|
http://www.nytimes.com/2002/08/18/magazine/18GLOBAL.html
17.08.2002.
TINA ROSENBERG
Globalizacija je fenomen koji je preoblikovao privredu prakticno svake drzave, preoblikovao skoro svaku industriju i dotaknuo na milijarde zivota, cesto na iznenadjujuci i dvosmisleni nacin. Price koje pune prve stranice poslednjih nedelja - o ekonomskoj krizi i zarazi u Argentini, Urugvaju i Brazilu, o tome kako predsednik Bus dobija trgovinski zakon koji je zeleo - sve su deo iste price, najvece price naseg vremena: sta je globalizacija uradila, ili nije uradila.
Globalizacija bi trebalo da oznacava integraciju i jedinstvo - a ipak, ona je pokazala, na svoj nacin, da nije nista manje polarizujuca od hladnoratovskih podela koje je zamenila. Linije izmedju onih koji podrzavaju globalizaciju i njenih kriticara idu ne samo izmedju zemalja, vec i unutar njih, kako se ljudi bore da se pomire sa definisucom ekonomskom silom koja danas oblikuje planetu. Ove dve strane u diskusiji – upadljivi parnjak u stvari - opisuju ono sto se cini da su dve potpuno razlicite sile. Da li planetu povezuju firme kao Nike i Microsoft i Citigroup u dinamican novi sistem koji ce na kraju izdici siromasne sveta iz srednjevekovne bede? Ili su obicni ljudi sada zrtve nemilosrdne korporacijske dominacije, dok se firme kao Nike i Microsoft i Citigroup kotrljaju preko siromasnih u drzavi za drzavom u potrazi za novim profitima?
Debata oko prave prirode globalizacije je podelila ljude u zemljama treceg sveta otkad se pojavio ovaj fenomen. To je sada pitanje debate i u SAD, i mnogi Amerikanci - oni koji ne prave poslove unutar Svetske trgovinske organizacije i ne cine barikade napolju - su zbunjeni.
Kad sam prvi put licno krenula da vidim da li je globalizacija dobro ili zlo i ja sam bila zbunjena. Gajila sam simpatije prema nekim pitanjima koje su postavljali oni koji protestvuju protiv nje, narocito prema njihovom besu protiv zloupotrebe jeftine radne snage. Ali sam takodje provela mnogo godina u Latinskoj Americi, i iz prve ruke sam videla kako su zasticene ekonomije postale korumpirani sistemi koji su pomagali samo mocnima. Generalno, mislila sam da su oni koji protestvuju protiv globalizacije prosto sentimentalni; na kraju krajeva, gospodari univerzuma moraju znati sta rade. Ali to je bilo pre nego sto sam proucila sporazume koji regulisu globalnu trgovinu - ukljucujuci i ovomesecni novi zakon koji predsedniku Busu daje odresene ruke da sklapa trgovinske ugovore, dokument koji mirise na korporacijsko lobiranje. A to je bilo pre nego sto sam bolje razmotrila globalizaciju u Cileu i Meksiku, dve drzave treceg sveta koje su revnosno prigrlile globalizaciju i koje su uradile najvise da ispostuju prihvacena pravila. Vise ne mislim da gospodari univerzuma znaju sta rade.
Arhitekte globalizacije su u pravu da medjunarodna ekonomska integracija nije samo dobra za siromasne; ona je sustinska. Prigrliti samodovoljnost ili se rugati rastu, kako neki demonstranti rade, znaci glamorizovati siromastvo. Nijedna drzava se nikad nije razvila dugorocno bez trgovine. Istocna Azija je najskoriji primer. Od sredine 1970-ih Japan, Koreja, Tajvan, Kina i njihovi susedi su izvukli 300 miliona ljudi iz siromastva, uglavnom putem trgovine.
