|
29. septembar 2000.
Pred izbijanje veoma licnog rata
James P. Rubin
Kad su Albanci poceli da se vracaju kucama i kriza se smirivala u Evropi se osetilo olaksanje. U Vasingtonu je vecina nas znala da je oktobarski sporazum bio privremeno resenje da se prebrodi zima. Pravo pitanje je bilo da li se moze naci politicko resenje da zadovolji legitimnu zelju dva miliona kosovskih Albanaca da vode sopstveni zivot, a da se pri tome obezbedi neophodna zastita za sicusnu srpsku manjinu ciji lideri sada vladaju celicnom pesnicom.
Te jeseni i zime Olbrajtova me je cesto pitala: "Sta radimo po pitanju Kosova?" Ja bih je obavestio o trenutnom stanju putujuce diplomatije koju je Kris Hil vodio sa Beogradom i Albancima na Kosovu. Ona bi se obicno pitala da li je u oktobru postignut pravi dogovor i da li bi mi ikad mogli da pridobijemo Evropljane da ponovo zapretre silom. Bez takve pretnje Milosevic nikad ne bi napravio kompromis za politicko resenje.
"Mi ne resavamo ovaj problem. Mi samo sutiramo loptu niz put. Imam los osecaj u vezi ovoga," govorila je ona. Ja isto nisam imao nikakav odgovor i samo bih mrmljao: "Moramo da nadjemo nacina da ozivimo pretnju silom, ili se nikad nista nece postici."
Mozda smo i mi bili pod uticajem omalovazavajucih izvestaja koje smo dobijali o albanskim pregovaracima i OVK. Kosovo je jasno bilo deo bivse Jugoslavije, a ipak su Albanci zahtevali nezavisnost. Pobunjenici su bili nepoznate licnosti, prikupljali su novac na nelegalan nacin putem sverca, ili neceg jos goreg. Jedini lider za koga smo znali, Dr Ibrahim Rugova, bio je prijatan i misaon, ali njegov uzdrzani manir i snebivljiv stil liderstva tesko da je bio inspirativan. Mozda su se predrasude mnogih Evropljana, koji su pravili grube sale o albanskim imigrantima i kriminalnim bandama, makar malo, ocesale i o nas u Stejt Departmentu. Ali moralni izbor je cesto isto toliko u vezi sa vasim neprijateljima kao i sa vasim saveznicima. Albanci mozda nisu bili nas model prosvetljenja, ali Milosevic je definitivno bio personifikacija zla. Kako smo mogli navesti nase saveznike da to posmatraju nasim ocima? Milosevic nam je uskoro pruzio odgovor. U subotu 15. januara 1999. Olbrajtova se razbudila vestima na radiju da su Albanci masakrirani u gradicu Racak. Kad su medjunarodni inspektori brzo potvrdili da su srpske snage odgovorne, otvorio se prozor za odlucan pomak u zapadnim prestonicama.
Narednog ponedeljka ona je okupila zamenika ministra spoljnih poslova Strouba Talbota, direktora za planiranje politike Morta Halperina, svog sefa osoblja Elen Sokas i mene u svojoj kancelariji. Znali smo da nam je potrebna nova formula da bismo dobili podrsku Evrope za pretnju silom. U to vreme Evropljani su se protivili vazdusnim napadima jer je OVK cesto bila odgovorna za krsenje primirja dogovorenog u oktobru i zato sto nije bilo pratece politicke strategije, pa smo ih onda uhvatili za rec i povecali ulog.
Umesto povezivanja pretnje silom sa prostim primirjem, mi bismo je povezali sa definitivnim diplomatskim resenjem. Milosevic bi morao da napravi kompromis i da pristane na fer politicko resenje, koje bi pruzilo kosovskim Albancima sopstvenu vladu. Albanci bi morali da odloze zahtev za nezavisnoscu. Ako bi Srbi odbili politicko resenje, onda bi se od saveznika trazilo da podrzi NATO vazdusne napade.
Onda smo preduzeli jos jedan korak napred. Ako stvarno zelimo da budemo na celu reakcije Zapada i pridobijemo Evropljane, moramo biti spremni da upotrebimo americke kopnene trupe, da nas Evropljani ne bi optuzili, kao sto su u slucaju Bosne, da puno pricamo ali da necemo da upotrebimo sopstvene trupe. Tako smo odlucili da preporucimo da se americki vojnici pridruze NATO mirovnim snagama ako bi se postigao sporazum. Ovo bi bila jasna misija, sa pravim mirom koji treba cuvati, a ne nagizdanim primirjem kao sto je onaj iz oktobra.
