|
Pise Bozidar Medic
06.07.2000.
TANKA STAKLENA PREPREKA
Mislim da bi u bilo kom sistemu, kapitalistickom ili socijalistickom, monarhiji ili republici, ko god da je na vlasti, sadasnja pozicija ili opozicija, jedna celija drustvenog sistema ostala takva kakva jeste. Mislim da toj ucaurenoj i homogenoj skupini niko ne moze nista. Zauzela je poziciju i ne mrda ni za pedalj. Bice vam jasno o cemu govorim i na koga mislim kada navedem neke cinjenice i primere iz svakodnevnog zivota.
Mislim da nisam najveci baksuz na ovom svetu, ali mi se skoro ni jednom nije dogodilo da kada imam nesto da zavrsim sa salterskim sluzbenicima, posao obavim iz prve! Ili je pauza u toku ili je nekome pozlilo ili slave necije rodjenje i krstenje ili jednostavno smisle neki drugi razlog zbog koga je potrebno da dodjem sutradan. A svaka ustanova ima neke svoje lokalne zakone i propise, pa se u tom sarenilu tesko ko moze snaci. Jedna opstinska sluzba radi od 8 do 13 casova, druga od 12 do 15 casova, jedna sredom ne radi sa strankama, druga je petkom na terenu...
Tokom zivota svako je barem jednom naisao na barijeru koja se zove - birokratija! Ako Vam se neko zameri, najveca kletva je da ga posaljete do nekog birokrate!
A kada posle brojnih neuspelih pokusaja konacno prodjete sve barijere i stignete na red, namrgodjeni sluzbenik, ciji pogled Vam govori da niste bas danas morali da zavrsavate svoje poslove i da ga gnjavite, bezvoljno ce preturati po Vasoj dokumentaciji. Sretni, sto cete konacno obaviti ono zbog cega ste dosli, ipak cete do poslednjeg momenta strepeti da Vas opet ne vrati zbog nekog pecata, potvrde ili ko zna cega ne.
Odlazeci na takva mesta, na kojima birokratski sloj cvrsto drzi svoju poziciju, pomirio sam se s tim da treba strpljivo cekati i ne dizati glas, koliko god vas maltretirali. Jer, njima niko nista ne moze! Vlast je u njihovim rukama. A ako im se zamerite, mogu Vas samo jos vise maltretirati.
I tako, sve shvatam "sportski" i sedeci u nekom predvorju ili stojeci u redu zabavljam se pricama i komentarima. Sve to mi lici na jedno veliko pozoriste sa tragi-komicnim repertoarom.
Nedavno sam gledao nepravednu borbu u kojoj unapred znate pobednika. I jedna i druga strana su kljucale od besa, temperatura je rasla iz trena u tren i samo se cekala eksplozija. Delilo ih je tanko staklo na salteru, koje je bilo nikakva, a u isto vreme i ogromna prepreka, jer da nije bilo njega ko zna sta bi bilo. I jedna i druga strana su donekle bile "u pravu", ali sam ipak vise zalio ove sa moje strane ograde. Salterski sluzbenici, kojima zaista nije lako jer iz dana u dan dozivljavaju i prozivljavaju ovakve i slicne "kursluse", bili su nemocni da bilo sta urade, jer banka ni toga dana nije dobila kes. S druge strane, podivljala masa vlasnika ziro-racuna, koji iz dana u dan obigravaju razne saltere i ne mogu da dodju do svog novca, nije prihvatala nikakva opravdanja i izvinjenja. Posle jednocasovnog objasnjavanja i potezanja raznih argumenata, borba je bila okoncana i vlasnici racuna su odustali, nadajuci se da ce narednog dana imati vise srece.
A kada se guzva rascistila, salteru je prisao lepo obuceni gospodin, ocigledno intelektualac, koji se sve vreme drzao po strani i posmatrao razvoj situacije. Sacekavsi da se strasti stisaju i sluzbenici malo opuste, prisao je salteru zamolivsi da podigne iz banke bilo koji iznos, jer u dzepu nema cak ni 3 dinara da plati autobusku kartu do kuce. Cinovnik sa druge strane stakla u prvom momentu je ostao bez reci. U ovom slucaju nije vredelo "ici djonom", niti biti drzak... Potpuno nova situacija ga je zatekla nespremnog, pa je tiho mrmljajuci i vidljivo saosecajuci sa strankom preko puta, objasnio da u blagajni ima samo 20 dinara (da pojasnim, to je manje od jedne nemacke marke!).
Gospodin intelektualac morao je da se ponizi i da prihvati i tih tricavih 20 dinara. Popunjavajuci obrazac za podizanje novca, ipak je bio srecan sto mu je poslo za rukom ono sto danas mnogi drugi nisu uspeli da urade - dobio je svoj novac!