|
Pise Bozidar Medic
01.02.2001.
Vazna odluka
Ako ste citali moje prethodne tekstove ili barem neke od njih, mogli ste da primetite da se jedan te isti lik povremeno pojavljuje u njima. To je moj sin. Tacnije - sincina! Jer, iako uskoro puni tek sedam godina mogu da kazem da vise nije klinac. Uskoro polazi u skolu, a onda slede i obaveze i odgovornosti, sto zaista prilici nekom odraslom, tj. doraslom svemu tome.
U vrticu ili "skolici" kako je on zove (uvek se namrsti kada ga neko pita kako je u vrticu ili obdanistu, jer mu to zvuci previse klinacki!), rekli su mi da polako mozemo da prikupljamo razna uverenja za upis u skolu. Iako mi se cinilo da je septembar jos daleko, kad su mi sve to kazali, cinilo mi se kao da vec kuca na vrata!
Osim silnih lekarskih potvrda (kao da se priprema za odlazak u specijalne vojne jedinice, a ne za polazak u skolu!), potrebno je odluciti i u koju skolu upisati ovog buduceg poletarca. Ni to nije sasvim jednostavno. Ranije se ta odluka donosila lako - prioritet je imala najbliza skola. Ovoga puta nije tako. Iako stanujemo u neposrednoj blizini jedne osnovne skole, mislim da moj sin nece ici u nju. Postoji nekoliko kriterijuma po kojima cemo odluciti u kojoj skoli ce ovaj buduci skolarac zapoceti svoje dugogodisnje skolovanje.
Prvi i najvazniji, barem njemu, svakako je drustvo! Odmah se raspitao gde nekoliko njegovih najboljih drugara namerava da se upise i predlozio da tako odredimo njegovu buducuc skolu. Mada, ni to nije lako. Da su se svi odlucili da idu u istu skolu, nego su se i ti njegovi najbolji drugari rastrkali svako na svoju stranu, pa je odluku gotovo nemoguce doneti.
Ako zanemarimo i na tren zaboravimo prvi (i najvazniji) razlog, na lestvici razloga koji uticu na ovu za njegov zivot vaznu odluku ima i jezik koji se uci u skolama. Za razliku od davnih vremena kad sam sam bio skolarac i kad su programi u skolama uglavnom bili ujednaceni, sada od skole do skole ima jako puno razlika. Kako sam cuo od nekih svojih prijatelja, u nekim skolama deca uce uglavnom engleski i francuski, u nekima i nemacki jezik, dok ima i onih u kojima veci broj odeljenja uci ruski jezik. Isto tako, u nekim skolama jezik postaje obavezan predmet od prvog, negde od drugog, a negde od petog razreda. Kakvo sarenilo.
Naravno da bih voleo da moj sin uci osim engleskog (koji bi trebalo odrediti za obavezan jezik, jer je rasprostranjeniji, a i u kompjuterskom svetu najkorisceniji jezik), jos neki svetski jezik, ali da to nikakao ne bude ruski. Svaka cast Rusima i njihovoj civilizaciji i kulturi, ali (neka se ne naljute) ja sam deset godina u skoli ucio ruski jezik i mislim da je to uludo utroseno vreme. Jezik kao jezik je lep, melodican i zabavan, ali puno vise bih voleo da sam to vreme utrosio na ucenje nekog drugog jezika. Puno vise koristi bih od toga imao. Ali, sta je tu je, tada nije moglo da se bira. Zbog toga sada hocu da ispravim tu "nepravdu" i odaberem pravu skolu za svog sina.
U tom "prikupljanju cinjenica", kako bismo sto spremnije docekali trenutak odluke u koju skolu ga upisati, cuo sam jos nesto sto me je zaista iznenadilo. U pojedinim skolama nastava je tako organizovana da i djaci-prvaci imaju smene, tj. da jedne nedelje idu pre podne, a druge nedelje poslepodne u skolu. Moram priznati da onaj ko je to predlozio kao opciju najverovatnije nema dete ili ima kod kuce babe i dede. Jer, kako organizovati da djak-prvak koji ide posle podne u skolu sedi sam kod kuce citavo pre podne, dok su roditelji naravno na poslu, i da pri tom uradi i domaci zadatak bez icije pomoci. A zatim se sam spremi za skolu, ruca, obuce se i ode na nastavu! Ovo zvuci komplikovano i kada se nabraja, a kamoli da jedno sedmogodisnje dete sve to samo i uradi!
Bilo kako bilo, nalazim se pred veoma vaznom odlukom. Nisam ni pretpostavljao da ce polazak u skolu moga sina jedinca biti tako komplikovan. Nadam se da cu izabrati ono sto je najbolje za njega i da mi jednoga dana nece prebacivati zbog te moje odluke.
|
|