Razglednica
Pise Bozidar Medic

24.02.2000.

Cuda se, ipak, desavaju

Citajuci danasnje novine, naidjoh na cudnu recenicu, tacnije, potpis ispod fotografije. Na fotografiji benzinska pumpa, prodavac koji toci gorivo. Nista neuobicajeno, nesvakidasnje! Ali, nije bas tako. Potpis ispod fotografije nesto u stilu......neobicna pojava u nasem gradu. Ima tu istine! 

Vec smo se odavno odvikli od toga da benzin kupujemo na pumpama. Poslednjih godina, tacnije skoro citavu deceniju, benzina je bilo, pa ga nije bilo, pa smo ga kupovali na litru i po, dve....ponekad i na kasicicu. Kupovali smo ga kod ulicnih prodavaca, za velike pare, da ne kazem marke, da bismo se nekako dovukli do kuce.. I tu su nam brige privremeno prestajale. Do prve naredne prilike kada je trebalo nekuda otici kolima. 

Sankcije, po kojima cemo pamtiti poslednju deceniju 20. veka, prevaspitale su nas u neobicnom pravcu. Tih dana smo bili navikli da u prodavnicama nema ulja, brasna, secera, kafe, deterdzenta... Ako se dobro secam, 1993. godine nije bilo jos mnogo cega. Da se izrazim preciznije, bili smo srecni i presrecni kada je bilo icega! Odusevljeno smo dolazili kuci kada bismo, u ko zna kom po redu pokusaju da kupimo nesto za platu, koju smo upravo dobili i cija vrednost je zbog ogromne inflacije iz minuta u minut opadala, u prodavnici pronasli nesto sto je vredelo kupiti. Taj period su obelezile poluprazne prodavnice sa dugim rafovima popunjenim tek ponekom konzervom sardine ili pastete....Tu i tamo neki usamljeni sapun, flasa kisele vode, keks. Ne secam se od cega smo uopste ziveli. Od onoga sto se tada moglo pronaci po prodavnicama sigurno ne.

U to doba, najbolje su prolazili oni koji nemaju obaveza, tj. ne rade, ne idu u skolu. Oni su mogli da krstare gradom i, ako im se sreca osmehne, nalete na tek pristigli kamion sa robom. Kakvom robom? Tada to nije bilo tako vazno. Kupovalo se sve na sta se naidje. Vazno je bilo stati u red, kupiti bilo sta i doci kuci sa "trofejom". 

Uvodjenjem novog dinara, nastupio je relativno lep period. Inflacija ukrocena, prodavnice koje se malo pomalo pune robom, plate koje su bile dovoljne za pristojan zivot. I, opet smo postali razmazeni. Kao da smo zaboravili da smo bili srecni ako nadjemo bilo kakvu salamu, ponovo smo postali probirljivi. Te, da li je salama ova ili ona, da li je domaca ili uvozna, da li je zapakovana ovako ili onako.

Posle kratkog perioda "blagostanja", prosle godine su nas ponovo zadesile slicne nevolje. Blokada, sankcije, bombardovanje. I opet nestasice, opet svercovanje, opet dileri benzina, opet redovi ispred prodavnica. Potraga za uljem, secerom, brasnom. Danas nema mesa, mozda ce poskupeti, sutra mleka, prekosutra ko zna cega. 

Iako sam skoro dve decenije novinar, ne poverujem uvek od prve u ono sto novinari napisu. Tako je bilo i danas kad procitah taj cudni potpis ispod fotografije. Ovoga puta nije bilo tesko proveriti istinitost te tvrdnje. Sedoh u auto i odoh do najblize pumpe. Na pumpi nigde nikoga. Pomislih da ipak nije istina i sa nevericom upitah prodavca da li ima benzina. Ni njegov potvrdni odgovor me nije razuverio. Sledilo je moje novo pitanje.....da li su potrebni bonovi (koje, za Vasu informaciju, vec mesecima ne podizem, jer nikad ne uspem da ih iskoristim, tj. nije mi se desilo da naidjem na pumpu na kojoj ima benzina koji prodaju za bonove). I zamislite cuda, natocih benzin na drzavnoj pumpi, bez cekanja, bez bonova, naravno, "do vrha", sedoh u auto i sa nekim cudnim osmehom na licu nastavih zivot. A taj osmeh nije bilo koji osmeh. To je osmeh koji je rezultat svega onoga sto smo preziveli u poslednjih deset godina!

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.