|
Haaretz Daily, 30.10. 2002.
Kosovo kao Zapadna obala, Makedonija kao Izrael
Ako deluje na Balkanu, da li bi se model `drzave-u-tranziciji´ mogao primeniti na Izraelsko-Palestinski konflikt?
David Newman i Joel Peters
Bilo je to nadrealno iskustvo. Mala grupa izraelskih akademika, novinara i bezbednosnih strucnjaka, zasticena tesko naoruzanim kordonom policije UN, prelazi most preko reke Ibar u etnicki podeljenom gradu Mitrovici na severu Kosova. U pocetku komandujuci oficir, plaseci se za nasu bezbednost, okleva da nam dozvoli da predjemo most i sastanemo se sa srpskim liderima u njihovom stabu na severnom delu grada. Poslednjih nedelja, srpska enklava Mitrovica je postala zariste etnickog nasilja na Kosovu. Kontrolisana naoruzanim grupama poznatim kao `cuvari mosta´, to je postala zabranjena zona za Albance.
Posmatrane od srpske manjine na Kosovu kao pristrasne prema albanskoj vecini, UN mirovne snage su i same bile meta napada samo par nedelja ranije. Dok smo prelazili most, UN vojnici su bili ti koji su izgledali da se najvise plase za svoju bezbednost, a ne clanovi izraelske delegacije, koji nisu uopste imali nedoumice. Kad smo stigli u stab simbolicno nazvan Srpska stranka `Povratak´, pozdravio nas je jedan NATO tenk. Koga je on tacno stitio - izraelsku grupu, UN mirovnjake, OEBS mirovne posmatrace koji su bili s nama, ili srpske politicare - ostaje nejasno.
Ako deluje na Balkanu, da li bi se model `drzave-u-tranziciji´ mogao primeniti na Izraelsko-Palestinski konflikt?
David Newman i Joel Peters
Bilo je to nadrealno iskustvo. Mala grupa izraelskih akademika, novinara i bezbednosnih strucnjaka, zasticena tesko naoruzanim kordonom policije UN, prelazi most preko reke Ibar u etnicki podeljenom gradu Mitrovici na severu Kosova. U pocetku komandujuci oficir, plaseci se za nasu bezbednost, okleva da nam dozvoli da predjemo most i sastanemo se sa srpskim liderima u njihovom stabu na severnom delu grada. Poslednjih nedelja, srpska enklava Mitrovica je postala zariste etnickog nasilja na Kosovu. Kontrolisana naoruzanim grupama poznatim kao `cuvari mosta´, to je postala zabranjena zona za Albance.
Posmatrane od srpske manjine na Kosovu kao pristrasne prema albanskoj vecini, UN mirovne snage su i same bile meta napada samo par nedelja ranije. Dok smo prelazili most, UN vojnici su bili ti koji su izgledali da se najvise plase za svoju bezbednost, a ne clanovi izraelske delegacije, koji nisu uopste imali nedoumice. Kad smo stigli u stab simbolicno nazvan Srpska stranka `Povratak´, pozdravio nas je jedan NATO tenk. Koga je on tacno stitio - izraelsku grupu, UN mirovnjake, OEBS mirovne posmatrace koji su bili s nama, ili srpske politicare - ostaje nejasno.
Nasa delegacija je posetila Kosovo i Makedoniju kao deo ture za ustanovljavanje cinjenica, pod sponzorstvom fondacije Friedrich Ebert, da nauci nesto iz iskustva mirovnih snaga na ovom jugu Balkana. Da li ce biti lekcija koje bismo mogli da naucimo i ponesemo kuci, a koje bi mogle pomoci da se nas sopstveni problematicni region vrati u smer mira? Koji su problemi na koje nailaze mirovnjaci na Kosovu koji bi morali biti shvaceni ako bi se slican sporazum predlozio za Zapadnu obalu i pojas Gaze kao deo obnovljenog mirovnog sporazuma u buducnosti?