Te nedelje su se Olbrajtova, ministar odbrane Vilijam Koen, savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger, direktor CIA Dzordz Tenet i predsedavajuci zajednickog Generalstaba Hju Selton sastajali na nekoliko sati svakog dana, analizirali problem i raspravljali o planu. U roku od par dana nova strategija je predstavljena Klintonu i on je odobrio. U poredjenju sa prethodnim krizama, ovo je bila odlucujuca akcija. Mislim da je brzina odrazavala spoj umova koji se razvio izmedju Olbrajtove i predsednika. Kao i njegov ministar spoljnih poslova, Klinton je bio odlucan da ne ponovi greske iz Bosne.
Posto se Vasington slozio, Olbrajtova je krenula na prethodno zakazan put u Moskvu i u Zaliv i pocela je da radi na Evropljanima. U Moskvu su diplomate dosle zajedno. Olbrajtova, Koen i Berger su poceli da telefonom izlazu nacrt nove strategije svojim pandanima u Londonu, Parizu i Bonu. Reakcija je bila ohrabrujuca. Prihvatanjem evropskog insistiranja na definitivnoj politickoj strategiji, ukljucujuci tu i kratki rok za strane u sukobu da se odluce, i pricom o mogucoj upotrebi americkih kopnenih trupa, saveznici su polako bili pridobijani. Ali sta je sa Rusima, stalno su pitali oni?
27. januara Olbrajtova je isla sa ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim u Baljsoj teatar, na Verdijevu operu La Traviata. Tokom pauze ga je povukla u stranu u plisanoj lozi sagradjenoj za cara. Usred raskosnog posluzenja kavijara i sampanjca, ona je polozila sve svoje karte na sto.
Ivanov joj je rekao: "Rusija se nikad ne bi mogla sloziti da se NATO snage upotrebe protiv Srba." Ali Olbrajtova je objasnila: "Mi ne trazimo da vi podrzite upotrebu sile per se. To ce biti NATO-va odluka, a ne odluka Rusije. Sve dok se ovo desava to ce biti veliki problem izmedju nas. A vi znate da ako zelimo ikad da razresimo Kosovo kredibilna upotreba sile je neophodna, ili Milosevic nece nikad reagovati." Ivanov je kasnije rekao drugim diplomatama da je ovaj iskreni razgovor bio jedan od razloga sto je Mosva, u stvari, pristala na NATO-u pretnju vazdusnim napadima.
Olbrajtova se vratila u svoju hotelsku sobu uverena da se sa Rusima moze izaci na kraj. Iako se javno protivi NATO-voj pretnji silom, Moskva ce podrzati ustanovljavanje kratkog roka za postizanje politickog resenja, znajuci sasvim dobro da bi NATO-vi vazdusni napadi usledili ako bi Srbi to sprecili. Dok je ona bila u operi Dzim Stajnberg, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, i ja smo razradili scenarije koje bi ona upotrebila sa Evropljanima. Prema tom novom planu ako bi se Srbi i Albanci slozili oko nekog sporazuma NATO bi ga primenio, a americke trupe bi ucestvovale u tome. Ako bi Srbi sprecili postizanje sporazuma NATO bi zapoceo sa vazdusnim napadima. Ako bi to ucinili Kosovari mi bismo pokusali da presecemo medjunarodnu podrsku njihovoj pobuni. Ako se obe strane ne bi slozile, mi bismo pokusali da se vratimo na sporazum iz oktobra.
Kad je konacno uspostavila kontakt sa ministrima Velike Britanije, Francuske, Nemacke i Italije, u Moksvi je vec bila prosla ponoc. Nakon sto ih je obavestila o svom razgovoru sa Ivanovom, oni su jos uvek insistirali na sastanku Kontakt grupe. Ona nije zelela vise sastanaka, osim ako se ne bi donele prave odluke. (Kuk, na primer, je znao kako se neuralgicna Olbrajtova osecala u vezi ovih sastanaka. On joj je rekao par meseci kasnije: "Medlin, vi postajete tako neprijatni na ovim sednicama. Mozda bi trebalo da odete na odmor.")
