|
Pise Bozidar Medic
26.10.2000.
Svetla velegrada
Sinoc sam imao cudnu asocijaciju. Vodio sam sina na rodjendan kod drugara iz vrtica i po povratku kuci prolazio preko Banovog Brda. Kada vozim ulicama koje ne poznajem najbolje, vozim opreznije, sporije, jer nikad ne znam ko i kako moze da izleti. U jednom trenutku sam primetio da je moja opreznost presla uobicajene granice, a onda sam i odgonetnuo zbog cega. Ulice kojima sam prolazio su bile izuzetno mracne. Glavna ulica koja prolazi kroz Banovo Brdo - Pozeska, bila je bez javne rasvete. Okolne zgrade takodje su utonule u mrak. Iako sam prethodnih dana slusao i citao o najavljenim restrikcijama elektricne energije, nisam ih shvatao ozbiljno, jer su me "iskljucenja" do sada na srecu zaobilazila.
Sav taj mrak podsetio me je na proslu godinu i pocetak one strahote koja je trajala sedamdeset i vise dana. Prvih dana bombardovanja, mislili smo da cemo uspeti da se "sakrijemo" ako pogasimo javnu rasvetu, navucemo zavese i spustimo roletne. Posle nekoliko dana tog neprijatnog mraka, a morate priznati da nije najprijatnije ici neosvetljenim ulicama, shvatili smo da nam nikakvo "zamracivanje" ne moze pomoci, pa smo otisli u drugu krajnost i poceli da prkosimo svetu tako sto smo palili sva svetla koja smo imali na raspolaganju. Poceli smo da se ponasamo najnormalnije, pokusavajuci da objasnimo da smo tvrdji od kamena i da nam bombe nista ne mogu! Zeleli smo da dokazemo svima da zivot ide dalje i da nas ne mogu zaplasiti.
Kakav apsurd. Sada, kada smo konacno zakoracili u pravu demokratiju, izvojevavsi pobedu novih svezih snaga na izborima, utonuli smo u mrak. Zeleci najbolje i nadajuci se konacno normalnom zivotu, ocekivali smo da problemi koje smo imali poslednjih desetak godina jedan po jedan tonu u zaborav. Umesto toga, suocili smo se sa svakodnevnim restrikcijama struje, odlaganjem pocetka grejne sezone, vrtoglavim skokom cena...
Nemojte pogresno da me razumete, ne kritikujem "novu vlast", jer se tek konstituise. Pretrpani su problemima koji su se talozili godinama i godinama i ne mozemo ni ocekivati da ih rese preko noci, ali mi je zao ovog naroda. Sta sve nije preturio preko glave. I nikad kraja mukama. Kao sto je sve izdrzao, tako ce skupiti jos ono malo snage sto mu je ostalo i preboleti i ove muke, ali bi, ako ima pravde na ovom svetu, konacno trebalo da nam krene na bolje!
A oporavak ce trajati dugo. Bilo je krajnje vreme da se podje pravim putem i mislim da smo uspeli da uhvatimo poslednji voz. Optimista sam kao i uvek, mada ponekad izgleda da sam izgubio svaku nadu. Ovoga puta ne smem ni da mislim na mogucnost da nastavimo da tonemo u mrak. Moram da mislim samo na to da ce nam biti bolje. Ovo "zamracenje" je prolazno, a posle njega ce nam konacno zasijati Sunce!
Ipak, moram da vam se izjadam malo. Moj i vas Beograd zaista tuzno izgleda ovako u mraku. Ne prepoznajem ga. Ulice kojima skoro svakoga dana idem drugacije izgledaju kada su neosvetljene. Skoro da sam pomislio da sam pogresio kraj ili da se nalazim u nekom drugom gradu. Kada se pogase svetla kao da neko oduzme dusu gradu. Ugasi zivot u njemu. Kazacete da su svetla pogasena i kada grad spava, ali to nije isto. Drugo je kad grad utone u san. Poneko svetlo ipak se probija kroz tamu. A kada nas visa sila primora na mrak, onda sa dolaskom mraka nestaje dusa grada. Citavi kvartovi su u mraku. Neprijatna tama obavija sve sto stigne. Tesim se da se iza tog mraka ipak nalazi moj Beograd.
Nadam se da ce Beograd uskoro isplivati iz mraka i da ce ovom napacenom narodu konacno svanuti! I moj Beograd i moj narod zasluzili su to!