Tokom nase posete sastali smo se sa vodecim politicarima i albanske i srpske zajednice u obe zemlje, ukljucujuci tu i Bajrama Redzepija, premijera Nacionalne skupstine na Kosovu, i Branka Crvenkovskog, novoizabranog premijera Makedonije. Na nasim sastancima culi smo kako su napravljene nove drzavne strukture da bi se stvorila veca politicka harmonija izmedju etnickih zajednica razdvojenih godinama gradjanskog rata i mrznje, i o naporima da se osigura da se kad jednom medjunarodne snage odu ovaj region ne vrati na jos jednu rundu divljeg nasilja i krvoprolica.
Takodje smo razgovarali sa predstavnicima razlicitih medjunarodnih mirovnih snaga i medjunarodnih posmatraca, Ujedinjenih nacija, NATO, OEBS-a, masovnog i slozenog multinacionalnog prisustva koje signalizira posvecenost medjunarodne zajednice da se povrati red i ponovo izgrade gradjanske institucije u ovom problematicnom regionu.
Medjunarodni posmatraci su poslati na Kosovo pre tri i po godine, nakon etnickog krvoprolica i uzasa pocinjenim nad kosovskim Albancima od ruku srpskih snaga Slobodana Milosevica. Kad se milion albanskih izbeglica vratilo u svoja razorena sela, oni su vrsili osvetu i isterali vecinu srpskog stanovnistva. Kosovske snage predvodjene NATO-m (KFOR), koje su brojile 40.000 vojnika iz 30 drzava brzo su poslate na Kosovo da zaustave nasilje i povrate red. Ujedinjene nacije su proglasile Kosovo medjunarodnim protektoratom i stvorile Misiju UN na Kosovu (UNMIK) da rukovodi zemljom i ustanovi privremenu civilnu upravu. Evropska Unija je ucinjena odgovornom za ponovnu izgradnju privrede i infrastrukture u zemlji, dok je OEBS-u povereno da stvori nove civilne i demokratske institucije i nadgleda nove izbore. Kako nam je receno u brojnim prilikama, UNMIK je vlada Kosova, a Mihael Stajner, specijalni predstavnik UN, je njegov pro-konzul.
Medjunarodna zajednica je ostavila konacni status Kosova otvorernim za diskusiju u nekom trenutku u buducnosti. Formalno, Kosovo je i dalje deo srpske drzave. Ipak i pored svih namera i svrha, medjunarodna zajednica is polaze temelj za stvaranje nove Drzave Kosovo. Kosovo je izabralo Nacionalnu skupstinu, premijera i vladu, ima nezavisnu policiju i sudstvo, sopstvene pecate, vojsku u nastanku (Kosovske zastitne snage), dok je zvanicna valuta Evro, a ne srpski dinar.
Izgradnja drzave
Nakon tri godine medjunarodnog cuvanja, kosovski premijer Bajram Redzepi nam je rekao da je Kosovo sada spremno da preuzme sopstvene poslove i da treba da mu se dozvoli da se pridruzi zajednici drzava. Nije tako, prema zvanicniima UNMIK-a. Dok je postignut znacajan napredak u stvaranju demokratskog, multietnickog drustva, jos je puno posla ostalo da se obavi. Tenzije i medjusobne sumnje i nepoverenje izmedju ova dva naroda nisu nestale. Oni su bili ispod povrsine na svakom sastanku koji smo odrzali, samo cekajuci da ponovo eksplodiraju ako medjunarodne snage napuste ovu oblast pre nego sto vreme za to sazri.
