Razglednica
Pise Bozidar Medic

25.05.2000.

Groblje slonova!

Nedavno sam pisao o jednom cudu kome se niko nije nadao niti ocekivao - o benzinu na drzavnim pumpama. U medjuvremenu, benzina ima, pa nema, ali je situacija sa snabdevanjem gorivom ipak bolja nego prethodnih par godina, kada smo bili pod sankcijama. Dilera sa kantama i Coca-Cola dvolitrenjacima i dalje ima na ulicama, ali u nesto manjem broju. Stoje oni tu za one koji ne zele da cekaju na pumpama i one koji se zure, a nije im vazno da li ce litru goriva platiti koji dinar vise. I dalje se flase zute, zelene, crvene, pa i crne! I dalje ne znamo odakle stize ta dragocena tecnost, ali nam to i nije tako vazno. Vazno je da je ima.

Danas sam bio svedok jos jednog cuda u Beogradu!

Jutros se probudih sa nekom tezinom u grudima. Nepoznat osecaj, mucan, neobjasnjiv. U prvom momentu, pomislih da sam nesto ruzno sanjao, ali se posle par trenutaka setih zbog cega ta tezina. Automobil je bio pokvaren i trebalo je da idem na drugi kraj Beograda i zavrsim neke poslove - autobusom! Sama pomisao na to opterecivala me je podsvesno. Opterecivala me je toliko da sam se probudio sav kilav, nervozan, razdrazljiv i smrknut. Onima koji bi mi se nasli na putu, sigurno bih pokvario dan! Moji ukucani su to primetili, pa su bezali, kao od besnog psa.

Odugovlaceci sa odlaskom, kao da ce to nesto u medjuvremenu popraviti, i razmisljajuci da svoje "putesestvije" odlozim za naredni dan, ipak krenuh od kuce. Polako se vukuci kao da su mi na nogama tegovi od po sto tona, i ocekujuci da ce se dogoditi cudo, dodjoh do autobuske stanice. Cudio sam se sam sebi. Pre samo nekoliko godina, obilazio sam autobusom Evropu i prelazio hiljade kilometara, a sada mi problem predstavlja odlazak na drugi kraj grada. Mozda su godine u pitanju. Shvatih da vreme prolazi i da je to "pre nekoliko godina" bilo pre skoro 15 godina, ali nisam zeleo da sebi priznam da nisam vise "mladjani djecarac", kome nije potrebno dva puta reci da bi se upustio u neku avanturu.

Odagnajuci sva ta razmisljanja, naterah sebe da iskljucim emocije i obavim to sto se obaviti mora. Tako stigoh i do stanice. Kako stadoh, tako naidje autobus koji sam cekao i ja, zacudjen sto se sve tako brzo odigralo, udjoh. A tamo me doceka novo cudo. Posle placanja karte, koja i dalje kosta samo tri dinara (kazem "samo" jer za relaciju na koju sam se upravo uputio, za taxi bih platio bar stotinak dinara), pogledah gda da stanem i "zauzmem busiju" jer me ocekuje putovanje do poslednje stanice. Ustanovih da je autobus poluprazan i da ima slobodnih mesta za sedenje.

Prijatno iznenadjen, obratih paznju na unutrasnjost autobusa i putnike. Autobus sveze obojen, prilicno cist, bez papirica na podu, sa otvorenim prozorima (najvise mrzim voznju autobusom na 30 stepeni, sa zatvorenim prozorima!), poneka reklama. Nema neizbeznih natpisa na nemackom. Kazem neizbeznih, jer je vecina autobusa koja poslednjih meseci prevozi Beogradjane poreklom iz Nemacke. Da budem jasniji, sve ono sto vise nije moglo da prevozi Nemce, zbog godine proizvodnje, izrabljenosti i dotrajalosti, sada je doslo na ulice moga grada, kao da je on groblje slonova, i tu provodi svoje poslednje dane. Ovaj autobus nije licio na nekoga ko ce uskoro da odapne, naprotiv, pa sam i zbog toga bio prijatno iznenadjen. Putnici, kojih je bilo taman, ni u jednom trenutku previse, jer je ulazilo onoliko koliko bi na stanici izaslo, sedeli su smireni, zabavljeni svojim razmisljanjima o poslu, skoli, odlasku na pijacu i ko zna cemu jos.

Secam se da je pre dosta godina u beogradskim autobusima postojao tzv. kondukter. Kod njega su se kupovale karte, jer tada nije postojala institucija "markica", tj. povlastica za prevoz, niti kategorija "svercovanja". Ponovo su u modi kondukteri. Ovoga puta, bila je to devojka koja je strpljivo cekala da putnik izvadi novcanik i pripremi novac za kartu, pomazuci mu pritom da sedne i smesti stvari. Nasmejana i ljubazna, objasnjavala je putnicima na kojoj stanici bi trebalo da sidju da bi dosli do zeljenog odredista. Sve me to natera da pomislim da sam jos u krevetu i da sanjam i da se jos nisam ni uputio na svoje putesestvije. Iz tog razmisljanja trgnu me ljubazni tihi glas konduktera ( ili je mozda pravilnije reci kondukterke), koja je najavljivala poslednju stanicu.

Zvucace mozda kao reklama, ali ovo moram da Vam kazem. Izasao sam iz autobusa i namerno dobro osmotrio kako on izgleda spolja. Bio je cist, ofarban veselim bojama, sa znakom Beograda na sebi i samo malim natpisom "Braca Sarac". Da, sad se secam, vidjao vec sam takve autobuse po gradu. Na svima je pisalo - BRACA SARAC BEOGRADU! Pa, zeleo bih da zahvalim braci Sarac, ko god ona bila i odakle god da su, na njihovoj ljubavi prema Beogradu i na tome sto su Beogradjanima omogucili da se voze kao ljudi, a ne kao stoka u prepunim, pretovarenim, iskrivljenim od tezine autobusima, koji svakoga casa mogu da stanu i ostave svoje putnike na sred ulice.

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.