25.05.2000.
Nedavno sam pisao o jednom cudu kome se niko nije nadao niti ocekivao -
o benzinu na drzavnim pumpama. U medjuvremenu, benzina ima, pa nema, ali
je situacija sa snabdevanjem gorivom ipak bolja nego prethodnih par
godina, kada smo bili pod sankcijama. Dilera sa kantama i Coca-Cola
dvolitrenjacima i dalje ima na ulicama, ali u nesto manjem broju. Stoje
oni tu za one koji ne zele da cekaju na pumpama i one koji se zure, a nije
im vazno da li ce litru goriva platiti koji dinar vise. I dalje se flase
zute, zelene, crvene, pa i crne! I dalje ne znamo odakle stize ta
dragocena tecnost, ali nam to i nije tako vazno. Vazno je da je ima.
Danas sam bio svedok jos jednog cuda u Beogradu!
Jutros se probudih sa nekom tezinom u grudima. Nepoznat osecaj, mucan,
neobjasnjiv. U prvom momentu, pomislih da sam nesto ruzno sanjao, ali se
posle par trenutaka setih zbog cega ta tezina. Automobil je bio pokvaren i
trebalo je da idem na drugi kraj Beograda i zavrsim neke poslove -
autobusom! Sama pomisao na to opterecivala me je podsvesno. Opterecivala
me je toliko da sam se probudio sav kilav, nervozan, razdrazljiv i
smrknut. Onima koji bi mi se nasli na putu, sigurno bih pokvario dan! Moji
ukucani su to primetili, pa su bezali, kao od besnog psa.
Odugovlaceci sa odlaskom, kao da ce to nesto u medjuvremenu popraviti, i
razmisljajuci da svoje "putesestvije" odlozim za naredni dan,
ipak krenuh od kuce. Polako se vukuci kao da su mi na nogama tegovi od po
sto tona, i ocekujuci da ce se dogoditi cudo, dodjoh do autobuske stanice.
Cudio sam se sam sebi. Pre samo nekoliko godina, obilazio sam autobusom
Evropu i prelazio hiljade kilometara, a sada mi problem predstavlja
odlazak na drugi kraj grada. Mozda su godine u pitanju. Shvatih da vreme
prolazi i da je to "pre nekoliko godina" bilo pre skoro 15
godina, ali nisam zeleo da sebi priznam da nisam vise "mladjani
djecarac", kome nije potrebno dva puta reci da bi se upustio u neku
avanturu.
Odagnajuci sva ta razmisljanja, naterah sebe da iskljucim emocije i obavim
to sto se obaviti mora. Tako stigoh i do stanice. Kako stadoh, tako naidje
autobus koji sam cekao i ja, zacudjen sto se sve tako brzo odigralo,
udjoh. A tamo me doceka novo cudo. Posle placanja karte, koja i dalje
kosta samo tri dinara (kazem "samo" jer za relaciju na koju sam
se upravo uputio, za taxi bih platio bar stotinak dinara), pogledah gda da
stanem i "zauzmem busiju" jer me ocekuje putovanje do poslednje
stanice. Ustanovih da je autobus poluprazan i da ima slobodnih mesta za
sedenje.
Prijatno iznenadjen, obratih paznju na unutrasnjost autobusa i putnike.
Autobus sveze obojen, prilicno cist, bez papirica na podu, sa otvorenim
prozorima (najvise mrzim voznju autobusom na 30 stepeni, sa zatvorenim
prozorima!), poneka reklama. Nema neizbeznih natpisa na nemackom. Kazem
neizbeznih, jer je vecina autobusa koja poslednjih meseci prevozi
Beogradjane poreklom iz Nemacke. Da budem jasniji, sve ono sto vise nije
moglo da prevozi Nemce, zbog godine proizvodnje, izrabljenosti i
dotrajalosti, sada je doslo na ulice moga grada, kao da je on groblje
slonova, i tu provodi svoje poslednje dane. Ovaj autobus nije licio na
nekoga ko ce uskoro da odapne, naprotiv, pa sam i zbog toga bio prijatno
iznenadjen. Putnici, kojih je bilo taman, ni u jednom trenutku previse,
jer je ulazilo onoliko koliko bi na stanici izaslo, sedeli su smireni,
zabavljeni svojim razmisljanjima o poslu, skoli, odlasku na pijacu i ko
zna cemu jos.
Secam se da je pre dosta godina u beogradskim autobusima postojao tzv.
kondukter. Kod njega su se kupovale karte, jer tada nije postojala
institucija "markica", tj. povlastica za prevoz, niti kategorija
"svercovanja". Ponovo su u modi kondukteri. Ovoga puta, bila je
to devojka koja je strpljivo cekala da putnik izvadi novcanik i pripremi
novac za kartu, pomazuci mu pritom da sedne i smesti stvari. Nasmejana i
ljubazna, objasnjavala je putnicima na kojoj stanici bi trebalo da sidju
da bi dosli do zeljenog odredista. Sve me to natera da pomislim da sam jos
u krevetu i da sanjam i da se jos nisam ni uputio na svoje putesestvije.
Iz tog razmisljanja trgnu me ljubazni tihi glas konduktera ( ili je mozda
pravilnije reci kondukterke), koja je najavljivala poslednju stanicu.
Zvucace mozda kao reklama, ali ovo moram da Vam kazem. Izasao sam iz
autobusa i namerno dobro osmotrio kako on izgleda spolja. Bio je cist,
ofarban veselim bojama, sa znakom Beograda na sebi i samo malim natpisom
"Braca Sarac". Da, sad se secam, vidjao vec sam takve autobuse
po gradu. Na svima je pisalo - BRACA SARAC BEOGRADU! Pa, zeleo bih da
zahvalim braci Sarac, ko god ona bila i odakle god da su, na njihovoj
ljubavi prema Beogradu i na tome sto su Beogradjanima omogucili da se voze
kao ljudi, a ne kao stoka u prepunim, pretovarenim, iskrivljenim od tezine
autobusima, koji svakoga casa mogu da stanu i ostave svoje putnike na sred
ulice.