|
Pise Bozidar Medic
23.03.2000
Cekajuci u redu
Taman smo mislili da nas je baba Marta zaboravila i da smo pregurali i ovu zimu. Ali... Uvek postoji to "ali". Pade novi sneg, verovatno poslednji ove zime. Prekri vec napupelo drvece i siblje po parkovima, ulicama i dvoristima. Ipak, moram priznati da, iako sneg u gradu ponekad ne izgleda primamljivo kao recimo na planini, jer stvara dodatnu guzvu u saobracaju, bljuzgavicu, barice i probleme, ovoga puta njegova pojava donekle ulepsa moj Beograd.
Evo, na sta mislim kad to kazem. Neposredno pred Novu godinu, prolazeci jednom od beogradskih ulica, koja bi s pravom mogla dobiti i zvanje bulevara, jer joj duzina i znacaj to dozvoljavaju, naidjoh na ruznu sliku.
Radnici gradskog preduzeca "Zelenilo" malo su poranili i poceli u sred zime da testerisu i potkresuju krosnje stoletnih platana.
A oni, platani, stoje bespomocno u svom redu za "giljotinu". Dzelati, bezosecajni i bezlicni, otkidaju im komade besomucno. I kad sve to prodje, kad se ta jeziva scena zavrsi, ostaju samo neke ruke, koje se pruzaju u nebo i mole za milost.
Ima i onih koji su izbegli ovu svojevrsnu "giljotinu". Istu sudbinu doziveli su pre dve, tri godine, ali su u medjuvremenu uspeli da se oporave i donekle povrate svoj lepi izgled. Sada izgledaju skoro raskosno u odnosu na ove "sveze osakacene", mada su i dalje zakrzljali i nekako nedoreceni. Sada su oni u prednosti.
I tako stojeci na jednom od semafora i cekajuci zeleno svetlo, onako za sebe prokomentarisah to. A onda me istog momenta pogodi grom iz vedrog neba! Moj sestogodisnji sin, slusajuci moju opasku, kao iz topa mi rece: "Pa, naravno, da su isekli drvece. Morali su to da urade da se deda Mrazu ne bi sanke zapetljale u granje kad bude isao da deli poklone deci!".
Sve moje misli nestadose. Razmisljanje o tom surovom cinu potkresivanja drveca odjednom ustupi mesto trezvenom odgovoru sestogodisnjeg deteta! I u pravu je. Sta bi bilo da se deda Mraz upetlja i ne stigne da deci podeli poklone, koje oni zeljno ocekuju cele godine!
Ipak, ostade neka tuga u meni. Svakoga dana bar jednom prodjem tom ulicom. I svakoga puta zaustavim dah i osetim neku gorcinu u ustima. A te ruke i dalje okrenute nebu, mole za milost i prizivaju prolece, koje ce im doneti bar malo lepote. Ali, trebace par godina da se stare rane "zalece" i koliko-toliko povrati dostojanstveni izgled stoletnog platana. I taman kad taj trenutak dodje, kad se krosnja zaokruzi i ozeleni, doci ce ponovo red za "giljotinu".