|
Pise Bozidar Medic
07.09.2000.
PROSJACI MOGA GRADA
Poslednjih dana, mozda je bolje da kazem meseci, nisam bas sjajnog raspolozenja. Osim privatnih razloga moje blage depresije, uzrok tome je i okruzenje. Malo, malo, pa vidim nesto sto me baci u razmisljanje i jako rastuzi.
Desilo mi se, na primer, da vidim zenu i dete kako prose i to me je rastuzilo. Reci cete da sam previse osetljiv i da to nije nista neuobicajeno. Vec ste navikli da u strogom centru vaseg Beograda svakodnevno vidjate Cigancice ili svakojake bogalje kako sede po trotoarima i prose. Ko i vi, i ja sam vec oguglao na njih i skoro da ih i ne primecujem.
Nedavno mi je jedan drugar ispricao kako ima "svog" prosjaka. Svakoga jutra kada krene na posao, na njegovom cosku stoji jedan te isti prosjak. I svakoga jutra jedan te isti "repertoar", iste reci, iste uvezbane recenice, fraze, isti glas, isti tonalitet... Posle nekoliko meseci moj drugar je uspeo da "malo dublje udje u tematiku", te je otkrio da "njegov" prosjak svakih sat, dva menja radno mesto i seli se sa coska na cosak. Verovatno i prosjacenje nije bas tako jednostavno kao sto izgleda. I to treba osmisliti, otkriti prometna mesta, ne privlaciti previse paznje zbog policije, izgledati sto bednije kako bi se ljudi sazalili i udelili neki dinar.... Citava filozofija.
Kad se konacno sprijateljio sa prosjakom, pozdravljajuci se svaki dan i pitajuci za zdfravlje, moj drugar je dosao do neverovatnog otkrica. Prosjak je u proseku "zaradjivao" tri njegove plate, a ziveo je u pristojnoj kucici na periferiji Beograda, sagradjenoj od novca prikupljenog prosjacenjem. Samo da napomenem. Moj drugar je podstanar vec godinama, a trenutno zivi sa zenom i detetom u jednosobnom stanu, jer veci ne moze sebi da prisuti. I ovako celu platu daje za kiriju. O nekakvoj svojoj kuci samo moze da sanja, a i sopstveni stan je za njega pusta zelja. Sve vam je jasno. Nista vise ne moram da vam objasnjavam.
Kazu da Cigani sakate decu dok su jos mala, seku im prste, ruke, lome noge.... Tako postaju "bolja" i "podesnija" za prosjacenje. Jer, ljudi se sazale kad vide bogalja. I ja cesto pomislim prolazeci pored nekog zdravog i pravog prosjaka, zasto se ne lati nekog posla, umesto sto sedi i ceka da se drugi sazale i daju mu pare. U stvari, lakse im je da sede i zarade pristojno, nego da rade. Imaju i oni racunicu i ocigledno da je prosjacenje unosnije nego bilo koji drugi posten posao kojim bi mogli da se bave.
Kad malo bolje razmislim, nisu ni sudbine svih prosjaka iste. Za razliku od dobro izverziranih Cigana, koji su od prosjacenja stvorili unosan biznis, ima i onih koje je beda naterala da na taj nacin dodju do kakvog-takvog novca. Ostao sam zapanjen kada sam nedavno video zenu cetrdesetih godina sa devojcicom u krilu, kako sedi na trotoaru i moli da joj se udeli koji dinar. Navikao da ne primecujem prosjake, tj. da ih vidim ali ne registrujem jer su mi se popeli na vrh glave svojim dosadjivanjem na svakom semaforu centru grada, posto sam prosao par metara primetio sam da nesto nije kako treba i to me je nateralo da se vratim. Prvo, zena nije bila Ciganka. U krilu joj je sedela slatka buckasta plavokosa devojcica, koja je drzala verovatno svoju najomiljeniju, a mozda i jedinu lutku. Drugo, bile su pristojno obucene, ciste, ocesljane, za razliku od prosjaka koje obicno vidjamo, koji vodu i sapun nisu videli mesecima. Trece, nisu progovarale ni rec, nije bilo kuknjave, jauka, molbi. Postavile su kartonsku kutiju ispred sebe i time stavile do znanja zasto sede tu, tako da nije bilo potrebe za bilo kakvim objasnjavanjem. U svemu tome je bilo nekakvog cudnog dostojanstva. Jer, morate priznati, da bi se neko spustio na taj nivo i naterao sebe da drugima prizna svoju bedu, potrebno je jako puno. Pre svega, snage. Potrazio sam novcanik, izvadio novcanicu i spustio u kutiju. Zena, koja je do tada samo nemo gledala u pod, trgla se ugledavsi papirni novac i podigla pogled da vidi ko je bio dobrotvor. Pogled pun topline, neme zahvalnosti i razumevanja. Pogled koji je puno toga govorio, puno vise od reci.
Produzio sam dalje, razmisljajuci o zeni i buckastoj devojcici. Bilo mi je drago sto sam danas prosao bas ovuda i sto sam ih video, sto sam im pomogao. Takvim prosjacima vredi dati novac i tako im pomoci. Ko zna kakva ih je muka naterala na taj korak. Zasigurno velika.