30.03.2000.

Necemo o politici!

Kada sam pocinjao da pisem tekstove za "Razglednicu", postavio sam sebi jedan uslov i zarekao se da cu ga ispostovati po svaku cenu. Nisam zeleo, a ni sada to ne zelim, da moji tekstovi u bilo kom pogledu i smislu imaju veze sa politikom. Zivimo u vremenu koje je izuzetno "optereceno" politickim desavanjima i zbog toga sam zeleo da moji tekstovi, po tom pitanju, budu benigni.

Koliko god se trudio da u svojim tekstovima najpreciznijim hirurskim zahvatom odstranim bilo sta sto "vuce" na tu stranu, ipak je sve sto pisem i sto sam do sada napisao usko povezano sa politikom.

Kad bolje razmislim, na poslednju deceniju moga zivota najveci uticaj imala je upravo politika... Ali, obecao sam - necemo o politici!

Dakle, htedoh da Vam kazem da me je, verovatno kao i Vas, jako obradovala vest da je nas najveci avio prevoznik poleteo u svet i da su avioni nekih stranih avio kompanija, posle duze pauze, ponovo doleteli u Beograd.

I najveci i najbolji analiticari su u haosu i ne mogu da dokuce kada je JAT leteo u svet, a kada nije, jer nas ta igra "vruce-hladno" prati vec godinama. Cas leti, cas ne leti, pa opet leti, pa opet ne leti....

Ipak, u secanju ce mi ostati moj prvi susret sa beogradskim aerodromom u jednoj od tih "hladnih" faza. Ne secam se kada je to tacno bilo, ni meseca, pa cak ni godine, ali znam da sam pratio neke prijatelje koji su leteli u Crnu Goru i veselo posao na "Surcin", kao i mnogo puta do tada. Ako nesto zaista volim, onda su to putovanja. I iako nisam ja putovao, toga dana sam jedva cekao da podjemo na aerodrom, jer me je sama pomisao na putovanje i blizina aviona ispunjavala radoscu. Ali, sa aerodroma se nisam vratio veseo kao obicno. Utucen, tih, preplavljen nekim cudnim osecanjem tuge, vratio sam se kuci i trazio od mojih ukucana da me niko nista ne pita i da me puste da budem sam sa svojim mislima. 

Vracajuci sliku unazad, kao kada montazeri traze najbolji kadar koji ce uvrstiti u film, premotavao sam svoj film nebrojeno puta, pokusavajuci da pronadjem sta me je to toliko rastuzilo. I uvek sam se zaustavljao na jednom detalju. Ulazeci na aerodrom, prosli smo kontrolu prtljaga i posli ka salteru domacih letova, ali sam ja potrcao samo da kupim novine na koje smo zaboravili toga dana. I stojeci ispred prodavnice novina, pogled mi slucajno pade na terminale medjunarodnih odlazaka. Tako su se nekada zvali. Tako su se zvali u vreme kada je i moj Beograd imao medjunarodni aerodrom, na koji su sletale i sa koga su uzletale desetine aviona u toku jednog jedinog dana. 

A sad je sve to bilo prazno. I bas ta cudna neprirodna praznina mi je i privukla paznju. Da je sve bilo uobicajeno, verovatno ne bih ni pogledao na tu stranu, vec bih kupio novine i otrcao da potrazim prijatelje, ciji avion je upravo poletao. Stojeci nem, skamenjen, proveo sam izvesno vreme gledajuci u tu prazninu ispred mene. Nista nije remetilo taj idealni mir. Nikakav zvuk, nikakav pokret. Stajao bih tu ko zna koliko da me nije prenuo ljubazni glas sa zvucnika s poslednjim pozivom putnicima za Tivat. Otrcah do prijatelja, koji su vec mislili da mi se nesto dogodilo, jer me ocigledno dugo nije bilo. Dadoh im novine, pozdravih se hladno i odsutno i krenuh nekako mehanicki do automobila. I tu se film prekida. 

Prva naredna scena je u kuci. Sedim u svojoj fotelji, a ukucani obigravaju oko mene, zagledaju me i pitaju da li mi je dobro. Kako sam stigao kuci, kojim putem i kako sam uopste vozio auto, ni dan danas mi nije jasno. Sok koji sam doziveo na aerodromu izbrisao je taj deo secanja.

Pretpostavljam da ne treba da vam objasnjavam koliko sam sada srecan. Moj aerodrom je ponovo poceo da zivi. Malo sporijim tempom, doduse, ali neka, oporavice se on. Nije mu ovo prvi put, ali se nadam da je - poslednji!

[ Prethodne Razglednice ]