Ali i oni koji protestvuju su u pravu - nijedna drzava se nije dugorocno razvila pod pravilima koje danas zemljama treceg sveta namecu institucije koje kontrolisu globalizaciju. SAD, Nemacka, Francuska i Japan su sve postale bogate i mocne drzave iza barijera protekcionizma. Istocna Azija je izgradila svoju izvoznu industriju tako sto je zastitila svoja trzista i banke od strane konkurencije i sto je zahtevala da strani investitori kupuju lokalne proizvode i izgrade lokalno znanje I vestinu. Ovo su sve prakse koje danas pravila trgovine obeshrabruju ili prave nezakonitim.
Svetska trgovinska organizacija je smisljena kao mesto sastajanja gde ce voljne drzave sesti i ravnopravno dogovarati pravila u svoju zajednicku korist, u sluzbi odrzivog medjunarodnog razvoja. Umesto toga, to je postala neizbalansirana institucija koju uglavnom kontrolisu SAD i drzave Evrope, a narocito poljoprivredne, farmaceutske i finansijske industrije u ovim zemljama. Na sastancima STO vazni poslovi se odradjuju u pregovorima kojima prisustvuju ministri trgovine par desetina mocnih drzava, dok oni iz siromasnih drzava cekaju napolju u baru da cuju novosti.
Medjunarodni monetarni fond je stvoren da spreci Velike depresije delimicno pozajmljivanjem novca zemljama u recesiji i vrsenjem pritiska na njih da usvoje ekspanzionisticke politike, kao sto su deficitna potrosnja i male kamate tako da bi nastavili da kupuju proizvode svojih suseda. Vremenom se njegova misija razvila u obrnuto: on je postao dugorocni menadzer privreda zemalja u razvoju, slepo posvecen gorkom leku ugovaranja bez obzira na to koja je bolest u pitanju. Njegovo formiranje je bilo priznanje da trzista ponekad rade nesavrseno, ali je on postao sampion trzisnog primata u svim situacijama, ponavljajuci glas Vol Strita i Ministarstva finansija SAD, koje vise zanima da se bogatim kreditorima otplate dugovi nego da sluze siromasnima.
Cesto se kaze da je globalizacija sila prirode, isto tako nezaustavljiva i teska da se zadrzi kao oluja. Ovo je netacno i navodi na pogresne zakljucke. Globalizacija je mocan fenomen - ali nije nepovratan, a zapravo je prethodni talas globalizacije, na kraju proslog veka, zaustavljen prvim svetskim ratom. Danas bi bilo verovatnije da globalizaciju sabotiraju njene sopstvene nejednakosti, jer se drzave koje su ostale bez iluzija povlace iz sistema koji vide kao indiferentan ili stetan za siromasne.
Oni koji podrzavaju globalizaciju predstavljaju je kao uklanjanje distorcija da bi se otkrio cist i elegantan sistem medjunarodne trgovine, sto je jedan od planiranih ciljeva. To je sve osim toga. Sporazum kojim je stvorena Svetska trgovinska organizacija ima 22.500 stranica - bas i nije neki sporazum o slobodnoj trgovini. Cini se da je celokupna globalizacija lokalna, pravila iscrtavaju i pisu u svoju korist mocne drzave i mocni interesi unutar tih drzava. Globalizacija je dobra za SAD, ali cak i u ovoj zemlji, korist ide neproporcionalno bogatima i velikom biznisu.
Nije prekasno da globalizacija deluje. Ali je ovom sistemu potrebna ozbiljna reforma. Vise pravicnih pravila bi rasirili korist od nje obicnim gradjanima bogatih zemalja. Takodje bi pomogli da se ocuva globalizacija tako sto bi se siromasnima sveta dao udeo u ovom sistemu - i, ne slucajno, poboljsaju zivoti na stotine miliona ljudi. Evo, onda, devet novih pravila za globalnu ekonomiju - recept da se spase globalizacija od same sebe.
1. Napraviti drzavu partnerom
Ako postoji neko mesto u Latinskoj Americi gde su siromasni napredovali zbog globalizacije, to je Cile. Izmedju 1987. i 1998., Cile je smanjio siromastvo vise nego duplo. Njegov uspeh pokazuje da siromasne drzave mogu da iskoriste globalizaciju - ako imaju vlade koje aktivno rade na tome da se to desi.
