|
Pise Bozidar Medic
09.02.2000
Trg mog detinjstva
Grad u kome sam rodjen nema Ajfelov toranj sa koga mozete videti, doziveti i osetiti Pariz. Nema ni Monmartr, cijim ulicama dok setate imate utisak da pored Vas promicu poznata lica najvecih stvaralaca devetnaestog veka. Nema ni katedralu Sakreker sa cijeg se stepenista pruza pogled na citav Pariz. Sedeci na njemu zaboravljate na sadasnjost dok Vas obuzima neko cudno blazenstvo. Nema vise briga, nema problema, jer ispred Vas je Pariz, koji Vam pruza ruke i tera Vas da budete deo njega.
Postojalo je mesto u Beogradu koje sam jako voleo i koje bih uporedio sa ovim mestima koja sam pomenuo. Mesto na kome je bilo dovoljno samo da stojim i nemo posmatram svet oko sebe, a da me pritom ispunjavaju nijanse najdivnijih osecanja. Mesto sa koga sam osecao dusu moga grada. Na tom mestu sam provodio sate i sate. Osecao kako se moj grad budi, zivi, spava. Osecao kako moj grad dise.
Imao sam srecu da godine ranog detinjstva, mozda najvaznije godine u zivotu jednog coveka, kada se mladi, cist, nevin um oplemenjuje, ispunjava, obogacuje, provedem ziveci u samom centru Beograda. Na Trgu Marksa i Engelsa. Tada se tako zvao. Za mene ce uvek i ostati Trg Marksa i Engelsa. Kada je menjanje naziva beogradskih ulica i trgova uslo u modu, bilo mi je pomalo glupo da kad me neko pita gde sam rodjen, kazem na Trgu Nikole Pasica, jer mi zvuci nekako nezgrapno i tudje. Na tom trgu ja nikada nisam bio, ne poznajem ga, a moj rodni trg znam u dusu. Izvesno vreme, jedan period moga zivota, moj trg i ja smo disali kao jedan. Prozivljavali i delili i kisu i sneg i kosavu prezivljavali i lepo i ruzno.
Secam se kako sam, iako jos decak, primecivao kako se slika moga grada polako menja. Otac mi je pricao da se tu, bas na tom trgu, u neko "njegovo vreme" okretao tramvaj "sestica", koji je isao cak do Cvetka! Zamisljao sam ga kao jednu dugacku zmiju koja migolji izmedju automobila, kojih tada nije bilo mnogo, i puzi li puzi sve do tog "Cvetka" za koga nisam znao ni ko je ni sta je, jer kod njega nikada nisam bio, ali sam se nadao da cu ga jednog dana upoznati.
Tokom prvih desetak godina moga zivota na tom trgu se stalno nesto desavalo i menjalo. Prvo je sluzio kao mesto gde cete ostaviti svoj auto da biste prosetali Knez Mihajlovom ulicom, otisli do Kalemegdana i Zooloskog vrta, pojeli sladoled kod tada popularnog "Pelivana". Zatim su jednoga dana trg presekli kao kolac i napravili ulicicu koja je trebalo da vas odvede do Terazija, do kojih tada iz pravca Ulice Mose Pijade niste mogli da dodjete, osim obilazeci okolo naokolo. Posle nekoliko godina, taj poduhvat se ipak pokazao kao los potez i kolac je ponovo postao neokrnjen i ceo. Zakrpili su moj trg, zasili ranu i opet je bio onaj stari.
Voleo sam satima da stojim na balkonu i gledam sta se desava na trgu. Kako se automobili uparkiravaju, isparkiravaju, kako se slazu jedan pored drugoga kao domine. Posebno zadovoljstvo predstavljalo mi je pracenje nekog od poduhvata vatrogasaca, kad sirene odjekuju izmedju povisokih zgrada koje okruzuju trg. A bilo je tu i pozara i obijanja kola, intervencija policije, izgubljene dece, napustenih kucica, porodicnih svadja, skandala svakojake vrste.
Mislim da je moja majka bila najsrecnija osoba na svetu zbog moje opsednutosti trgom. Jer, stojeci na stolici (bio sam mali da bih video preko ograde, cak i stojeci na prstima) netremice sam pratio svaki pokret na trgu, a ona je to koristila da mi ugura koji zalogaj. Kao i mnoga druga deca i ja sam, u tim danima, strasno kilavio sa hranom, pa je umetnost bila ubaciti mi koji zalogaj u usta. Secam se da sam pojeo cak tri banane gledajuci prvomajsku paradu daleke sezdeset i neke. Moram priznati da su me te parade odusevljavale i obarale s nogu. Ostajao sam bez daha posmatrajuci kolone vojnika i tenkova, koje su nanizane kao najfiniji biseri sporo prolazile tik ispred mene. Imao sam utisak da se sve to desava zbog mene i da sam u centru sveta!
Vise ne zivim na tom trgu. Nije mi zao. Jer ovaj trg ne lici na trg moga detinjstva. Ovim trgom danas svi jure i zure i niko nema vremena da zastane i pogleda ga. Nema vremena da ga oseti... kao nekada ja.