|
Pise Bozidar Medic
05.10.2000.
NASMEJANI SVET KOMUNIKACIJA
Pre dve godine, tacnije u septembru 1998, posetio sam Svetsku izlozbu u glavnom gradu Portugala. Na sva zvona najavljivana, poslednja svetska izlozba u ovom veku, zaista je bila velicanstvena. Lisabon, evropska prestonica na krajnjem zapadu kontinenta, spremno je docekala milione posetilaca iz citavog sveta. Dugo pripreman kompleks EXPO '98 otvorio je vrata krajem maja i pruzao gostoprimstvo sve do pocetka oktobra. Veliki zalogaj i veliki poduhvat, ali svojski odradjen. Sve pohvale organizatoru i domacinu.
Na samoj obali reke Tezo, u preko 160 paviljona, smestio se citav svet! Najupornijim i najizdrzljivijim posetiocima bilo je potrebno barem 5 dana da u brzom hodu obidju sve paviljone ili skoro sve, jer za obilazak EXPO-a bile su neophodne dobre kondicione pripreme. Ulazeci u paviljon neke od zemalja, svaki put ste ulazili u jedan novi svet. Najzanimljiviji i najvise na meti posetilaca bili su, naravno, paviljoni vodecih svetskih sila. Pre svega zbog toga sto su te zemlje svoj nastup i ucesce na Svetskoj izlozbi pripremale pune cetiri godine. Zatim, sto su u njega ulozile milione maraka ili dolara... I na kraju, sto su ti paviljoni zaista bili najatraktivniji. Redovi isped americkog, ruskog, nemackog, japanskog, italijanskog, francuskog, i, naravno, ispred paviljona zemlje domacina - Portugala, bili su najduzi i gotovo je bilo nemoguce u njih uci, osim ako ne zauzmete red odmah ujutru, po otvaranju kapija EXPO-a.
Kao sto je bogato bila osmisljena i koncipirana sama izlozba, sa nekoliko takozvanih "tematskih" paviljona (tema ove izlozbe bila su Mora i okeani), domacini su se potrudili da i svecanost zatvaranja ostane svima u uspomeni. Te zavrsne veceri saobracaj u Lisabonu bio je potpuno paralisan. Milioni vozila slivali su se prema obali Tezoa. Parkinzi, specijalno napravljeni da bi primili hiljade i hiljade posetilaca u jednom danu (rekordna poseta u jednom danu je bila oko190.000 ljudi!), bili su premali da prime hiljade vozila onih koji su zeleli da prisustvuju zavrsnoj ceremoniji. Uz mnostvo sjajno izreziranih sadrzaja, najatraktivniji je, svakako, bio vatromet. Nesvakidasnje osmisljen, uz nebrojene kombinacije i varijacije, mislim da nema osobe kojoj nije ostao u uspomeni.
Te veceri, probijao sam se satima automobilom do samog EXPO kompleksa. Zatim sam, stopljen sa bujicom ljudi, metar po metar mileo do glavnog trga na kome je odrzana zavrsna svecanost. Za tih par sati provedenih u masi, cija brojnost se meri milionima, bio sam zaprepascen nekim saznanjima. Prvo, skoro 90% posetilaca bilo je mladje od 30 godina. Drugo, po mojoj proceni, skoro svaki posetilac je imao mobilni telefon. Trece, tih nekoliko sati provedenih u guzvi i neprekidna zvonjava telefona, imale su za posledicu zvonjavu koja je u mojim usima odjekivala jos satima. Mobilni telefoni su kod nas tada bili luksuz i pitanje prestiza. Skupa igracka, koju su imali samo oni imucniji.
U Portugalu mobilne telefone su imali svi! To je bila najnormalnija i najuobicajenija stvar. Sada je i kod nas svakodnevna pojava da tokom casa u nekoj od beogradskih gimnazija, na primer, zazvoni par mobilnih telefona. Oni vise nisu nedostupni zbog svoje cene, pa ih ima jako puno ljudi.
Moram priznati da se za dve godine situacija u Jugoslaviji draticno poboljsala, barem sto se mobilne telefonije tice. Uz nekoliko provajdera za podrucje Srbije i Crne Gore, i mi smo se prikljucili svetu.
Poslednjih desetak godina, znaci pre nego sto su mobilni telefoni usli u modu, nebrojeno puta sam se nervirao kada bi mi na sred lice zatrebao telefon, a javnih govornica ni od korova. Mislim da se broj telefonskih govornica u uzem centru Beograda tada mogao prebrojati na prste jedne ruke!
Sada se slika promenila. Na bolje, naravno. Telekom Srbije preuzeo je stvar u svoje ruke i resio da Beogradjanima podari divne vesele crvene 'Halo' govornice. Imam utisak da su jednoga jutra samo osvanule tu nama pred nosom. Lepe, nasmejane i nestrpljive da sto pre prime prve posetioce. Uz lepo osmisljenu televizijsku reklamu, sa sloganom "Ja se hranim a la carte" 'Halo' govornice su veoma brzo stekle brojne obozavaoce. Pre svega, one koji svakoga dana imaju potrebu da nekome telefoniraju, a zatim i one kojima poneka lepa mala crvena govornica nasmejano pozeli dobar dan.
Iako su mobilni telefoni gotovo postali sastavni deo garderobe, jer bez raznoraznih futrola i specijalno pravljenih torbica u obliku kuca, maca, pacica, zabaca ili lavica vise nikuda ni ne krecemo, ima jos onih kojima povremeno zatreba usluga neke od ovih lepih govornica. Danas sam na uglu svoje ulice video jednu takvu govornicu. Da se odmah ispravim, video sam dve, jer one se najcesce postavljaju u paru. Tako izgledaju prisnije i lepse. Ali, moje radovanje je ubrzo prekinulo saznanje da u postavljenim kabinama nema telefonskih aparata. U tom trenutku su mi kroz glavu prosle dve misli. Prva je bila da majstori jos nisu stigli da postave aparate, a druga - da je neko vec uspeo da oskrnavi te nase novopostavljene sugradjane. Nadam se da nije u pitanju ovo drugo!