Razglednica
Pise Bozidar Medic

11.05.2000.

SVAKO NEKOGA SETA

Igrom slucaja, ove godine spojise se tri praznika. Poceli smo s proslavom Dana drzavnosti, nastavili s Velikim petkom i Uskrsom i zavrsili s "neradnim" Praznikom rada! Punih sest dana se nije islo u skolu, nije se radilo, samo se - slavilo.

I eto prilike da se okupe familije, da se vide kumovi i prijatelji, koje zbog obaveza dugo niste videli. Kad bolje razmislite, niste ih videli od januara, kad se malo, malo, pa nesto slavilo. A posle januara, meseca za proslave, udjoste u svakodnevni tok obaveza i proletese tri meseca dok ste se okrenuli.

U medjuvremenu dodje i prolece, a ovaj mini godisnji odmor bio je prilika da se malo vratimo i prirodi. Neko je otisao kod babe i dede u selo, kod rodjaka u vikendicu ili jednostavno na celodnevni izlet na Avalu. Svejedno gde ste otisli, ali je uvek tu bio i neizbezni rostilj, jagnje ispod saca ili prase na raznju. I stvarno je nas narod takav. Dovoljan je bilo kakav povod da se okupe prijatelji i ponesto baci na trpezu i provede divan dan u prirodi.

U sretna vremena, na koja se cesto vracam u mislima, ovakav "produzeni vikend" iskoristili bismo za odlazak u planinu, mozda na more ili cak i za putovanje u inostranstvo. To je sada privilegija malog broja ljudi, kojima samo mozemo da zavidimo. Naravno, mozemo i da se nadamo da cemo jednog dana i mi ponovo koristiti praznicne neradne dane za tako nesto.

I, na kraju, bilo je, naravno, i onih koji su ove praznicne dane iskoristili da bi otisli samo do obliznjeg parka, ali i to je na neki nacin bio povratak prirodi. Ja sam bio jedan od njih. Priroda mog posla ne dozvoljava odsustvovanje, niti poznaje drzavne, verske ili bilo koje druge praznike. I tako sam, silom prilika, bio prinudjen da odaberem ovu poslednju opciju i odvedem sina barem u park. Bio je presrecan zbog toga, jer mu je neodlazak u vrtic i sedenje kod kuce bilo beskrajno dosadno. Za nepun dan je izgustirao sve igracke, igrice na kompjuteru i pregledao crtane filmove, pa je sa nestrpljenjem iscekivao kada cu ja ugrabiti malo slobodnog vremena i izvesti ga u setnju.

Posle kratke setnje, obilazenja svih znacajnijih mesta, kao sto su prodavnice igracaka (koje su za cudo radile), poslasticarnice, sviraci i madjionicari u Knez Mihailovoj ulici, vodoskoci, u kojima su oni smeliji trazili osvezenje, svratili smo na Tasmajdan, koji je bio prepun dece.

Sedeci tako na klupi, primetih cudne skupine setaca. Najvise je roditelja koji setaju decu, od onih sa kolicima, do onih ciji su klinci poodmakli toliko da sada zajedno sa njima mogu da voze bicikl ili rolere. Drugu grupu cine buduci roditelji. Buduci ocevi i majke, koji znatizeljno zaviruju u svaka kolica i pitaju se da li ce se njihova beba biti tako lepa, mozda i lepsa. Pitaju se da li ce se i njihov mangup onako pentrati po drvecu i da li ce njihova lepotica imati onako lepe kikice kao ova koja je upravo prosla.

Zatim dolaze oni koji setaju svoje ljubimce - pse. Ponosni isto onoliko koliko i oni iz prethodne grupe, ako ne i vise, sepure se i pokazuju novu frizuru svoga miljenika ili novi kais drecavih boja. Proucavajuci tako i jedne i druge, jer sam imao vremena na odmet, uverio sam se da, ponekad, stvarno ima istine u onoj izreci da svaki pas lici na svoga vlasnika. Bez preterivanja, tako je.

Ali, u parku ima i onih koji su preziveli sve to, izvodili sve i svakoga, a sada, u trecem dobu, setaju - sebe. I dok polako promicu, nogu pred nogu, pored moje klupe, cuh jednu zivotnu istinu koju je nametnulo iskustvo. "Dok te noge nose, trbuh vari i glava slusa - ne treba se zaliti." To rece deka koji je, drzeci oronulu staricu pod ruku i oslanjajuci se na stap, prolazio pored mene dovoljno dugo da cujem nesto sto postane jasno tek u tim poodmaklim godinama. Kad bolje razmislim, zaista je tako!  

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.