Razglednica
Pise Bozidar Medic

19.10.2000.

SEMAFORI

Kada bi se sabralo vreme koje vozaci svakodnevno provedu stojeci na semaforima i cekajuci zeleno svetlo, mislim da bismo dosli do zapanjujuceg podatka. Po nekoj mojoj proceni, dve trecine vremena provedenog u voznji gradom, odlazi na - cekanje.

U manjim sredinama, selima i zaseocima, semafori su retkost i predstavljaju "prodor civilizacije", dok ih u velikim gradovima ima toliko da se vozacima ponekad i smuce.

Beograd je jedan od gradova koji se moze pohvaliti izuzetno velikim brojem semafora. Kada u vecernjim casovima pogledate niz Ulicu Kneza Milosa, imate utisak da posmatrate preterano okicenu jelku. U svoj toj guzvi od semafora, najvaznije je uskladiti ih i postici tzv. zeleni talas. Cesto se desava da taman krenete na nekom semaforu, a naredni se upravo zacrveneo! Mislim da nema niceg goreg za vozaca koji nekuda zuri. U zavisnosti od umesnosti saobracajnih inzenjera koji osmisljavaju i regulisu saobracaj u nasem gradu i taj problem se manje ili vise uspesno resava.

Ali, semafori nisu uvek nuzno zlo! Osim regulisanja saobracaja, sto ima je prvenstveni zadatak, ponekad posluze i za nesto drugo. Poslednjih godina stvoren je tzv. "semaforski biznis". Dosetljivi prodavci stoje kod semafora i nude vozacima koji cekaju zeleno svetlo sijaset artikala, pocev od novina i casopisa, preko mirisljavih osvezivaca automobila do kompleta srafcigera i gedora, sajli za vucu i kutija za prvu pomoc.

Osim semaforskih prodavaca, vozace salecu i decaci i devojcice, uglavnom Cigancici, koji pokusavaju da zarade poneki dinar tako sto ce vam oprati sofersajbnu. U zelji da sto vise zarade, ponekad umeju da budu i jako dosadni i nametljivi, pa zbunjeni vozaci ne stignu ni da reaguju, a prednje staklo njihovog automobila je vec zamazano sivo-crnom vodom. Naravno, ima i onih koji u vodu za pranje stakla stave malo deterdzenta, pa je ucinak pranja zadovoljavajuci i sofersajbna blista, ali ima i onih koji sundjer nakvase ujutru i bace ga uvece, a stakla koja njime peru su cesto cistija pre intervencije ovih "cistaca na brzinu". Nazvao sam ih ovako, jer je stvarno umece oprati i prednje i zadnje staklo dok se semafor ne "otvori", a potrebno je i neko pocetno vreme da se vozac natera da prihvati ovu ljubaznu uslugu.

Prethodne dve grupe onih koji nas svakodnevno uznemiravaju na semaforima, nazvao bih "radnim uzurpatorima". Osim njih, postoje i oni koji bi da zarade novac na laksi nacin - ne radeci nista. Mnostvo prosjaka okupiralo je glavne gradske raskrsnice. Od majki sa bebama, male dece, do bogalja sa stapovima i stakama.

I pored svih ovih koji vas uznemiravaju ponekad mozete da ugrabite i trenutak mira. Volim te trenutke. Pogled mi odluta i tada, za tih par minuta, zapazim nesto sto stotinama puta kada sam prolazio tuda nisam ni primetio. Pogled mi se obicno prvo zaustavlja na fasadama. Svakodnevno idem istim ulicma, te pocinjem da primecujem i najsitnije promene. Da li je neko okrecio kucu, zastaklio terasu, sagradio novi kiosk, stavio novu tendu, ofarbao prozore, zasadio cvece, potkresao drvece.

Sve to je manje ili vise uobicajeno, ali sam ovih dana, stojeci na semaforima, nailazio na neobicne slike. Prva je bila u samom centru grada. Sedeci i strpljivo cekajuci da se na semaforu pojavi zeleno svetlo, na prvom spratu jedne stare beogradske zgrade ugledao sam dve prilike. Sedokosa baka i crni pas promolili su glave kroz prozor i ne mrdajuci, nemo su posmatrali sta se na ulici desava. Slika je bila divna. Dva bica, ciji zivoti su se blizili kraju (videlo se da su pas i gazdarica stari da stariji ne mogu biti), bez obaveza, uz svo vreme ovog sveta na raspolaganju, zeleli su da dosadnu svakodnevicu prekinu nekim od desavanja na ulici. Stojeci na prozoru, ukocenog pogleda u daljinu, vreme je prolazilo brze, a dan je poprimao kakav-takav smisao i sadrzaj.

Druga neobicnost dogodila se na prelazu preko pruge kod Beogradskog sajma, znaci u tzv. uzem jezgru grada. Zurio sam na poslovni sastanak i bas u momentu kada sam se blizio cilju, ugledao sam rampu koja se neumoljivo spustala. Bio sam svestan cinjenice da je brza i da sam nemocan da bilo sta ucinim. Jedino mi je ostalo da se nadam da ce voz koji je nailazio da dodje i prodje brzo, kako ne bih jos vise kasnio na sastanak. Nakon par minuta, kompozicija od lokomotive i dva vagona polako je prosla mimo mene, ali se i posle njenog prolaska rampa nije dizala. Prolazili su minuti, ali se nista nije desavalo. Pretpostavljao sam da se ocekuje jos neki voz, a onda sam ugledao tri koze koje lagano, nogu pred nogu, idu prugom i priblizavaju se rampi. Bilo mi je zao sto nisam pri ruci imao fotoaparat, jer bi fotografija mogla da udje u rubriku verovali ile ne. Za neverovati je bilo da se koze setaju centrom Beograda, a takodje i cinjenica da je rampa spustana zbog njih i njihovog prolaska. Nakon prolaska vec pomenutih koza, rampa se polako digla, a automobili su nastavili svoju jurnjavu kroz grad.

Ko zna kakve jos neverovatne stvari desavaju u mom i vasem Beogradu, ali ih ne primecujemo iako prolazimo pored njih. Mozda cemo ih ipak primetiti cekajuci na semaforima zeleno svetlo.

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.