. Jedino pitanje je - moze li ona biti isuvise velika za dobrobit covecanstva?"
Ali pre nego sto se to desi, Princevi ce postaviti pitanje "Ko je izgubio Kinu?" I nozevi ce biti izvadjeni za krivca. Padace glave.
Ne zato sto liderima Novog svetskog poretka smetaju ratovi. Naprotiv. Bog zna da su oni sami dovoljno njih inicirali. Ali ne mozete izgubiti cetvrt triliona dolara koje su Princevi investirali u Kinu i ocekivati da cete i dalje moci dalje da se setkate unaokolo (vidi "Dva lica globalizma: O Jinu i Jangu" - http://www.truthinmedia.org/Bulletins/tim98-12-6.html).
Ironicno je da bi jedna Kina, koja govori sa dva (ljutita) glasa, o tri specijalna slucaja (Hong Kong, Makao, Tajvan), mogla postici vise nego sto je uradio korumpirani Senat Novog svetskog poretka da pomogne Americi da otkloni Klinton kancer sa mesta predsednika. A takodje bi mogla pomoci da se svet oslobodi "Cetiri jahaca Apokalipse Novog svetskog poretka" - Pohlepe, Arogancije, Ubistva i Etnickog ciscenja (IGRA) - pravo ime IGRE Novog svetskog poretka.
U medjuvremenu, gde su sada 27 globalistickih Klintonovih navijaca? (bivsi predsednici i njihovi visi zvanicnici koji su gromoglasno najavljivali Klintonov put u Kinu). Proveravaju gde se nalaze najbliza sklonista, u kojima da potraze skloniste od neuspeha njihove politike "poljubi zadnjicu Crvene Kine"?
Mozda mogu da se tamo sakriju od gneva jednog Djiang Cemina, ali gde ce se sakriti od americkog naroda? Jer, 253 miliona USD trgovinskog deficita SAD koji su oni pomogli da se generise u korist Princeva, njihovih sefova, prevodi se grubo u nestanak 2,5 miliona radnih mesta za Amerikance, uglavnom preko Pacifika.
Ali s kakvim zmajem se svet moze suociti ako Kina zaista postane "velika ekonomska i politicka sila 21. veka," kao sto se to nadaju lutke Princeva? Sta god da je odgovor, postoje sanse da, ako Klintonovi ratni huskaci ipak uspeju da zapocnu jos jedan rat, nadajuci se da ce im on pomoci da ostanu na svojim pozicijama, to bi lako mogao biti njihov poslednji rat. Nazalost, to bi isto tako mogao biti i nas poslednji.
Kako se dalekim i kako nostalgicnim sada cini "taj dan klimaksa puta predsednika Klintona u Kinu", iako je to bilo 27. juna 1998., pre samo nesto vise od godinu dana. I kako smesno zvuci egzaltiranost lista Washington Post - da "je rodjena nova kineska politika." I kako prazno odzvanjaju reci Djianga i Klintona - da su Kina i Sjedinjene Drzave postale "partneri, ne protivnici;" i da je to "partnerstvo i iskreno prijateljstvo."
Takva partnerstva se stvaraju u paklu. Kao sto je bilo partnerstvo Hitlera i Staljina 30-ih godina. Gde su sada violine Novog svetskog poretka? Vezbaju rekvijeme za buduce sahrane i bdenja?
FUSNOTE:
1. 24 bivsa visa drzavna zvanicnika SAD, vecina clanovi Veca za odnose sa inostranstvom i drugih globalistickih organizacija, bili su - abecednim redom: Dzems Bejker III, Majkl Blumental, Nikolas Brejdi, Harold Braun, Frenk Karluci, Dik Cejni, Voren Kristofer, Lorens Iglberger, Aleksandar Hejg, Henri Kisindzer, Entoni Lejk, Robert MekFarlan, Vilijam Miler, Vilijam Peri, Kolin Pauel, Donald Regan, Eliot Ricardson, Vilijam Rodzers, Dzems Slezinger, Brent Skowkroft, Dzordz Sulc, Vilijam Sajmon, Sajrus Vens.
2. Vidi "Oda Hong Kongu" - http://www.truthinmedia.org/Specials/ode-of-hk.html.
3. Kada su britanski proizvodjaci tekstila poslali trgovinsku delegaciju u Kinu pre jedan i po vek, ona se vratila u Englesku cudeci se velicini kineskog trzista. "Kad bismo samo mogli da postignemo da svaki Kinez nosi svoj rukav duzi za 1 inc, tekstilne fabrike Lankasira bi imale posla sledecih 100 godina," podnela je izvestaj britanska delegacija Britanskom parlamentu. Nekih 100 godina kasnije, Kinezi mogu da nose duzinu rukava koju god zele - vecina napravljena u Kini i izvezena u Britaniju i Ameriku - dok tekstilne fabrike Lankasira rdjaju kao spomenici ludosti zapadnih biznismena.
4. Makao je portugalska kolonija zapadno od Hong Konga, koja treba da ponovo pripadne kopnenoj Kini 20. decembra 1999.