Razglednica
Pise Bozidar Medic

17.04.2000.

U nadi je spas

Prosle godine smo preziveli stvari koje se dozive jednom ili ni jednom u zivotu. Padale su bombe, u pocetku precizno pogadjajuci ciljeve, pa smo barem sa te strane bili mirni. Jer, shvativsi bombardovanje kao visu silu i nuzno zlo, nadali smo se da ce civilni objekti biti postedjeni.

Kako je vreme odmicalo, bilo je sve vise "kolateralnih steta". Da li namerno ili slucajno, bombe su skretale sa zacrtane putanje, a rezultat toga bile su brojne civilne zrtve, pocev od male Milice iz Batajnice do putnika u vozu u Grdelickoj klisuri.

Godinu dana kasnije, zeleli smo da se svet seti onoga sto nam je uradio! Da se seti unesrecenih i osakacenih porodica, dece koja su ostala bez roditelja, dece koja se vise ne smeju jer ih nema. 

Kako se blizio 24. mart, dan kada su poceli da nas zasipaju bombama, mediji su iz minuta u minut podizali tenziju najavljivanjem prigodnih dogadjaja, koji ce toga dana vratiti ceo svet godinu dana unazad. Sakupljani su materijali koji govore o 78 burnih i krvavih dana, pripremane izlozbe fotografija, pravljene specijalne radio i tv emisije, izdavane posebne brosure, knjige...

A da li je sve to vredelo, pitam se ja?

Kao i uvek kada osetimo nepravdu, kivni smo na ceo svet i spremamo osvetu. Prave se vec i vicevi na racun srpskog naroda, koji ne gleda koliko je neprijatelj jak i da li moze da mu parira, nego samo ide napred. Nebrojeno puta culo se "Pokazacemo mi njima.....". Ali, obicno se na kraju samo ostajalo na tome se. 

Da me ne shvatite pogresno. Mi Srbi nismo ratoboran narod. Uvek smo sjajni ratnici, kad god je to potrebno. Hrabri, do krajnjih granica, pozrtvovani, istrajni u svojim dobrim i ispravnim namerama. Mnogo puta do sada doziveli smo nepravdu, ali smo jako brzo i prevazilazili i potiskivali taj osecaj neobuzdanog i neopisivog besa. Nismo se spustali na nivo varvarstva i divljastva, vec smo birali druge nacine da uzvratimo.

Ovoga puta, zeleli smo da podsetimo svet na strah, na bespomocnost dok padaju bombe, na sedenje u sklonistima kome nikako da dodje kraj, na iscekivanje sirene koja menja zivot.

Mislim da smo donekle uspeli. Izazvali smo brojne reakcije, revolte, pisma sa recima saosecanja.... Javljaju nam se iz svih krajeva sveta ljudi koji su kao i mi. Ljudi koji su van birokratskih masinerija vlasti. Ljudi koji osecaju sto i mi i kojima je zao zbog svega sto nam se dogodilo. 

Mada na prvi pogled zanemarljivo, svako to misljenje i svaka ta rec znaci puno. Nadajmo se da ce se to "dobro", dobro u tim obicnim ljudima, prosiriti svetom kao zaraza i da ce potisnuti zlo koje je uzelo maha. Zlo koje je zelelo da nas satre. 

Dok ovo pisem, podsecam sebe na dete koje veruje u sarene laze. Ali, nije tako. Jer, da nema te nade, da nema te vere da ce jednoga dana svima biti bolje, ni zivot ne bi imao smisla. Ovako, treba se nadati da ce i nas u sledecem "izvlacenju" zaobici nevolje, strah i brige. Treba se nadati da cemo ponovo ziveti, ako ne bolje, a ono barem kao pre desetak godina. Kada nas niko nije mrzeo, kada smo slobodno setali svetom, bez viza i dozvola, kada smo ziveli zivot, a ne prezivljavali i otaljavali dan za danom. Kada smo onima koji nas pitaju odakle smo, sa ponosom govorili da smo Srbi. 

I na kraju, samo jos jedno da Vam kazem - treba se nadati, jer kazu - nada poslednja umire!

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.