|
Pise Bozidar Medic
15.03.2001.
Da li je nada dovoljna?
Posle svega sto se dogodilo poslednjih nekoliko meseci u mojoj zemlji, cini mi se da se nada ponovo uselila u nase misli. Deset godina tonuli smo nezaustavljivo, i egzistencijalno i duhovno i kako god okrenete i obrnete. Prvih par godina jos smo se i nadali da ce biti bolje, a onda smo shvatili da je umetnost preziveti te teske dane i da ih nekako moramo prebroditi. Naravno, uz pomoc - nade.
Poslednjih meseci krenulo je sve na bolje, pa je i osecaj da cemo se vratiti normalnom zivotu, bez sankcija, pretnji bombardovanjem i slicnih stvari koje su nas opterecivale godinama, ponovo prisutan. Konacno bolji zivot, reci cete. Ali, kada nas strucnjaci iz raznih oblasti zivota podsete da ce nam na nekoliko decenija biti potrebno da dostignemo npr. osamdesete godine ili da cemo tek posle deset godina ubrzanog rasta moci da dostignemo standard koji smo imali 1987. godine... Onda tu vise ne moze da pomogne ni nada. Svakodnevne izjave da je "poslednji voz" pred nama i da moramo da ga uhvatimo, jer je jaz izmedju nas i sveta ogroman i da ce ga biti tesko premostiti ukoliko odmah ne pocnemo da ga smanjujemo, cine da se i dalje osecamo nesigurni u bolje i lepse sutra.
A zivot je jedan i ako je potrebno nekoliko decenija da bismo se vratili na tacku na kojoj smo davno bili, sta onda reci. Ako svemu dodamo i cinjenicu da je jedna decenija prosla u raznoraznim sankcijama i da tada prakticno nismo ziveli, vec prezivljavali, onda su prognoze da ce neko docekati "bolji zivot" sve losije. Najstarija populacija, penzioneri, svakako ne. Oni nesto mladji, mozda, a oni najmladji, nadajmo se da ce imati koliko-toliko normalan zivot i da se nece secati strahota bombardovanja i svega ostalog.
Reci cete da sam pesimista, ali cinjenice govore upravo ovo sto vam rekoh. Imao sam priliku da dosta putujem po svetu. Posle putovanja, razmisljajuci o zemljama u kojima sam boravio, obicno sam zakljucivao da smo tokom osamdesetih, iz godine u godinu sustizali Evropu i da se nas standard blizio evropskom. A onda je usledio desetogodisnji pad u ambis iz koga je sada jako tesko izaci.
Nedavno sam boravio u Italiji, drzavi koja je pri dnu lestvice razvijenosti medju zemljama Ujedinjene Evrope. A, ipak, kada bismo dostigli njen zivotni standard, mislim da bismo bili presrecni. Dovoljno je bilo uci u prodavnicu, obicnu samoposlugu i samo se osvrnuti oko sebe. Rafovi puni raznovrsne robe, dobrog kvaliteta i pristojnih cena. Citave police jednog istog proizvoda, a raznih proizvodjaca i razlicitih cena, pa ko voli nek' izvoli. Ambalaza izuzetna, roba kvalitetna, sve podredjeno kupcu. Duboko sam uzdahnuo i pomislio da mi nikada necemo dostici tako nesto ili da ce za to biti potrebne godine. A to je ono osnovno, zivotno, egzistencijalno, nista sto spada u luksuz.
Prijatelji sa kojima sam podelio ova svoja razmisljanja po povratku sa puta tesili su me da ce i kod nas uskoro poceti da se otvaraju veliki trzni centri, da ce strani investitori pohrliti na nase "gladno" trziste! Ipak, bili su svesni cinjenice da ce svega biti, ali nece biti novca! Tj. bice jako malo onih koji ce sebi moci da priuste tu inostranu robu. A onda je sve uzaludno. Cilj svih ovih promena ciji smo svedoci svakako je da svi zivimo dobro. Da svako moze svome detetu da priusti pristojan zivot, a da pri tom ne radi dan i noc i snalazi se na raznorazne nacine da dodje do novca potrebnog za egzistenciju.
Namece se jos jedno pitanje, takodje vezano za moju malopredjasnju konstataciju da je zivot jedan! Da li ostati ovde, u drzavi u kojoj smo rodjeni i zajedno sa drugima pokusati da se ukljucimo u svet!? Da li se odreci boljeg zivota negde drugde, na nekom drugom meridijanu? Da li ga uskratiti svome detetu? Da li mu oduzeti priliku da to "bolje" oseti odmah i pocne ovog momenta da ga konzumira, a ne cekati na "bolje" deceniju ili dve. Odgovori na ovo pitanje su svakako razliciti. Svakome ostavljam da odgovori za sebe. Sto se mene tice, mislim da volim svoju zemlju i da bi mi bilo jako tesko da odem negde daleko od nje. Mislim da je nada i dalje u meni i da ce mi ona pomoci da dozivim "bolje sutra". Nada je sjajna stvar i bez nje je tesko uspeti u zivotu. Uzdajmo se i ovoga puta u dobar predosecaj i pomozimo koliko mozemo da se ostvari bar deo nasih nadanja.
|
|