|
Pise Bozidar Medic
28.09.2000.
POCETAK PROMENA
Pre nesto vise od petnaest godina bio sam prvi put u Budimpesti. Odusevila me je svojim izgledom i velelepnim gradjevinama. Neposredno posle izleta do madjarske prestonice boravio sam u Becu, koji mi je nakon obilaska Budima i pogleda na Pestu izgledao potpuno uobicajeno i svakidasnje. Mnogo sam slusao o Becu, kolevki civilizacije, njegovim vrhunskim arhitektama i drugim stvaraocima, ali je i pored toga Budipesta ostavila snazniji utisak na mene. Mnogi su me zbog toga osudjivali i govorili da gresim, ali sam ja i dalje zeleo da ponovo odem u Budimpestu, dok me Bec nije tako puno privlacio.
Imao sam srecu da bas tih dana kada sam boravio u Budimpesti ona bude osvetljena kao bozicna jelka. Novi gradonacelnik je bas tada ispitivao varijante osvetljenja kulturno-istorijskih znamenitosti svoga grada, pa je par dana za redom u gradu bilo svecano kao da se priprema veliko slavlje.
Najlepsi od svega bio je pogled sa Budima, mada sam u dubini duse osecao i malu zavist, jer se sa Kalemegdana, priznali to ili ne, ne pruza tako lep pogled na moj Beograd. Uvek sam mislio da su najvece bogatstvo jednog grada njegove reke, a Beograd se nije bas potrudio da dotera njihove obale i iskoristi njihove kapacitete. Jednu obalu Save zauzeli su pristaniste, razna stovarista, zeleznicka pruga, a druga je tek poslednjih godina pocela da lici na kultivisano mesto, uz izuzetak Cigan male u neposrednoj blizini hotela Hyaat.
Dosta sam putovao i boravio u preko trideset prestonica sveta i u svakoj koja je imala reku zapazao sam divno uredjene obale. Urbanisti Beograda vec godinama se trude da akcenat bace upravo na uredjenje obala Save i Dunava, ali je finansijska strana ta koja sve planove i snove odmah "baci u vodu".
Posle mog odusevljenja izgledom Budima i Peste, doslo je jos vece odusevljenje madjarskim kolacima, ciji ukus osecam i dan danas. Veliki sam ljubitelj slatkih poslastica, da ne kazem "slatkozder", pa je i ova naizgled beznacajna stavka - prelepi kolaci u poznatoj poslasticarnici na Budimu, ostavila snazan utisak na mene.
A zatim je nastupilo jedno razocarenje. Kao i svakoga puta kada nekuda putujem, posle obilaska i upoznavanja grada u koji sam pristigao, odvojim malo vremena i za kupovinu poklona onima koje volim. Tako sam i u Budmpesti krenuo glavnom ulicom i pokusavao da proniknem u to u kom delu se nalazi tzv. trgovacka zona. Na moje veliko razocarenje, stalno sam nailazio na cudne prodavnice. Na ulazu su stajale plasticne korpe, kao one koje obicno vidjamo po samoposlugama, osim sto su ove bile stare i prljave kao da ih nikada niko nije prao. Posle uzimanja korpe, kupac je ulazio u duge prostorije sa policama na kojima je bila roba za koju nisam mogao utvrditi da li je nova ili stara i vec nosena odeca i obuca. Na trenutak sam pomislio da sam zalutao u prostorije Crvenog krsta u kojima upravo skupljaju priloge za siromasne. Zacudjen i bez reci izasao sam iz prodavnice i uputio se dalje. A zatim je sledila jos jedna takva prodavnica, pa jos jedna... pa jos jedna. Na kraju sam ipak uspeo da pronadjem prodavnicu sa igrackama i pomislio da cu obradovati barem malu bratanicu, ali je moja radost brzo splasnula. Igracke su bile tako ruzne, da sam se plasio da joj odnesem bilo sta, kako se dete ne bi uplasilo npr. mede koji je vise licio na vukodlaka. Po povratku u Jugoslaviju, ipak sam u free shop-u uspeo da podmirim sve kakvim-takvim poklonima, ali je ostao onaj osecaj razocarenja koji je ipak malo pomutio moju odusevljenost Budimpestom.
Posle nekoliko godina drugar koji se upravo vratio iz Budimpeste bio je odusevljen buticima i prodavnicama u kojima je bilo "svega sto dusa pozeli". Mi smo tada bili pod sankcijama, pa sam mislio da je njegovo odusevljenje preterano, jer u tom trenutku nije bilo previse tesko imati vise od nas u Jugoalsviji. Ali, jos par mojih poznanika po povratku iz Madjarske razuverilo me je i ubedilo da je za poslednjih desetak godina nas sused polako poceo da sustize Evropu i da je poceo da lici na neku od evropskih prestonica.
Takav utisak imao sam i ja sinoc dok sam setao Knez Mihajlovom ulicom. Poslednjih mesec-dva put me nije navodio do centra grada, pa sam sada bio iznenadjen i zatecen promenama. Namesto nekoliko drzavnih prodavnica, koje ne pamte kada su bile adaptirane i koje su nas svakodnevno podsecale na socijalisticka vremena, osvanulo je par ekskluzivnih prodavnica sa robom vrhunskih proizvodjaca sportske opreme ili odece za mlade. Mom iznenadjenju nije bilo kraja. Uz entrijer koji, slobodno mogu da kazem, kao da su uredjivali svetski poznati arhitekti, zatim mlado i ljubazno osoblje, prigodnu muziku, za trenutak sam pomislio da sam u nekom ekskluzivnom kvartu Pariza ili Rima.
Uvek mi je drago kada vidim da se moj i vas Beograd menja na bolje. Nadam se da ce se taj trend promena na bolje nastaviti i da ce trajati dugo, dugo. Vazno je samo bilo zapoceti ga!