Olbrajtova je bila veoma ostra. Ona je svakom ministru postavila isto pitanje. "Zelim da mi date vasu rec: Ako se ja slozim da dodjem na sastanak gde cemo izloziti nasu novu diplomatsku strategiju, vi cete dati instrukcije vasim ambasadorima u Briselu da podrze vazdusne napade ako bi Srbi bili odgovorni za neuspeh razgovora?" Ministri su se slozili, ali tek posto su od nje dobili obecanje da ce kazniti albansku stranu u slucaju da OVK bude zasluzna za neuspeh.
U hotelskom apartmanu Olbrajtove vladalo je osecanje da je postignut istorijski preokret. Takodje je tu bio i zabavni pod-zaplet. Nakon sto su pristali na njene zahteve, britanski i francuski ministar su poceli da lobiraju kod Olbrajtove za privilegiju da budu domacini mirovne konferencije. Euro-kompromis je konacno postignut: sastanak za uspostavljanje razgovora i odredjivanje dvonedeljnog roka bi se odrzao u Londonu dva dana kasnije; sami razgovori bi se odrzali u Francuskoj, s tim sto bi Britanci i Francuzi predsedavali mirovnom konferencijom. Sudbina sicusnog Kosova bi se odlucila u velicanstvenom zamku pored Pariza, u malom gradicu Rambujeu. Olbrajtova me je poslala unapred u Rambuje 5. februara 1999. Kad sam stigao cinilo se da je sve na svom mestu. Mi smo imali moc da izvrsimo pritisak na Srbe i Albance. Kljucni elementi politickog paketa - trogodisnji prelazni sporazum koji je odlagao nezavisnost, ali je obezbedjivao sopstvenu vladu Albancima i zakonsku zastitu Srbima - bio je skoro zavrsen. A tu je bio i dvonedeljni rok da dve strane prihvate mirovni plan.
Ali smo takodje imali i mnostvo problema. Zloslutno, srpske snage su pocele da se koncentrisu u i oko Kosova. Cinilo se kao da bismo mi mogli da razgovaramo o miru u starom francuskom zamku dok su Albanci podvrgnuti novom pokolju na terenu. Milosevic je odbio da dodje u zamak vec je poslao svog poverenika, predsednika Srbije Milana Milutinovica. U medjuvremenu, Albanci nisu nikada ranije operisali kao koherentna grupa. Oni su izabrali mladog, nepoznatog lidera OVK, Hasima Tacija, za sefa svoje delegacije. Mi nismo imali pojma ko je on.
Moj trenutni problem je bio vise licne prirode. Sta bi trebalo da kazem stotinama novinara koji su dosli u Rambuje? Znao sam da bi zeleli da znaju koji su nasi ciljevi za razgovore. Ocigledno, najbolji ishod bi bio mirovni sporazum koji bi primenile jake NATO snage i to sam i rekao maloj grupi francuskih, britanskih i americkih novinara koje su doveli da me vide u rezidenciji americkog ambasadora.
Privatno sam sumnjao da mozemo odmah postici ovo. Nasa prava strategija, znao sam, bila je pragmaticnija nego sto je to javnost znala u to vreme. Mi nismo imali iluzije da ce Srbi brzo popustiti pred nasim zahtevima i da ce se sve razresiti u Rambujeu. Nas prvi prioritet je bio da se Evropljani ujedine u podrsci vazdusnih napada time sto bi se jasno definisali agresor i zrtva. Bilo na bazi predrasuda ili neprijateljstva prema OVK, Evropljani su jos uvek bili puni sumnji vezano za Albance. Nasi saveznici bi podrzali pretnju silom samo ako bi Albanci prevazisli tu sumnju ispoljavajuci fleksibilnost i pristajuci da odloze svoj zahtev za nezavisnoscu.
Iskustvo je pokazalo da ako bi Milosevic uopste ucinio neki kompromis, to bi bilo u poslednjem trenutku - i to samo ako bi znao da predstoje vazdusni napadi. A da bi nam se Evropljani pridruzili u toj pretnji Albanci bi morali da kazu da nasem mirovnom planu.