UNMIK je postavio odredjen broj repera dobrog upravljanja koje Kosovo mora postici pre nego sto bi diskusija o konacnom statusu uopste mogla da zapocne. Jedan od glavnih problema je povratak svih srpskih izbeglica svojim kucama. Nije iznenadjujuce da se tacan broj izbeglica uveliko razlikuje u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Nas albanski vodic je insistirao da su Srbi cinili samo 2 odsto stanovnistva pre rata. UN zvanicnici navode cifru od cak 15 odsto, govoreci da je oko 200.000 Srba isterano. U svakom slucaju, samo sacica Srba se do sada vratila kuci. Ovo odgovara Albancima, koji bi voleli da oni ostanu u svojim novim, privremenim kucama, na severu, u Srbiji.
Ovo je drugo ovakvo poverenistvo, ili medjunarodni protektorat, koje je uvedeno poslednjih godina. Samo proslog meseca nova Drzava Istocni Timor je primljena za clana Ujedinjenih nacija nakon dve godine privremenog perioda tokom kojeg su insistucije drzave stvarane i razvijane pod medjunarodnim nadzorom. Tek kad je sve postavljeno na svoje mesto Istocni Timor je primljen kao punopravni i ravnopravni clan medjunarodne zajednice. Ista vrsta infrastrukture se sada stvara na Kosovu.
Ova oblast juznog Balkana je nekad bila deo bivse savezne drzave Jugoslavije, jednog politickog entiteta kojeg je odrzavala zajedno cvrsta kontrola Marsala Tita, Hrvata, preko 40 godina. Poredjenja sa situacijom u Izraelu i na Zapadnoj obali/Gazi ne mogu se odbaciti, oblast bez suvereniteta koja tezi nezavisnosti i razgovorima oko konacnog statusa, oblast cija je civilna infrastruktura skoro unistena i koja zahteva medjunarodnu pomoc da se stvore neophodni "standardi" pre nego sto se dobije politicki status, oblast sa izbeglicama koje zele `pravo na pvratak" svojim bivsim kucama.
Ne bi trebalo da bude razloga da se ovakva vrsta aranzamna privremenog protektorata, kakva je na Kosovu, ne uvede na Zapadnoj obali i u Gazi ako, i kad, se konacno prihvati da ce razresenja konflikta biti samo kroz stvaranje odvojene, zivotvorne i nezavisne Palestinske drzave pored Izraela.
Tokom proteklih devet godina, palestinske vlasti nisu imale uspeha u svom pokusaju da stvore osnovnu infrastrukturu uprave. A ono sto je stvoreno je skoro sasvim unisteno u proteklih sest meseci. Posto nijedna izraelska vlada, cak ni ona najlevicarskija, ne bi poverovala u sposobnosti palestinske vlasti da stvori ovu infrastrukturu, uvodjenje mocne medjunarodne sile bila bi vazna faza u ponovnom uspostavljanju poverenja.
Za Izrael bi to znacila sila na licu mesta koja bi sprecavala povratak nasilja i terorizma, koja bi osiguravala bezbednost bez koje ne moze doci ni do kakve politicke promene. Za Palestince bi to znacilo zastitnu silu protiv moci izraelske vojske i kraj izraelske intervencije i kontrole nad ovom oblascu (sto se nije desilo prema Oslo sporazumu). Za medjunarodnu zajednicu bi to znacilo da bi se osnovne institucije drzavnosti uspostavile pre nego sto ona da konacno prihvatanje zvanicnog establismenta nezavisne Palestinske drzave.
Pandorina kutija
Ima jedna stvar oko koje medjunarodna zajednica ima definitivno misljenje. Nece biti promene granica na Kosovu koja bi omogucila srpskoj manjini, koncentrisanoj na severu zemlje, da postane deo Srbije, bas kao sto ni palestinski gradjani Izraela nece da se nadju ukljuceni unutar teritorije Palestinske drzave. Svaka takva teritorijalna promena bi otvorila Pandorniu kutiju, cime bi druge drzave u ovom regionu - Makedonija, Bosna, Hrvatska - sve mogle insistirati na promenama sopstvenih granica. Ono sto nisu postigle kroz etnicko ciscenje mogle bi pokusati da postignu kroz promenu granica - ali je mozaik etnickih i nacionalnih grupa na Balkanu toliko slozen da se nikad ne bi mogle pojaviti homogene etnicke drzave.