Cile je smanjio siromastvo svojim privrednim rastom - 6,6 posto godisnje od 1985. do 2000. Jedna od par stavki u kojima se ekonomisti mogu sloziti je da je rast najvaznija stvar koju jedna drzava moze da uradi za svoje siromasne. Oni se ne mogu sloziti oko osnovnih stvari, kao da li je siromastvo u svetu poraslo ili se smanjilo u poslednjih 15 godina - broj ljudi koji zive sa manje od 1 dolar dnevno je blago smanjen, ali je broj onih koji zive sa manje od 2 dolara dnevno blago porastao. Nejednakost je uveliko porasla tokom poslednjih 15 godina, ali ekonomisti ne mogu da se sloze oko toga da li je za to uglavnom kriva globalizacija ili su za to odgovorne druge sile, kao neravnomerno sirenje tehnologije. Oni ne mogu da se sloze oko toga kako smanjiti nejednakost - rast nema tendenciju da to radi. Oni ne mogu da se sloze oko toga da li su siromasni kojima nije pomognuto zrtve globalizacije ili oni prosto jos uvek nemaju pristup njenim koristima - drugim recima, da li je resenje vise ili manje globalizacije. Ali ekonomisti se slazu oko jedne stvari: da biste pomogli siromasnima, bolje je da imate rast.
Sto se tice ostalog dela Latinske Amerike, i vecine zemalja u razvoju, osim Kine (i u manjoj meri ndije), globalizacija kakva se danas praktikuje nema uspeha, a nema uspeha zato sto ne proizvodi rast. Izuzev Kine, stopa rasta siromasnih zemalja je bila 2 posto godisnje niza 1990-ih nego 1970-ih godina, kad su zatvorene privrede bile norma a svet je bio u recesiji koju su delimicno izazvali sokovi zbog cene nafte. Latinoamericke privrede su 1990-ih godina rasle prosecnom godisnjom stopom od 2,9 posto - oko polovina stope iz 1960-ih godina. Do kraja 1990-ih 11 miliona Latinoamerikanaca vise je zivelo u siromastvu nego na pocetku decenije. A od zemlje do zemlje siromasni Latinske Amerike trpe - bilo zbog ekonomske krize i trzisnih panika ili zbog svakodnevne nemastine koju je globalizacija trebalo da prekine. Iznenadjenje nije sto Latinska Amerika jos jednom glasa za populisticke kandidate vec sto se revolt protiv globalizacije toliko dugo nije pojavio.
Kad sam posetila Istocnu Evropu posle pada komunizma, u vreme kad je demokratija uglavnom donosila siromastvo, stalno sam slusala kako je razlog za uspeh Cilea bio Augusto Pinoce. Samo diktator cvrste ruke moze da gurne svoju zemlju kroz bol ekonomske reforme, tako se pricalo. Istina je, a sada to znamo, da je nanosenje bola laksi deo; I demokratske i diktatorske vlade uvode surovost slobodnog trzista. Poenta nije u tome da se nanese bol, vec da se on smanji. U tome Pinoce nije uspeo, a demokratske vlade koje su ga nasledile pocev od 1990. godine su uspele.
Pinoce je zatvorio sektore cileanske privrede koji su proizvodili robu za domace trziste, kao poljoprivrednu i proizvodnju bele tehnike za domacu upotrebu, i usmerio privredu ka izvozu. On je u ovome sledio standardni savet koji ekonomisti daju zemljama u razvoju - ali postoje razliciti nacini da se to uradi, a Pinoceov nacin je bio razoran. Umesto da pomogne gubitnicima, on je raspustio mrezu socijalnog osiguranja i veliki deo regulatornog aparatusa koji je mogao privatizaciju zadrzati postenom. Kad je svetska ekonomija usla u recesiju 1982. godine, integracija Cilea u globalno trziste i njegova zavisnost od stranog kapitala uvecali su slom. Siromastvo je buknulo, a nezaposlenost je dostigla 20 posto.