Bili smo sigurni u jednu stvar: srpski lideri nisu bili narocito zainteresovani za mirovne razgovore. Oni su imali nameru da rese svoj "albanski problem" strogim kaznjavanjem. Sam Milutunovic je ovo priznao u jednom od svojih prvih susreta sa Olbrajtovom u zamku. To je bilo nadrealisticki. On je bio ljubazan, skoro ulizicki, neprestano govoreci: "Srbija je prijatelj Amerike. Mi zelimo da budemo deo NATO. Trebalo bi da nas pustite da se pridruzimo NATO-u, a ne da nas bombardujete." A ona bi odgovorila: "Da li shvatate da ce doci do NATO napada ako se Srbi ne sloze?" "Da, da," rekao bi on. A onda bi dodao upitno: "Zasto vam je uopste stalo do ovih Albanaca? Mi cemo resiti taj albanski problem za par knedelja," mracno bi je uveravao.
Sta god da su Srbi planirali, pridobijanje Albanaca bio je veci izazov nego sto se ocekivalo.
Kada je Olbrajtova stigla par dana kasnije, Dzim O'Brajen, dugorocni pomocnik Olbrajtove i jedan od nasih najvisih pregovaraca, rekao joj je da je kljucna licnost u albanskoj delegaciji politicara, novinara i intelektualaca Hasim Taci - lider politickog krila OVK. Njen prvi sastanak sa njim odigrao se u jednoj maloj privatnoj sobi u prizemlju zamka. Taci je poceo pricom o tome koliko nju licno duboko postuje. Cak je zamolio da ih fotograf slika.
Olbrajtova ga je obodrila govoreci: "Nadam se da cete postati kosovski Dzeri Adams i izabrati mir a ne stalni rat i terorizam ." Taci me je pozdravio narocito toplo. Pretpostavljam da je to zbog toga sto u mesecima kad je malo ljudi obracalo paznju na Kosovo ja sam bio televizijsko lice americke spoljne politike koje je vidjao na CNN-u i BBC-ju koje je osudjivalo srpske napade i pomagalo nade Albanaca za zapadnu intervenciju uzivo. Citava americka strategija da se izvrsi pritisak na Milosevica je sada zavisila od ovog tajanstvenog pobunjenika. Olbrajtova mi je rekla da radim sa Tacijem. Ostatak albanske delegacije je vec signalizirao da ce najverovatnije pristati. Ako se on slozi, mi cemo nastaviti. Ako ne, vracamo se na pocetak.
Taci i ja smo setali kroz divno uredjene vrtove zamka, sa skulpturama. Pili smo kafu zajedno u formalnim trpezarijama. Razgovarali smo preko tumaca o americkim filmovima, o tome kako volimo italijanska odela, o svemu cega sam mogao da se setim. Pricao sam mu kako sam radio u medijima i o americkim vezama sa kljucnim demokratskim licnostima u Bosni. On je opisao kako je poceo kao lider studentskog protesta, ali je postao isfrustriran i pomogao da se osnuje OVK.
Usred haosa ministara spoljnih poslova, diplomata i vojnih zvanicnika unutra i novinara napolju, mi smo razvili neku vrstu prijateljstva. Taci je bio mlad, nervozan i rekao nam je mnogo puta da se plasi da bi ga Srbi ubili kad bi mogli. On je cak rekao stampi da se plasi da bi mogao biti ubijen upravo na tom mestu, na terenu zamka. Ja sam rekao da ce takve izjave samo uciniti da on izgleda paranoican. Drugi Albanci su ga cesto kritikovali, govoreci da je isuvise osecajan i neiskusan. Mozda je tako, ali oni ne bi doneli odluku bez njega.
Do kraja ove dve nedelje pregovaraci su postigli sporazum o vecini dokumenta od 100 strana. Dva kljucna pitanja su ostala: da li ce kosovski Albanci prihvatili nejasnu formulaciju koja im nije garantovala nezavisnu drzavu? Da li ce Srbi prihvatiti NATO mirovnjake? Nasi pregovaraci su nas uveravali da ce Albanci na kraju pristati. Ali oni su tvrdoglavo ustrajavali. Sto je jos gore, jedinstvo Evropljana je pucalo.
Italijani su sada saradjivali sa Srbima na tome da zavrse konferenciju pod beogradskim uslovima. Ovo nije bilo totalno iznenadjenje, jer je italijansko javno mnjenje bilo neprijateljski raspolozeno prema izgledima NATO intervencije protiv njihovih srpskih suseda.