Cilj medjunarodne zajednice na Balkanu je kreiranje demokratskih institucija i multietnickih drustava u kojima se u potpunosti postuju prava manjinskih grupa, pre nego sto ona bude spremna da povuce mirovnjake iz ovog regiona. Nase iskustvo sa teskocama u prelasku mosta u Mitrovici pokazuje da je postizanje ovog cilja jos uvek daleko. Albanci i Srbi u Mitrovici jednostavno ne prelaze na drugu stranu - kad bi to radili njihovi zivoti bi bili u opasnosti. Paralele sa Izraelcima i Palestincima u istocnom i zapadnom Jerusalimu odmah padaju na pamet.
Ako je Kosovo kao Zapadna obala i Gaza, njegov sused na jugu, Makedonija, ima slicnosti sa Izraelom. Makedonija je nezavisna drzava od 1991. godine, od raspada Jugoslavije. Dok su Albanci vecina na Kosovu, oni cine samo 20 odsto stanovnistva Makedonije (kao sto je to slucaj sa palestinskim Izraelcima ovde). Iako su albanske politicke stranke deo vlade u Makedoniji vec proteklih 10 godina, albanska zajednica trpi ekonomsku diskriminaciju i totalno je nepredstavljena u svim institucijama drzave - vojsci, policiji, sudstvu, drzavnoj sluzbi i visokom obrazovanju.
Sukob izmedju pobunjenicke stranke Nacionalno oslobodjenje Albanaca (NOA) i makedonske vojske u leto 2001. pretio je da izmakne kontroli. Odlucna da spreci jos jedno krvoprolice na Balkanu, medjunarodna zajednica je brzo intervenisala i pregovorima postigla prekid vatre. Kroz napore Havijera Solane, de facto ministra spoljnih poslova Evropske Unije, i Dzordza Robertsona, generalnog sekretara NATO, stranke su potpisale Ohridski sporazum u avgustu 2001. Ovaj pakt je pozvao na ustavne reforme sa ciljem zadovoljenja zahteva albanske zajednice, ukljucujuci tu i upotrebu albanskog kao drugog zvanicnog jezika, decentralizaciju vlasti i integraciju Albanaca u vojsku i policiju, kao i veoma potrebnu i vec dugo potrebnu ekonomsku reformu.
NATO snage su poslate u Makedoniju da nadgledaju razoruzanje i rasformiranje NLA, primenjujuci "Operaciju Zetva" u pokusaju da pokupe na hiljade komada oruzja iz ruku gerilskih i milicijskih organizacija. NATO snage su ostale u zemlji da stite medjunarodne posmatrace OEBS-a, koje su poslate u Makedoniju da uspostave novu multi-etnicku policiju, nadgledaju nove izbore i osiguraju da se odredbe Ohridskog sporazuma primenjuju. Ali NATO kontigent treba da napusti Makedoniju za par meseci (osim ako se njegov mandat jos jednom ne produzi), a on nije nikako siguran da ce se sadasnji mir nastaviti kad oni odu.
Na proslomesecnim izborima je opozicioni lider Branko Crvenkovski, sef stranke Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), vodio kampanju za podrsku Ohridskog sporazuma, i dobio 50 odsto mesta u parlamentu koji ima 120 clanova. U iznenadjujucem postupku, ovaj mladi, dinamicni lider - on je u ranim cetrdesetim godinama i vec ima za sobom petogodisnji mandat premijera - pozvao je Albansku demokratsku uniju za integraciju (DUI), na cijem je celu Ali Ahmeti, lider proslogodisnjeg ustanka, da se prikljuci njegovoj novoj vladi.