Pinoceov drugi talas globalizacije, krajem 1980-ih, bolje je delovao, jer drzava nije stajala po strani. Ona je efektno regulisala promene i agresivno promovisala izvoz. Ali Pinoce je stvorio tempiranu bombu u Cileu: izvoz zemlje su bila i jos uvek su neobnovljiva prirodna bogatstva. Cile je poceo da daje subvencije komapnijama koje su sekle sume zbog drvenih klada, na primer, i ova industrija rapidno smanjuje sume ove drzave.
Privreda u Cileu je pocela da raste, ali je nejednakost bujala - drugi problem sa Pinoceovom globalizacijom bio je da je izostavila siromasne. Dok su demokratske vlade to uspele, Pinoce jos nije mogao da smanji nejednakost, barem nije bise rasla, a one su mogle da koriste plodove privrednog rasta da pomognu siromasnima.
Demokratske vlade Cilea su prosirile korist od ekonomske integracije projektovanjem efektnih socijalnih programa i njihovim usmeravanjem na siromasne. Cile je ulozio novac u revitalizaciju 900 najgorih osnovnih skola. On je sada vodeci u Latinskoj Americi po broju kompjutera u skolama, zajedno sa Kostarikom. On daje veoma mali prihod sa subvencijama za kuce, negu dece i pomoc za prihod. Otvorena privreda ili zatvorena, ovo su dobre stvari. Ali vlada Cilea takodje je aktivna na ublazavanju jednog od najopasnijih aspekata globalne integracije: zestokih uspona i padova koji poticu od povezivanja vase ekonomije sa ostatkom sveta. Ove godine je stvorila osiguranje za nezaposlene. A to je I prva drzava koja je uvela ono sto je u sustini porez na kratkorocni kapital, da bi obeshrabrila ovu vrstu investicija koje mogu da masovno odu tokom panike na trzistu.
Konvencionalna mudrost medju ekonomistima danas je da uspesni globalisti moraju biti kao Cile. Ovo nije uvek bilo tako. 1980-ih godina Vasingtonski Konzensus - u to vreme ideologija gospodara univerzuma, na koju su u velikoj meri uticale administracije Regana i Tacerove – smatrao je da je vlada prepreka. Zadaci globalista su obuhvatali privatizaciju, deregulaciju, fiskalnu strogocu i finansijsku liberalizaciju. “1980-ih godina i sve do 1996. ili 1997., drzava je smatrana djavolom”, kaze Huan Martin, argentinski ekonomista u Ekonomskoj komisiji UN za Latinsku Ameriku i Karibe. “Sada znamo da nam trebaju infrastruktura, institucije, obrazovanje. U stvari, kad se ekonomija otvori, potrebno vam je vise kontrolnih mehanizama drzave, a ne manje."
A sta ako nemate ove stvari? Bolivija je izvrsila opsezne reforme pocev od 1985. - godine u kojoj je imala inflaciju od 23.000 posto - da ucini svoju privredu stabilnijom i efikasnijom. Ali recima Svetske banke, “To je dobar primer zemlje koja je postigla uspesnu stabilizaciju i primenila inovativne trzisne reforme, a ipak napravila samo ogranicen progres u borbi protiv siromastva.” Latinska Amerika je puna drzava koje ne mogu da ucine da globalizacija deluje. Najtuzniji primer je Haiti, odlican ucenik pravila globalizacije, rangiran na vrhu MMF indeksa trgovinske otvorenosti. Ipak tokom 1990-ih godina ekonomija Haitija je smanjena; godisnji prihod po glavi stanovnika je sada $250. Nije iznenadjujuce - ako ste korumpirana i drzava kojom se lose upravlja sa zatvorenom ekonomijom, to sto ste postali korumpirana i drzava kojom se lose upravlja sa otvorenom ekonomijom vam nece resiti probleme.
