24.08.2000.
Danas vas vodim na put u nepoznatu zemlju. Zaspali ste u svom krevetu, a probudili se - ko zna gde! Pokusajte da dokucite sami... Zazmurite i pratite tok mojih misli.
Polako se budite... Primecujete da vam je okruzenje nepoznato... To nije vasa soba, vas krevet, vas pogled kroz prozor. Neko plavetnilo vam privlaci paznju. Nalazite se na obali mora. Ne znate kog, ali je podneblje divno. More koje se preliva u hiljadu nijansi plavog i zelenog. Tamno zelene krosnje borova. Raskosne krosnje palmi. Crveni krovovi. Gotovo nestvarno. Odavno niste usnili ovako lep san.
Nemarno se oblacite i nestrpljivo izlazite iz kuce ne biste li sto pre doznali gde se to nalazite. Vec na prvom koraku zbunjuje vas ono sto cujete. Na ulici se mesaju razni jezici.... poljski, ceski, slovenacki, makedonski, rumunski, nemacki, madjarski... Toplo vam je oko srca kada zacujete i nas dijalekt i za trenutak se osetite sigurnijim, iako vas car nepoznatog i dalje pomalo zbunjuje. Pogled vam pada na nekoliko holandskih i francuskih registracija na parkiranim automobilima i to jos vise stvara famu oko toga gde se nalazite.
Ulazite u obliznju prodavnicu. Na policama slovenacko "Mleko z' bregov" i "Fruktal" sokovi, makedonske korn flekice, italijansko pivo, svajcarske cokolade, madjarske virsle. Prvo sto vam pada na pamet je da se nalazite u Alisinoj zemlji cuda. I da znate, niste uopste daleko od istine. Na kasi, dok po dzepovima trazite novcanik, nasmejana i ljubazna kasirka vam na srpskom jeziku trazi 12 maraka i 75 pfeninga. Tom svojom izjavom nije vam nimalo pomogla da shvatite u koju zemlju vas je san odneo.
Koracajuci nesigurno, nogu pred nogu, plaseci se da ce oblaci po kojima hodate iznenada da se rasprse i da cete pasti natrag u svoj krevet, sto biste mozda i zeleli, jer bi prekinuli ovu neizvesnost, priblizavate se obali i plazama. Duz setalista pored mora nacickane prodavnice. Pogled vam pade na predivan komplet - majicu i bermude boje peska. Prilazite da izbliza osmotrite materijal i kvalitet i saznajete da je majica italijanske proizvodnje a sorc turske. U istom trenutku vam do svesti dolazi da niste bas prikladno obuceni za plazu, pa od prodavacice zatrazite da pogledate kakav izbor kupacih gacica i papuca za plazu imaju. Ona vam nudi Liscine, Arenine i Speedo kupace gacice, kao i kineske i italijanske papuce za plazu.
Na trenutak pomisljate da se neko neumesno nasalio sa vama ili da je u pitanju "Skrivena kamera". A mozda je ovo samo jedna od igara u kvizu iz "Zanimljive geografije" za koji ste se nedavno prijavili. Pokusavate da se skoncentrisete i razmislite dobro sta vam se desava.
Trenutak otreznjenja je dosao. San se rasprsio i gorka knedla vam stoji u grlu. Svesni ste da ste u svojoj zemlji, koja polako gubi svoj identitet. Turisti su nas ranijih godina prepoznavali po Njeguskom prsutu, siru u ulju, prvoklasnim vinima, nadaleko poznatoj sljivovici, kruskovaci, kajsijevaci... Sada tih stvari nema po prodavnicama. Potisnuli su ih proizvodi sa nekih drugih meridijana.
Ne zelim da budem pesimista, ali meni se cini da ovo vise nije moja zemlja. Fakticki jeste, ali nije daleko od istine ako kazem da ce mi uskoro biti potreban i pasos da bih otisao do mora. Ovog mora, jedinog koje nam je ostalo. A izgleda da uskoro i njega nece biti. Eto, sada moram da placam u markama da bih ga video i osetio. Znaci, i ovo je vec neka vrsta "inostranstva". A grozim se pomisli da godisnji odmor provedem na primer u Grckoj, jer, zaboga, i mi imamo nase lepo more! Izgleda da ce mi uskoro biti svejedno. I za tamosnje i za ovdasnje more potrebne su mi devize. I tamo i ovde se osecam kao u tudjini. I tamo i ovde na plazi cujem razne dijalekte. Cini mi se da nema mnogo razlike. Osim sto mi je zao sto ovo gde sada zivim vise ne lici na moju staru domovinu.
Kazu, ljudi sada "tamo na moru" bolje zive. Vece su plate, penzije, voze se bolji automobili... A niko ne misli na to da mi ovdasnji, "kontinentalci", platu primamo u dinarima, da je ona mizerna, da su cene "tamo na moru" ne samo preracunate u nemacke marke, vec su podignute za 100, 200, pa i vise procenata. Na to niko ne misli. Samo ih vodi ideja da se "priblize Evropi". Nisam protiv promena, pogotovo onih na bolje i mislim da je zalosno sto ovoliko zaostajemo za svetom (ne samo po pitanju standarda), ali da li je ovo jedini nacin da se to izmeni? Mislim da u toj opstoj trci ipak ne treba izgubiti glavu!