|
Pise Bozidar Medic
26.12.1999
Beograd nadomak 2000-te!
Mesecima se ceo svet sprema da doceka 2000-tu! Okupljaju se strucnjaci, prave projekti, izdvajaju nezamislivo velike sume dolara, maraka, silinga, pezeta, eskudosa…. Pripreme se privode kraju, stavlja se "slag na tortu"! Imam utisak da se i na kraju sveta, tamo gde niko ne zalazi, nesto vazno desava i nesto specijalno priprema. Nesto sto ce se pamtiti celoga zivota.
I moj Beograd se sprema. Secam se, kad sam bio mali, a ima tome tridesetak i vise godina, da me je majka vodila u Skadarliju da vidim kako je lepo ukrasena. Podsecala me je na sneznu kraljicu. Jer, tada su zime bile jake i snezne i retko se desavalo da se Nova godina doceka bez snega. A svetiljke, jelke i razni ukrasi, terali su me da bez daha sve to gledam i da se osecam nekako cudno, uzviseno.
A kako je samo moj Beograd tada bio lep pod snegom! Parkovi, cije je drvece klonulo pod ogromnim kolicinama belih pahulja, svetlo sa kandelabara, koje se stidljivo pomalja kroz njihova zavejana stakla. Setaci, koji pazljivo gaze, da ne bi narusili ovu lepotu. A cuje se samo skripanje pod nogama i vidi poneki Snesko koga su deca tokom dana pravila, rusila, pa opet pravila.
Dok ovo pisem, podsecam sebe na moga dedu, cije sam price uvek slusao bez daha. Cinilo mi se kao da prica o nekom drugom svetu, svetu u kome je samo on bio i koji je samo on doziveo.
I ove zime Beograd je pod snegom. Ali, ovaj Beograd ne lici na dedin Beograd, a ni na moj. Dok pricam svom sinu o svom detinjstvu i o setnji Skadarlijom pred dolazak Deda Mraza, verovatno mu izgleda kao da sam sa neke druge planete. Ali, mali je on i mnoge stvari jos ne razume. A meni je odavno sve postalo jasno.
Na prvi pogled, moj Beograd se i u ovo pretpraznicno vreme ulepsava i doteruje. Vec danima se postavljaju sarene svetiljke po centru grada, donose i kite ogromne jelke. Ali, kada se sa Trga Republike ili kako ga sada zovu, Trg Slobode, skrene u neku od susednih ulica, Beograd izgleda kao i svakoga dana. Slucajni prolaznik kroz moj grad, nema utisak da se nesto veliko priblizava, da se sprema proslava za dolazak te dugo ocekivane i mnogima nestvarne 2000-te. Ali, sve je to posledica mnogih stvari koje smo preziveli poslednjih deset i vise godina. A svasta smo preturili preko glave. Ne moram da Vam pricam o tome i sami znate.
I tako cemo mi i ovu Novu godinu docekati skromno i kod kuce, ali sa nekim novim zeljama. Ne sa zeljom da se zaljubite, da vam uzvrate ljubav, da polozite ispite, da se zaposlite, dobijete stan….. Ne, zelje ce ovoga puta biti drugacije. Prijatelji ce jedni drugima od srca pozeleti da ne bude bombardovanja, da penzije stizu redovno, da u prodavnicama bude ulja i mleka, da ne bude restrikcija struje.
I posle svega ovoga ne mogu a da ne pomislim da stvarno nismo sve ovo zasluzili! Kazu da svaka generacija mora da prezivi bar jedan rat. Mislim da smo mi oduzili svoj dug. Moji roditelji su na pocetku svoga zivota doziveli Drugi svetski rat. Posle zavrsetka rata nisu imali nista, mada su poticali iz bogatih familija, ali im je nova vlast sve oduzela. A onda su svojim radom i trudom sticali malo po malo. Dakle, njihov trud se isplatio. Uspeli su da steknu stan, da kupe auto, sagrade kucu na moru, svake godine putuju u inostranstvo i da, pritom, nesto i ustede.
Moj zivot je do pre desetak godina takodje bio u usponu. Ali, u momentu kad sam bio na vrhuncu snage, ideja, zelje da nesto postignem, stvari su krenule nizbrdo. Zavrsih fakultet i tada dodje do nezaposlenosti, ekonomske krize, rata, jednog, drugog, treceg… Zivim od danas do sutra. Jedan sam od retkih koji zive u svom stanu, a nisu podstanari i ne zive kod roditelja, znaci ne uklapam se bas u svakodnevni milje. Imam posao i redovnu platu, cime takodje ne mogu da se podice svi moji vrsnaci, koji su na prinudnim odmorima, primaju minimalac ili prodaju na kutijama po Bulevaru Revolucije ono sto su prosvercovali iz Rumunije, Bugarske, Turske.
Ipak se brinem kako da svome sinu obezbedim bolje sutra. Ne smem ni da pomislim sta ga ceka i kako ce on odrastati. Ne smem da pomislim kakve ce price pricati svojim unucima. Da li ce im pricati o tome kako je svakoga dana bezao u skloniste kada se svojim nemilosrdnim zvukom oglase sirene, kako je sa majkom satima cekao u redu za mleko, kako nije mogao da ima sve sto je zeleo, jer "mama i tata nemaju dovoljno para"!
Ipak, nije sve bas tako crno kao sto izgleda. I u moj Beograd ce doci ta fenomenalna 2000-ta , koju svi zeljno iscekuju. Jesmo na kraju i u zapecku sveta, ali nam je niko ne moze oduzeti! Ona ce i kod nas doci, pa nek' puknu od muke!
Pa, srecna Vam bila i zelim Vam od srca da zivite kao pre desetak, dvadesetak goidina. Neko bi rekao da je zelja cudna, ali ako bolje razmislite, videcete da sam - u pravu!