2. Uvoz znanja i vestina zajedno sa montaznom linijom
Ako postoji primer za uzor globalizacije u Latinskoj Americi, on lezi u predgradju Puebla, u Meksiku, u kompaniji VolkswagenMexico. Svaka Nova Buba u svetu je napravljena ovde, 440 komada dnevno, u fabrici toliko blistavoj i cistoj da biste mogli da se porodite na podu, sa tako visokom tehnologijom da se u nekim halama cak ne vidi da tu rade ljudska bica. Volkswagen Mexico pravi i Dzete i, u specijalnoj hali, 80 klasicnih Buba dnevno za prodaju u Meksiku, jednom od poslednjih mesta na svetu gde stara Buba jos uvek hukce.
Volkswagen fabrika je najvece pojedinacno industrijsko postrojenje u Meksiku. Ovde ipak rade ljudi - 11.000 njih na montaznim linijama, jos 4.000 u ostalom delu fabrike - i jos 11.000 u industrijskom parku VW dobavljaca preko puta ulice, koji prave delove, sedista, komandne table i druge komponente. Mozda jos 50.000 ljudi radi u drugim kompanijama oko Meksika koje su dobavljaci VW. Prosecna mesecna plata u postrojenju je $760, medju najvecim u industrijskom sektoru ove zemlje. Ova fabrika je jednaka svakoj u Nemackoj i proizvod je investicije od milijardu dolara 1995. godine kad je VW izabrao Puebla kao ekskluzivno mesto za Novu Bubu.
Ahhh, globalizacija.
Osim . . . sto ova fabrika nije tu jer je Meksiko imao otvorenu ekonomiju, vec zato sto je imao zatvorenu. 1962. godine Meksiko je uveo dekret da svaki proizvodjac automobila koji zeli tu da prodaje automobile mora tu i da ih proizvodi. Pet godina kasnije, VW je otvorio ovu fabriku. Ovaj meksicki zahtev je sada nezakonit, osim za vrlo ogranicene izuzetke, prema pravilima STO; u Meksiku se zahtev za lokalnim ogranicavanjem za automobile u fazama gasi i u potpunosti ce nestati u januaru 2004. godine.
Fabrika u Puebla, sa svim poslovima i stranim valutama koje donosi Meksiku, takodje pobija tvrdnje da strana tehnologija automatski utice i na lokalnog domacina. Uprkos tome sto je ovde 40 godina, ova auto industrija nije stvorila mnogo lokalnog posla niti znanja. VW istice da kupuje 60 posto svojih delova u Meksiku, ali 'lokalni' dobavljaci su prakticno svi u stranom vlasnistvu i uvoze vecinu matrijala koje koriste. Vrednost koju Meksiko dodaje Bubama koje izvozi je uglavnom radna snaga. Transfer tehnologije - prenos znanja iz stranih kompanija na lokalne - je ogranicen delimicno i zbog toga sto je vecina spoljne trgovine danas unutarkompanijska; Ford Hermosillo, na primer, je postrojenje za presovanje i sklapanje koje isporucuje iskljucivo Ford postrojenjima u SAD. Trgovina kao ova narocito je nepristupacna autsajderima. “Uprkos cinjenici da je Meksiko domacin mnogim automobilskim fabrikama, mi ne znamo da napravimo auto”, kaze Huberto Huarez, ekonomista sa Autonomnog univerziteta u Puebla.
Volkswagen Mexico je otelotvorenje strategije koju je Meksiko izabrao za globalizaciju - sklapanje uvoznih delova. To je strategija koja je savrseno razumna s obzirom na blizinu Meksika najvecem svetskom trzistu, i to je dalo podsticaj rastu maquila industrije, koja koristi radnu snagu Meksika da sklapa strane delove a onda reeksportuje gotove proizvode. Iako ekonomsko usporavanje u SAD steti i maquila industriji, ona jos uvek zaposljava milion ljudi i donosi ovoj zemlji 10 milijardi dolara godisnje u stranoj valuti. Ove fabrike su pretvorile Meksiko u jednog od najvecih izvoznika u zemljama u razvoju proizvoda srednje i visoke tehnologije. Ali maquila sektor je i dalje ostrvo i nije uspeo da stimulise meksicku industriju - jedan razlog sto je globalizacija Meksika donela razocaravajuci rast, sa prosekom od samo 3 posto godisnje tokom 1990-ih.
