SIDJITE DO REKE

Konacno dolazi lepo vreme. Zima je pri kraju, nevolje sa grejanjem, strepnje od restrikcija struje... uskoro ce biti za nama.

I cim se pojavi zracak sunca, izmilimo iz svojih kuca i stanova da se ogrejemo malo poput gusterova. Raspolozenje je bolje, a samim tim i zelja da se nekuda izadje.

Prosle subote i ja odlucih da bar na par sati odmorim oci od kompjutera i tv-a i prosetam mojim Beogradom. Setaca i setnji je poslednjih godina bilo raznih vrsta. A motiva i povoda jos i vise.

Ostavivsi sve to za sobom, bistre glave i bez konkretnog povoda, ali sa zeljom da ugrabim malo sunca i vazduha, uputih se na obalu. Jer, ako Beograd necim moze da se podici, onda su to njegove dve reke, koje ga grle i cuvaju od pamtiveka. A tamo, na obali, prijatno iznenadjenje. Beogradjani sisli do reka.

Do pre desetak, petnaestak godina, moji sugradjani su vikendom odlazili do Usca. Blizina reke, zelenis, puno prostora za decju igru, predivan pogled na Kalemegdan i moj, Vas Beograd. Sta vise pozeleti. U gradu, a ipak izvan grada. Blizu, a ipak daleko.

Moze se reci da sam, prakticno, odrastao na Uscu. Ukoliko su vremenski uslovi to dozvoljavali, otac me je svake subote i nedelje vodio na to nase omiljeno mesto. Njega je vukla reka, jer je rodjen i odrastao na Savi, a za mene je odlazak na Usce predstavljao odlazak na pusto ostrvo Robinzona Krusoa, u indijanski logor Bika koji Sedi ili na Vinetuov proplanak.

Poslednjih godina, nasao se neko od urbanista da malo skrene paznju i na drugu obalu Save, onu bas preko puta Usca. Naizgled neprimamljivu, neuredjenu i zapustenu. Daleku. Ne bi mi nikad palo na pamet da setam ispod Kalemegdana, pored pristanista, duz zeleznickih sina, pored barzi sa ugljem. Morate priznati, ne zvuci nimalo privlacno. Sama pomisao na taj deo grada izaziva u meni alergiju na prasinu i smog. Nesto mi zastane u grlu.

Ali, ove subote uputih se bas tamo. Razlog, sasvim obican. Ideja, koja je nastala pre vise od dvadeset godina, sprovedena je nedavno. Urbanista koji je zeleo da i drugu obalu Save, zapustenu i sivu, priblizi Beogradjanima, u tome je i uspeo. Na potezu od Dorcola, desnom obalom Save, protegla se tanka i vijugava kao zmija, biciklisticka staza. Vijuga duz obale sve do Ade Ciganlije. Jednom recju, raj za dvotockase. Vise od 7 kilometara asfaltirane staze, koja nas priblizava reci. Od Dorcola do Ade stizete brze nego da idete autobusom.

A na samoj stazi - guzva. Okupila se cudna druzina. Od beba do penzionera. I svako na svoj nacin uziva! Roditelji na biciklima sa decom u specijalnim sedistima, tinejdzeri na rolerima u pratnji svojih kucnih ljubimaca... Bicikli - od predratnog, dedinog, izvucenog iz podruma, do poslednjeg cuda tehnike!

I svi voze i uzivaju, zahvalni onome ko se setio da Beogradu podari kutak za ljubitelje dobre voznje.

Srecan, zadovoljan i pomalo umoran, jer kondicija mi poslednjih godina nije jaca strana, vratih se pred svoj kompjuter. Pred ocima mi je i dalje bila reka, a u srcu neka toplina - ljubav prema mom gradu!

[ Prethodne Razglednice ]