Razglednica
Pise Bozidar Medic

17.02.2000.

Kaskajuci za svetom

Docekujuci prethodnu Novu godinu nismo ni slutili da ce nas u toj godini, na srecu sada vec prosloj, zadesiti velika nevolja i da ce nam sedamdeset i vise dana zivoti svakodnevno visiti o koncu. Ali, pregurasmo i to nekako. 

Cudan narod, snadje se u svakoj situaciji. Brzo smo se navikli i uhodali. Tacno smo znali kada idemo na posao, kada setamo decu, kada idemo na spavanje... U tome su nam pomagale i sirene, koje su bez izuzetka najavljivale budjenje i povecerje. Zvali smo ih "smirela" i "sizela". A kada, nekim cudom, sirene izostanu ili zakasne, mi se zabrinemo i onda ih sa nestrpljenjem i nevericom iscekujemo. Desavalo mi se da ne mogu da zaspim dok ne cujem sirenu za uzbunu i, koje li ironije, onda mi bude lakse i mirno zaspim. 

Stvarno smo mi Srbi cudan narod. U svemu pronadjemo i nesto cemu se treba nasmejati. Preokrenemo stvari u nasu korist i odmah su tu i neizbezni vicevi. U tome smo stvarno prvaci sveta! Valjda nam tako bude lakse da sve preguramo. A stvarno smo svasta i preturili preko glave u prethodnoj godini!

Kada prestadose sirene, avioni i svakodnevne kanonade nase protivvazdusne odbrane zivot se ubrzo vratio u normalu. Jos se tu i tamo prepricavalo neko iskustvo iz dana bombardovanja, a onda je i to nestalo. 

Da se sve ono sto se poslednjih desetak godina desavalo na ovim nasim prostorima kojim slucajem desilo u nekoj drugoj zemlji, mislim da bi taj narod izumro i da ga ne bi vise bilo. Ali, pokazalo se kroz istoriju da smo mi Srbi zilav narod i da nam, bar se na prvi pogled tako cini, razne nevolje i nedace nisu mogle nauditi. 

I, taman smo mislili da smo ruzne stvari ostavili za sobom. Docekujuci ovu Novu godinu, ciji prvi mesec prodje dok smo se osvrnuli oko sebe, nismo ni slutili da ce se nase nevolje produziti, mada u drugom obliku. Pocetak ove godine obelezila je serija, za sada nerazjasnjenih, ubistava. A moj Beograd je poceo da lici na divlji Zapad! 

Juce u autobusu cuh da neko u sali kaze da vise nije sigurno otici ni u kafanu, jer ko zna sta moze da te tamo zadesi dok sedis i pijuckas pice sa drugarima. Njegov sagovornik, ocigledno penzioner, samo se nasmeja i sa nekom setom odgovori da to njega ne pogadja bas puno, jer sebi ne moze ni da priusti da ode u kafanu. 

I stvarno, moj Beograd u kome je svaki putnik namernik mogao da naidje na gostoprimstvo i osmeh, vise nije tako nasmejan i nevin. I on je, kao mnogi evropski i svetski gradovi postao popriste nasilja. Ne u meri u kojoj se to u svetu dogadja, ali sve vise lici na "divlji Zapad". 

Mozda smo i sami pomalo krivi za to sto Beograd vise ne lici na Beograd od pre petnaest, dvadeset godina. Bio je najsigurniji i najlepsi grad na svetu! To mogu da kazem, jer je moj rodni grad i jer sam u njemu proveo citav svoj zivot. Odlazio sam cesto iz njega, jer volim da putujem, ali sam mu se isto tako i vracao, jer nigde nije tako lepo kao "kod kuce"!

Iako, moram da priznam, i ja imam udela u tome sto se Beograd promenio. Moja krivica je to sto sve ove godine nisam primecivao da se moj grad menja, a samim tim nisam mogao to ni da sprecim. Nisam mu pomogao da ostane lep i opravda svoje ime. Ne pravdam se, ali mi se cini kao da se sve dogodilo preko noci. 

Ipak, mislim da moj Beograd nije bas izabrao dobar nacin da se pridruzi svetu. Lici mi na neko kucence, koje kaska za vecim pajtasima, koji ga ignorisu i teraju od sebe, a ono trci li trci za njima. S vremena na vreme dobije i poneki udarac, ugriz, ali ono ne odustaje i dalje juri za njima. Pitam se samo - dokle?!

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.