Razglednica
Pise Bozidar Medic

18.05.2000.

Spoj drzave i naroda

Nedavno sam, silom prilika, morao da odem do periferije Beograda. Da se razumemo, prve godine zivota proveo sam stanujuci u samom centru Beograda, na tadasnjem Trgu Marksa i Engelsa, pa su sve destinacije koje sam mogao preci peske, smatrao centrom grada, dok je ono sto je zahtevalo bilo koje prevozno sredstvo, predstavljalo za mene daleku periferiju. Tako mi se, kad sam bio mali, cinilo da sve sto je dalje od Tasmajdana, Kaleniceve pijace i Kalemegdana, nije vise Beograd. Odlazak kod bake, koja je zivela u blizini Arhitektonske skole i stadiona fudbalskog kluba "Sindjelic", zahtevao je dobru pripremu, planiranje i predstavljao je za mene svojevrstan dozivljaj. Tamo sam uvek isao na ceo dan, pa sam to u svojoj glavi izjednacavao sa odlaskom svojih drugara kod babe i dede u selo.

Moram vam priznati, da sam potajno patio sto i ja nemam babu i dedu na tom "pravom" selu, nego na tom koje nije ni grad ni selo, jer nema ni kokosaka, gusaka, pataka, konja, krava, ovaca, svega onoga o cemu sam slusao od pajtasa posle raspusta provedenog negde u polju, sumi ili na planini, ali s druge strane nije ni onaj Beograd koga vidjam svaki dan.

Sad Vam je verovatno jasniji moj odnos prema svemu sto je izvan "kruga dvojke", mada vise nisam onaj mali decko ciji je svet pocinjao i zavrsavao se na Trgu Marksa i Engelsa.

Dakle, pre par dana morao sam da odem do kraja Bulevara Revolucije. I, mada mi se to nije cinilo previse daleko, zapanjio sam se kada sam ustanovio koliko je duga ta ulica. Njen pocetak sam poznavao kao svoj dzep, jer sam svakodnevno tuda prolazio, ali je ovo bio prvi put da se uputim do njenog kraja.

Ucivsi u skoli o raznim svetskim metropolama, uvek se u prirucnicima nalazio podatak o najduzoj ulici toga grada, ali se nikako ne mogu setiti da mi je bilo ko kroz moje dugogodisnje skolovanje pomenuo da je Bulevar Revolucije najduza ulica Beograda.

A zaista je zasluzila da je pominju. To je, izmedju ostalog, ulica sa najvise kucnih brojeva. I sama cinjenica da ima skoro sest stotina adresa, govori o njenoj impozantnosti. To je ulica koja spaja centar i periferiju grada. Ulica koja spaja savremeno i tradicionalno. Proslost i sadasnjost. Gradsku vrevu i tisinu predgradja. Sada je zovu Bulevarom kralja Aleksandra, a pred Drugi svetski rat imala je samo skromnu titulu Ulice kralja Aleksandra.

Kada Vam kazem da je to ulica koja spaja drzavu i narod, u prvom momentu vam to nece biti bas najjasnije.Ali, zaista je tako. Na samom pocetku Bulevara, znaci tamo negde kod Trga Nikole Pasica, bivseg Marksa i Engelsa, nalazi se nekoliko saveznih i gradskih institucija. Savezna skupstina, Skupstina grada, Predsednistvo Srbije... Sredisnji deo pripada "inteligenciji". Vecina fakulteta Beogradskog univerziteta naredjala se duz ove ulice, kao srndaci duz potoka. Kao da crpu znanje i umece iz njenog svakodnevnog zivota. Zatim slede studentski dom, a potom i dom kulture. Svojim zivotnim uspesima i dostignucima, mesto u ovoj vaznoj beogradskoj ulici zasluzili su Nikola Tesla i Vuk Stefanovic Karadzic, ciji spomenici se nalaze tik uz fakultete.

Kako se ide dalje od centra, ulica je sve bliza narodu. Odnosno, narod se sve vise primecuje na njoj. Narod se spustio na ulicu. Poslednjih godina, tacnije receno, od kako na ovim nasim prostorima vlada ekonomska kriza, Bulevar Revolucije je postao ulica za koju je cuo svako ko bi dosao i prosao kroz Beograd. Posle fakulteta i visokoumnih institucija, na red dolazi zivot! A kako preziveti i kako plate koje su najcesce na nivou minimalca sto bolje iskoristiti i najekonomicnije utrositi, saznacete ako prosetate Bulevarom. Od Vukovog spomenika, centralne tacke Bulevara i najcesceg orijentira putnika namernika, desna strana ove ulice pretvorila se u trscanski Ponte Rosso, pariski Barbes, rimski Via del Corso ili londonski Oxford street. Stotine onih koji su za vreme sankcija ostali bez zaposlenja ili bili na prinudnim odmorima, potrazilo je spas u svercu. Dovlacila se roba iz Rumunije, Bugarske, Grcke i Turske, a sve to ste mogli naci na jednom mestu - u Bulevaru! Prodjose sankcije, zivot se koliko toliko vratio u normalu, ali neizbezne tezge ostadose u Bulevaru. I mada su ih pre par godina na silu isterali odatle, preuredivsi tramvajski depo u trzni centar, posle nekoliko meseci "proterani" se vratise i Bulevar povrati svoj stari izgled.

Ako bolje razmislimo, u Bulevaru imamo sve. Sve sto je potrebno jednom narodu. Ili, barem, vecinu tih stvari. Zaboravih da pomenem i dve velike gradske pijace, koje "hrane" ogroman deo Beograda - Djeram i Cvetkovu pijacu.

Setajuci tim "gornjim" delom Bulevara, moze se osetiti dusa naroda. Moze se osetiti kako narod dise, kako oseca, kako razmislja. Mogu se cuti razne price, saznati tudje brige, proziveti prvo ljubavno iskustvo, radovati se zbog prvog zaposlenja ili polozenog ispita, jednom recju - osetiti puls naroda.

Posle Cvetka, visespratnice ustupaju mesto prizemnim porodicnim kucama i slika grada se najednom menja. To vise nije Beograd sa vaznim drzavnim institucijama, Beograd sa kolevkom buducih naucnika, strucnjaka koji ce nase ime proneti svetom, Beograd - trzni centar... Sada je to neki drugi grad. Grad u kome se zivi mirnije, grad u kome se cuje cvrkut ptica, u kome jorgovan divno cveta u prolece, a miris ruza opija prolaznike. To je grad (ili selo) u koji sam kao dete zeleo da odlazim na celodnevne izlete. Posle puno godina, sebi priustih jedan takav "izlet" bas pre par dana. Ali, sve je drugacije, sve je isto ali razlicito. Mozda zato sto ovo vise nisu oci desetogodisnjeg decacica, vec pogled sredovecnog muskarca.  

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.