Razglednica
Pise Bozidar Medic

22.02.2001.

Bilo jednom

Bilo je to davno, davno u jednoj dalekoj zemlji... Svi su ziveli srecni i zadovoljni... Deca su se igrala bezbrizno, a njihovi roditelji sa zeljom i voljom odlazili su svakoga dana na posao. Od zarade su kupovali ono sto im je za zivot potrebno, a ako su deca bila dobra i savesno izvrsavala svoje obaveze, bilo je para i da se to i nagradi. Bilo je para i mogucnosti i za raznorazne druge radosti.

Ovako su obicno pocinjale price koje su vam vasi roditelji, deke i bake, a mozda i vi sami pricali svojoj deci ili unucima. Bilo jednom....

Bila jednom jedna zemlja u kojoj su svi ziveli srecno.

Bila jednom jedna zemlja koja je imala i more i planine i reke i jezera, kakvi se samo pozeleti mogu.

Bila jednom jedna zemlja koja je imala polja i njive, sume i pasnjake, vinograde i vocnjake.

Bila jednom jedna zemlja koja je imala fabrike, rudnike, termoelektrane, brane, strucnjake.

Bila jednom jedna zemlja koja je imala ljude koji su ziveli slozno i zajedno, srecni sto su jedni uz druge.

Bila jednom...

Ne, ovo nije pocetak bajke, ovo je stvarnost koje vise nema. Na zalost, nema. A zaista zvuci kao bajka. Imali smo nesto sto se ne srece na svakom koraku i na cemu su nam mnogi zavideli. I - izgubili smo sve. Kao u partiji pokera - u jednom trenutku je citav svet vas, a u sledecem nemate ni prebijene pare! Prokockali smo sve sto smo imali. I sada, posle nesto vise od deset godina pojavljuju se razna tumacenja uzroka koji je doveo do toga. Ipak, mislim da pravi uzrok i razlog nikada necemo saznati. Da li je tako zapisano u zvezdama, pa takvu sudbinu nikako nismo mogli izbeci - nikada necemo saznati.

E, u ta sretna vremena, pre deceniju, dve, tri, osecali smo se kao gradjani sveta, Iako tada jos nije bila zazivela ideja o Evropi bez granica, za nas granice nisu postojale. Putovali smo kuda i kada smo hteli. Bilo je dovoljno da stavimo pasos u dzep i da se uputimo u svet. Sada nas do tog trenutka ocekuje bezbroj manje ili vise neprijatnih peripetija. Ceka nas stajanje u redovima, po kisi, snegu ili na 40 stepeni. Ceka nas prikupljanje brda papira pomocu kojih cemo dokazati svetu da ipak nismo niza bica, vec da smo zaposleni, materijalno obezbedjeni, normalni ljudi, sa zeljom da nekuda putujemo. Ceka nas strepnja da i pored svega sto smo prilozili uz pasos da bismo dokazali da smo "podobni" da udjemo u neciju zemlju, mozda ipak necemo dobiti "zeleno svetlo" za ulazak. Cekaju nas neprijatni razgovori sa konzularnim cinovnicima, koji se uglavnom ponasaju prema nama kao da smo stoka, kao da hocemo nekoga da prevarimo, pokrademo ili ko zna sta vec. A oni su samo nizi cinovnici koji sebi svasta dozvoljavaju i kojima je posao da nas propuste kroz sake i kroz sito i reseto, pa sta prodje - prodje.

A kad posle svih tih cekanja, strepnji i ponizenja, ipak dobijemo pasos u kome je dozvola boravka od sedam i slovima SEDAM I NI MINUT VISE dana, onda srecni i presrecni odlazimo kuci i planiramo putovanje. Dobili smo sedam dana slobode, srece, sedam dana da zivimo u Svetu i sa Svetom! Zaista ponizavajuce!

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.