Ahmeti pobudjuje mesana osecanja. Za neke, on je pobunjenicki lider koji se pretvorio u mirovnjaka koji se pretvorio u politicara. Za druge, on je terorista (NOA je bila na listi teroristickih organizacija u SAD). Na sastanku sa njim u u dobro zasticenim kancelarijama u albanskom gradu Tetovu, Ahmeti je nastupio kao hladan i proracunat covek blagog govora. On kaze da je vazno za Makedoniju da ima stabilnu vladu koja ce se podjednako brinuti za "sve njene gradjane", ali ostavlja publiku uverenu da ukoliko se Ohridski sporazum u potpunosti ne bude primenjivao i odredjeni etnicki zahtevi ne budu ispunili na sledecim koalicionim razgovorima, on je sposoban da osigura snaznu etnicku opoziciju novoj vladi - opoziciju koja bi mogla dovesti do obnovljenog nasilja.
I za Makedonce i za Albance u Makedoniji, konacni status Kosova je kljucno pitanje, bas kao sto je konacni status Zapadne obale kljucno pitanje za buduce jevrejsko-arapske odnose unutar Izraela. Oni svi prihvataju da ce se nezavisna drzava Kosovo konacno ustanoviti. Vazno je za makedonsku vecinu da li ce njena albanska manjina zeleti da budu lojalni gradjani multi-etnicke makedosnke drzave, radije nego da trazi ujedinjenje sa Kosovom preko granice. Tako je u njihovom sopstvenom interesu da osiguraju ravnopravnu zastupljenost u vladi i pravican udeo u ekonomskim sredstvima, tako da albanska zajednica nece zeleti da destabilizuje drzavu.
Najveci problem trenutno je podrivanje privrede zemlje od strane organizovanog kriminala i sverca. Ovo je problem na citavom Balkanu, ali je narocito akutan u Makedoniji. Kriticari Ohridskog sporazuma u Makedoniji trvde da su albanski pobunjenici i NOA bili povezani sa bandama organizovanog kriminala i optuzuju vladu i medjunarodnu zajednicu da se prodaju ovim grupama. I Crvenkovski i Ahmeti su naglasili potrebu da se suzbije ova nezakonita privreda. Oni su se obojica zalili da medjunarodne snage ne cine dovoljno da im pomognu u ovom zadatku, ali obojica ostavljaju utisak da ovo nije nista vise do maska za njihovu nemogucnost da adekvatno rese pozadinske etnicke tenzije koje samo cekaju da ponovo izbiju kada odu medjunarodne snage.
Prisustvo medjunarodnih mirovnih snaga je ucinilo dosta da se suzbije nasilje koje je obelezilo Balkan tokom 1990-ih i da region krene putem politicke rekonstrukcije i pomirenja. I za Kosovo i za Makedoniju - i Bosnu, Hrvatsku i Srbiju - postoji veliki podstrek da dovedu svoje kuce u red. Evropska Unija je najavila svoju najnoviju rundu povecanja - 10 novih zemalja treba da se pridruzi EU u januaru 2004. Jedna od ovih zemalja je Slovenija, bivsa jugoslovenska pokrajina u kojoj nije bilo etnickog nasilja kakvog je bilo u njenim susedima i koja je naporno radila na tome da stvori stabilnu vladu i dozivela je znacajnan ekonomski razvoj. Balkanske drzave zele da slede primer Slovenije.
Kosovo, Makedonija, Balkan, nisu Izrael / Palestina, ali imaju mnogo slicnosti. Intervencija medjunarodnih mirovnih snaga i stvaranje poverenistva "drzave u tranziciji" koja mora da zadovolji odredjene standarde pre nego sto bude prihvacena u medjunarodnu zajednicu je model koji jos nije pokusan u nasem ratom pogodjenom regionu. Mozda je to put ka napretku.
Dejvid Njuman i Dzoel Peters predaju na Odseku za politiku i vladu na Univerzitetu Ben-Gurion. Njuman je urednik lista International Journal of Geopolitics (Medjunarodni geoploticki zurnal). Peters je direktor Centra za studije evropske politike i drustva.