|
Pise Bozidar Medic
25.01.2001.
Male i velike brige
Pozalila mi se juce jedna drugarica kako joj cerka-studentkinja ne izlazi uopste i samo sedi kod kuce. Ode na fakultet, odslusa predavanja i vezbe i cim zavrsi te obaveze dolazi kuci. Ne izlazi sa drustvom, ne ide po kaficima i klubovima. Reci cete - blago njoj!
Jer, uglavnom svi ili bar vecina roditelja srednjoskolaca, pa cak i oni koji imaju u kuci djake-osnovce, imaju istu brigu - muku muce sa decjim izlascima i vecito se svadjaju i prepiru oko toga da li ce im se cerke i sinovi vratiti kuci do 01:00, 02:00 ili mozda 03:00 casa! Tokom nedelje jos i nekako uspevaju da ih obuzdaju zbog skolskih obaveza, pogotovo ako idu u skolu pre podne, ali vikend ih dovodi na ivicu nervnog sloma.
Ako se dobro secam, u vreme kada sam ja bio srednjoskolac disko klubovi su pocinjali da rade u 20h i zavrsavali rad najkasnije do 02:00 casa. I to samo vikendom, tj. petkom, subotom i nedeljom. Tako da moji i roditelji mojih vrsanjaka nisu imali probleme kao sto ih sada imaju neki moji prijatelji.
Lepo je moja baka govorila "Mala deca - mala briga, velika deca - velika briga!". I zaista je tako. Svi mi govore da cu tek "videti svoga Boga" kad moj sin poraste i pocne uvece da izlazi sa svojim drugovima. A ja se tesim da imam jos par godina "mira".
Neki moji prijatelji (svakim danom je takvih sve vise) pokupovali su svojim pubertetlijama mobilne telefone, pa tako prate svaki njihov korak i misle da im je zbog toga lakse. Ipak grese. Natovarili su sebi samo jos jednu brigu na vrat. Da li ce klinci izgubiti mobilni ili ce ih neko presresti, pretuci i oteti im telefon, koliki su trosak natovarili sebi na ledja...
Kada stvari sagledamo tako onda je ona moja drugarica koju pomenuh na pocetku price zaista srecna osoba. Ne mora da strepi gde joj je cerka, s kim se druzi, kada ce se vratiti kuci iz kafica, paba ili diskoteke. Ne mora noci da provodi cekajuci i osluskujuci da li ce se okrenuti kljuc u bravi. Mada, moram priznati, majke uvek vise strepe nego ocevi. Mozda zato sto ocevi imaju vise poverenja u svoj podmladak ili zbog toga sto je u prirodi zena da uvek pomisle na najgore.
Glavni razlog "srece" moje drugarice je to sto je cerkin mladic otisao na skolovanje u Ameriku, pa njena cerka po citav dan sedi ispred kompjutera i pise mu. Ako pogledamo koliko je dobro sto su tehnika i nauka ovoliko napredovale, s druge strane to ponekad i ne valja. Kao, na primer, u ovom slucaju. Mozda je puno romanticnije i lepse bilo pisati pisma i cekati danima da stigne odgovor, nego dobiti odgovor posle par minuta. I u onom pisanju dugih pisama nabijenih emocijama i ceznjom i u onom dugom i mucnom cekanju odgovora bilo je neke lepote!
Ali, nauka je napredovala i sada devojke i mladici bulje u svoje kompjutere svako na svojoj strani sveta. Milioni njih se upoznaju preko zice i nadaju se da ce se jednoga dana i videti uzivo, a u vecini slucajeva im se ta zelja nikada nece ispuniti. Cini mi se da u svemu tome ima trunka neke nove vrste "otidjenosti".
Uskoro ce roditelji tinejdzera imati novi problem. Skole vise nece postojati kao takve, obrazovanje ce biti obavljano preko kompjutera i interneta. Sve zivotne potrebe ce biti zadovoljavane takodje putem kompjutera. Njihova deca ce po citav dan cucati ispred istih tih kompjutera i nece osecati potrebu da izadju iz svojih kuca i stanova.
Da li je to ono sto zelimo i sta bismo odabrali ako bismo mogli da biramo. Da sedimo i grickamo nokte dok ne budemo siurni da su nam deca u svojim krevetima ili da ocajavamo jer su bledi i anemicni, sa velikim dioptrijama na naocarima, sa atrofiranim i zakrzljalim misicima od nekretanja i stalnog sedenja. Naravno, odabrali bismo ono trece - vreme ljubavnih pisama i svakodnevnog cekanja postara na kapiji.
|
|