Razglednica
Pise Bozidar Medic

06.04.2000

I dodje prolece

Sve sto se na ovim prostorima dogadjalo poslednjih desetak godina ostavilo je traga na svemu i svacemu. Privrednim resursima, standardu ljudi, zivotnoj sredini... Svaka oblast zivota je pretrpela izvesne promene zbog politickih zbivanja, ratova, sankcija, bombardovanja, znate vec cega sve ne.

Ipak, mislim da je najlakse uociti promene koje su ovi dogadjaji ostavili na ljudima. Ljudi su postali drugaciji. Nisu vise opusteni i bezbrizni, nisu onako veseli i razdragani kao nekada. A nekada je bilo drugacije. Zivot je bio drugaciji, normalniji, smireniji, tekao uobicajenim tokom. Posle zavrsene skole ili fakulteta, lako se mogao naci pristojan posao, od koga se moglo ziveti, putovati, kupovati... Generacija mojih roditelja u tom pogledu je prosla jako dobro. Krenuli su od nule, nisu imali nista, jer ima je nova komunisticka vlast oduzela dedovinu. Ali su, zato, sa svojih deset prstiju zaradili mnogo. Kvalitet njihovog zivota je isao jednom umerenom ali stabilnom uzlaznom linijom. Stekli su stan, automobil, kucu na moru. Mogli su sebi svake godine da priuste odlazak na more, planinu, pa i u inostranstvo. 

Dok ovo pisem sve mi to izgleda kao jedno lepo mastanje. Naravno, i postaje mi jasno da ja necu moci svome detetu sve to da priustim, niti cu moci da steknem bilo sta od onoga sto su oni. A secam se prica iz fakultetske citaonice, kada smo u predahu ucenja razgovarali o tome sta ce ko da radi posle zavrsetka studija. Niko nije ni pomisljao na to da, pre svega, nece biti posla za tolike pravnike, a i ako neko bude imao srece da se zaposli, da ce plati biti mizerne, dovoljne samo za goli zivot, a ponekad ni za to. Ipak, lepa su to bila mastanja. Planirali smo da od plate jedan deo bude, naravno, za zivot, drugi da odvajamo za stan, auto, a od treceg da putujemo po svetu. Ha, kolika bi to plata trebalo da bude!!! Mada, do pre samo deceniju, dve, to je bilo lako ostvarljivo. Ali, sve ono sto je usledilo posle zavrsetka mojih studija, kada sam spreman za zivot stajao na njegovom pragu, poremetilo je sve te planove i srusilo sva moja ocekivanja kao kulu od karata!

Problemi koji su sledili, od bezuspesnog trazenja posla, preko celodnevnog honorarisanja za platu u vrednosti par cokolada, koju nisam mogao ni da podignem jer u banci nije bilo para, pa do toga da me sirene za vazdusnu opasnost "uspavljaju" i "bude".

I tako je nastala cela jedna nova generacija, nova grupa ljudi, specificna i ne tako mala. Grupa koju lako mozete prepoznati na ulici. Dovoljno je da proleti poljoprivredni avion koji zaprasuje komarce, pa da pripadnici te grupe mahinalno sagnu glavu. Dovoljno je da zapisti alarm u automobilu pored koga prolaze, pa da se bace u zaklon. Ti i jos poneki segmenti njihovog ponasanja ukazivace jos dugo na to sa kojih su prostora dosli i kada se budu umesali u podnevnu guzvu negde na ulicama Pariza, Londona, Amsterdama, Njujorka, Kuala Lumpura...

Pre par dana, setajuci sina Knez Mihailovom ulicom, dodjoh do neverovatnog zakljucka. U prvom momentu nisam hteo sebi da priznam, ali sad priznajem Vama, da i ja pripadam tim ljudima novog kova. Umoran od posla i iscrpljen od svakodnevnih i uobicajenih nerviranja, odlucio sam da ipak prosetam sa sinom, kome energija nikad ne fali i kome se, kako ja to volim da kazem, baterije nikad ne prazne. Zaokupljen svojim mislima, dodjoh tako do Knez Mihailove ulice i tada se trgoh iz tog polusvesnog stanja. Neuobicajen prizor natera me da u prvom momentu reagujem instinktivno i bez razmisljanja, te uhvatih cvrsto sina za ruku, kao zivotinja koja predoseca opasnost. Taj zivotinjski instinkt bio je izazvan necim sto, kako sam kasnije shvatio i objasnio sebi, nije nista neuobicajeno. 

Ljudi! Puno ljudi na jednom mestu... puna Knez Mihailova ulica... strah od gomile... strah i briga za sina... Sve mi to prolete kroz glavu. I jos ponesto. Pa, gde su im transparenti... zasto su tako tihi... kuda su krenuli... ko su oni... kako da u vestima nije bilo nista o tome... gde sam doveo sina... samo da ne bude nereda...

Srecom, ta moja agonija nije trajala dugo. Prenu me sin, koji je trazio da mu kupim sladoled. Bio sam mu zahvalan zbog toga i prvi put sam mu bez pogovora kupio sladoled, iako je malo kasljucao tih dana.

A ljudi, ljudi su nastavili svoju setnju. Izasli iz svojih domova privuceni prolecnim suncem, muzikom juznoamerickog podneblja, mirisom kokica, americkih krofnica, zvucima ulicnog sviraca violine. I dodje prolece!

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.