Dan ranije, sa svim ministrima i njihovim pomocnicima sabijenim u sicusnu kancelariju u potkrovlju zamka, ministar spoljnih poslova Italije Lamberto Dini se probijao kroz ljude da izadje iz sobe. Par sati kasnije smo otkrili da je nacrte dokumenata prenosio srpskom predsedniku Milosevicu. U jednom trenutku se vratio i predlozio da odustanemo od naseg zahteva da NATO trupe primenjuju sproazum. Doslo je do sablasne tisine jer niko od Evropljana nije odgovorio na njegov predlog da prosto pozovemo na "primenu" mirovnog plana bez spominjanja vojske ili NATO-a.
Bio sam zaprepascen da Italija tako otvoreno radi za Milosevica. Srbi su nedeljama govorili da bi mogli pristati na lako naoruzani UN personal pre nego na NATO mirovnjake. Ali cak ni umereni Albanci ne bi mogli prihvatiti takav plan. To bi opet bila Bosna, sa srpskom vojskom koja kontrolise dogadjaje na terenu, krseci sporazum po svojoj volji, pri cemu UN bespomocno stoji po strani. Ali niko od ostalih Evropljana nije dao nikakav prigovor!
Konacno je Olbrajtova rekla: "Lamberto, ovako nece moci. Poenta je u tome da Srbi prihvate NATO snage." Ona je zahtevala da se rec "vojska" ponovo ubaci i Dinijev gambit je osujecen.
U medjuvremenu, iz nepoznatih razloga Francuzi su sabotirali nas napor da pridobijemo Albance. Mi smo znali da je kritican faktor za OVK mogucnost vazdusnih napada i koriscenje NATO kopnenih trupa. Pa smo uredili da NATO-v vrhovni zapovednik, general Vesli Klark, dodje u zamak da ih obavesti o NATO vojnim planovima i da im pomogne u poslednjim casovima konferencije.
General Clark je bio strasna licnost. On je razumeo srpsku vojsku i Balkan jako dobro. Ali Francuzi su odbijali da mu dozvole da stupi na tle zamka, tvrdeci da bi uloga NATO nekako poremetila diplomatski balans sa Srbima. Ovo je bilo smesno. Istina je da je francuska primedba bila ideoloska. Oni su mrzeli isticanje vojnog ogranka NATO alijanse, kojem se nikad nisu prikljucili. Olbrajtova je konacno ubedila Ibera Vedrina, ministra spoljnih poslova Francuske, da dozvoli cetvorici clanova OVK da izadju iz zamka na sastanak sa Klarkom na vojnom aerodromu.
OVK pruzala otpor zeleci jasnu obavezanost na konacnu nezavisnost. Na ovo Srbi nikako nisu pristajali, a ni mi to nismo mogli prihvatiti. Na sastanku nakon sastanka sa albanskom delegacijom, Olbrajtova je raspravljala sa sve vecom strasti - pozivajuci na njihov osecaj istorije, njihovo postovanje za SAD i slabost njihove pozicije na terenu. "Zar ne shvatate? pitala bi ona. "Bez ovog sporazuma, nece biti NATO-vih vazdusnih snaga, nece biti NATO kopnenih trupa, a Srbi ce samo ubijati vas narod."
Na kraju se svelo na Tacija, a on nije hteo da popusti. Drugi clanovi OVK su nam privatno rekli da su spremni da pristanu, ali zavisilo je od njega. Tako sam doveo Tacija da se vidi sa Olbrajtovom u trpezariji na uglu koja je sluzila kao njena kancelarija. Retko sam je vidjao tako ljutitu.
"Obecali ste da cete raditi sa nama. Sada unistavate sanse za akciju Zapada. Vi cete licno btii odgovorni za smrt vasih ljudi ako ne promenite misljenje. Liderstvo podrazumeva donosenje vaznih odluka.
"Znam da je vama tesko da odlozite pitanje nezavisnosti. Ali ako se ne mozete sloziti, necete imati podrsku Zapada. Rizikovacete svoje prijateljstvo sa mnom i g. Rubinom. Nemate boljih prijatelja na Zapadu od g. Rubina i mene. Ali mi vam ne mozemo pomoci ako vi ovako ostavite na cedilu albanski narod."
Taci je bio na ivici suza. Nikada ranije nije imao posla sa nekim ministrom spoljnih poslova, a kamoli sa americkim. On joj je rekao kako je licno bio svedok smrti svojih prijatelja i zlocina pocinjenih nad zenama, decom i starima. On je znao kakve su posledice. Nekoliko trenutaka nije mogao da progovori. Onda, sabravsi se, rekao je da mu je zao ali da je odgovor ne...