|
Pise Bozidar Medic
22.06.2000.
A IMALI SMO SVE!
Pretpostavljam da ste citajuci moje tekstove primetili jednu notu nostalgije za proslim vremenima. Koliko god se trudio, nisam i ne mogu da sakrijem izvesnu dozu tuge koja se javlja kada pricam o proslim godinama i vremenima kada je zemlja u kojoj sam rodjen imala istaknuto mesto u svetu. Uz pokret nesvrstanosti, ciji smo bili osnivaci, a koji je okupljao zemlje treceg sveta kojih nije bilo tako malo, bili smo uticajna zemlja u svetu i, bez lazne skromnosti, mora se priznati da smo znacili nesto u tadasnjem svetskom poretku! Ali, sve se rasprsilo kao mehur od sapunice. Za razliku od evropskih zemalja, koje poslednjih decenija rade na ujedinjavanju i brisanju granica i u tome jako dobro napreduju, moja otadzbina se rascepkala i usitnila na drzavice za koje se ne zna koliko ce moci da opstanu u toj svojoj "nezavisnosti i samostalnosti"!
Verovatno Vam nije prvi put da cujete recenicu "A imali smo sve!". Ponovicu je i ja. Zaista - imali smo SVE!
Mnogi su nam zavideli na izuzetnom geopolitickom polozaju. Nalazili smo se na sredokraci puteva i u centru zbivanja. Na jugu Evrope, kolevke naroda. Mozda su nam previse zavideli, pa je i to bio jedan od razloga koji je doveo do raspada bivse Jugoslavije. Mogli smo da budemo previse jaki i da zasmetamo nekome.
Pogledajte samo bogatstva koja nam je podarila priroda. Imali smo, zaista, sve. Bosnu punu rudnih bogatstava. Vojvodinu, koja je, bez preterivanja, mogla da hrani pola Evrope. Sloveniju, sa predivnim skijaskim centrima i jezerima. Makedoniju, koja je punila trpeze najraznovrsnijim i najkvalitetnijim vrstama voca i povrca. Sumadiju, poznatu po vocnjacima i stocarstvu. Crnu Goru, sa tradicijom cojstva i junastva. Hrvatsku, koja ima najlepsu obalu i more na svetu!
Da li je to malo!? Mislim da ni jedna zemlja na svetu nije tako "obdarena"! Nije ni cudo sto se sa setom secam tih proslih vremena. Tada smo imali i mogli sve! Citav svet je bio nas. Bez zaprega i stega, bez ogranicenja i sputavanja, ziveli smo puno bolje od istocnih, socijalistickih zemalja i skoro isto tako dobro kao oni u zapadnim, kapitalistickim zemljama. Secam se da su Rusi, Cesi, Madjari, Bugari... dolazili kod nas u soping ili na odmor u neko od brojnih mondenskih letovalista na jadranskoj obali. Kupovali su kod nas zvake, farmerke i sve ono o cemu u svojim zemljama nisu mogli ni da sanjaju ili su mogli nabaviti samo od svercera i preko debele veze i za debele pare!
Ali, doslo je vreme da mi idemo u Madjarsku, Rumuniju, Bugarsku, Tursku i svercujemo da bismo preziveli sve ove dugogodisnje nedace.
Sada nas na salterima ambasada razni nizi cinovnici maltretiraju trazeci hrpe dokumenata, da bi nas na kraju odbili i uskratili nam vizu. Ponizavamo se da bismo mogli da zakoracimo u svet i samo retki dobijaju tu privilegiju. Secam se pocetka krize na ovim nasim prostorima, kada mi je u centralnoj pariskoj prefekturi jedan cinovnik, inace crnac, s gnusanjem preko saltera bacio pasos, kada sam molio da mi produze vizu za boravak u Francuskoj. Nije vredelo ni to sto sam tada bio zaposlen u visokoj drzavnoj ustanovi, u Parizu boravio sluzbeno i imao svu potrebnu dokumentaciju. Dovoljno je bilo da na pitanje da li sam Croat, Bosnjak ili Serb, odgovorim ovo poslednje i time zapecatim svoju sudbinu! I kako onda da ne budem kivan na ceo svet i da ne postanem rasista!? Kada jedan crnac, ciji su dedovi ili mozda roditelji, brodom stigli iz neke africke nedodjije, odlucuje o mojoj sudbini. On je postao gradjanin sveta, a ja sam niko i nista. Tek neko kome je dozvoljeno da malo priviri i oseti luksuzni zivot zapada.