|
Pise Bozidar Medic
04.05.2000
Kontrasti Dorcola
Bas je Beograd lep u prolece. Zimsko sivilo zamenise raskosne krosnje platana, lipa, nakindjurenih kestenova. Koliko su lepse ulice koje imaju drvorede, od onih koje sada izgledaju ogoljeno i previse jednostavno. Drvece unosi zivost u svakodnevno sivilo grada. U buku i trku, galamu, jurnjavu... Sve nekako smiruje to zelenilo. Smiruje i oci i dusu.
To mi se upravo i dogodilo pre neko vece. Krenuh poslom i odlutah prilicno daleko, dalje no sto sam mislio da cu otici, jer nisam nameravao da se previse udaljavam od kuce.
I kad shvatih da jedino mogu da se vratim gradskim prevozom, koji u te sitne sate ne funkcionise bas idealno, ili taksijem koji je zbog praznika i nocnih sati tarifu verovatno utrostrucio, odlucih da ipak stavim na probu svoju kondiciju i da priustim sebi laganu setnju kroz moj grad. Kasnije mi je bilo drago sto sam ovako odlucio, jer sam se te veceri, posle dugo vremena, osecao smireno i srecno.
Stanujem u kraju, koji se s pravom moze smatrati starim beogradskim kvartom - na Dorcolu. Uzane ulice sa nizovima porodicnih kuca, iza kojih su dvorista i baste. U centru, a izvan njega. Izvan buke i galame, karakteristicne za centar bilo kojeg velegrada. Smesten izmedju srca Beograda, Knez Mihailove ulice i Dunava, reci cete - idealno.
Ali, Dorcol se poslednjih godina promenio. Mnoge porodicne kuce su srusene i zamenile su ih visespratnice cudnih boja i oblika. Kao da se arhitekte poigravaju i sepure tim unikatnim i nikad ponovljneim akrobacijama u svojoj struci. Za poneke se pitam kako su uopste dobili dozvolu da naprave nesto tako ruzno, a poneke mi se ucine dostojne da budu na nekoj pariskoj aveniji. Kontrasti. Upravo kontrasti karakterisu Dorcol. Deo koji je blize centru, poslednjih godina dozivljava rekonstrukciju i menjanje lica. Neprestano se nesto doteruje, uredjuje, niske i oronule zgrade se popravljaju ili ukoliko je to nemoguce, ustupaju mesto novim, sa vise spratova i vise novih Dorcolaca. Sto se ide dalje od centra, moze se primetiti i opadanje zainteresovanosti gradskih vlasti za ocuvanjem grada i njegovih fasada. Ako, pak, izadjete iz "kruga dvojke", koji obelezava uze jezgro grada, mozete naici i na kuce, za koje Vam nije jasno kako se do sada nisu srusile. Napravljene u proslom veku, od maltera i trske, tuzno stoje i cekaju da ih se neko seti.
Kad pomenuh kontraste Dorcola, na pamet mi padose i oni drvoredi s pocetka price.
A bas Dorcol obiluje drvoredima. Najlepsa od svih, mislim da je Ulica Strahinjica Bana. Bas zbog drvoreda. Duge kolone lipa poredjale su se uzduz ove ulice, cineci je tako divljom, neobuzdanom, blizom prirodi. Kuce, utonule u zelenis, tu su samo kao nemi svedoci ove lepote. Jos lepse ce biti kada lipe procvetaju i kada njihov miris preplavi citav kraj. Stanovao sam godinu dana u toj ulici i secam se da sam najvise voleo da u prolece izadjem na terasu i punim plucima udahnem taj divni miris lipa.
I bas tu, ispod njihovih krosnji, preduzimljivi privatnici dosetili su se da naredjaju kafice sa bastama, kojima nije potrebno nikakvo doterivanje i uredjivanje, jer imaju sve sto im je potrebno - imaju lipe! Po koji reflektor koji obasjava krosnje odozdo i tako ih cini neobicno zivim.... i to je sve. A ispod lipa sedi cudno drustvance. Dosle su tu srednjoskolke, koje su zelele da prosetaju novu toaletu, pokazu novu sminku, provere da li njihov novi parfem zapazaju svi. Dosli su tatini sinovi, sepureci se najnovijim modelima nisanova, toyota, porsea, alfa romea i ko zna cega jos ne. Sedeci pod lipama, nadmecu se ko ima skuplji i minijaturniji model mobilnog telefona.
Naravno, medju onima koji sede pod tim divnim lipama ima i onih koji su tu dosli, jer su samo pozeleli da osete izbliza tu lepotu. Da sede ispod lipa i udisu njihov miris, koji smiruje i opusta. Jedan od njih bio sam i ja. Sedeo sam opusten i srecan i niko nije mogao poremetiti tu iznenadnu ravnotezu tela i duha. U jednom trenutku, pozeleh da taj osecaj potraje vecno.