U tako razlicitim zemljama kao sto su Juzna Koreja, Kina i Mauricijus, medjutim, posao sklapanja je kljuc sireg razvoja. Dzefri Saks, ekonomista razvoja koji sada vodi Zemaljski institut univerziteta Kolumbija, kaze da je maquila industrija 'velicanstvena'. “Mogao bih navesti 10 uspesnih prica”, kaze on, “i svaka je zapocela sa maquila sektorom”. Kad je Koreja otvorila svoju zonu izvozne prerade u Masan pocetkom 1970-ih, lokalno ulaganje je bilo 3 posto od izvozne vrednosti, prema britanskoj grupi za razvoj Oxfam. Deset godina kasnije on je bio skoro 50 posto. General Motorstook, korejska tekstilna kompanija nazvala je Daewoo i pomogla da se on oblikuje u konglomerat koji pravi automobile, elektronsku robu, brodove i na desetine drugih proizvoda. Daewoo sebe naziva “lokomotivom za nacionalni ekonomski razvoj od svog osnivanja 1967.godine”. I uprkos skorasnjim problemima ove kompanije, to je tacno - jer je Koreja ucinila to tacnim. G.M. nije poducavao Daewoo jer voli konkurenciju, vec zato sto je Koreja to zahtevala. Koreja je zelela da izgradi industriju visoke tehnologije i to je i uradila zahtevajuci transfer tehnologije i zatvarajuci trziste za uvoz.
Maquila industrija se prvi put pojavila u Meksiku 1966. Iako je ova zemlja presla sa sklapanja odece na sklapanje robe visoke tehnologije, skoro 40 godina kasnije 97 posto komponenti koje se koriste u meksickim maquila jos uvek su uvozne, a vrednost koju Meksiko dodaje svom izvozu je zapravo jako opala od sredine 1970-ih godina.
Meksiko nikad nije trazio da kompanije vrse transfer tehnologije lokalnom stanovnistvu, a zapravo prema pravilima Severnoamerickog sporazuma o slobodnoj trgovini, on to i ne moze. “Mi smo trebali da ukljucimo tehnicku komponentu u sporazum Nafta”, kaze Luis de la Kal, jedan od pregovaraca ovog sporazuma, a kasnije i zamenik meksickog ministra ekonomije za spoljnu trgovinu. “Trebalo bi da dobijamo znacajan transfer tehnologije od SAD, a mi nismo zapravo ni pokusali”.
Bez trransfera tehnologije, maquila rad je obelezen za gasenje. Kako troskovi transporta postaju manje vazni, Meksiko se sve vise takmici sa Kinom i Bangladesom - gde radna snaga ide za cak samo 9 centi na sat. Ovo je jedan od razloga sto su realne plate najmanje placenih radnika u Meksiku opale za 50 posto od 1985. do 2000. Biznis, u stvari, vec napusta Meksiko i odlazi za Kinu.
3. Znojiti se na zloupotrebi jeftinog rada? Ali znojiti se vise oko drugih problema
Kad Amerikanci razmisljaju o globalizaciji, oni cesto misle na jeftinu radnu snagu - jedan aspekt globalizacije je da obicni ljudi misle da mogu da uticu putem svog izbora u kupovini. U mnogim fabrikama u Meksiku, Centralnoj Americi i Aziji koje proizvode igracke, odecu, patike i drugu robu americkih marki, eksploatacija je norma. Mlade zene koje rade u njima - skoro svi jeftini radnici su mlade zene - imaju izgladnjujuce plate, prisilan prekovremeni rad i opasne radne uslove.
U Cileu sam upoznala coveka koji radi u fabrici za preradu prilica u jednom malom gradu. Ta fabrika je vlasnistvo Cileanaca i ona preradjuje pilice za domace trziste i za izvoz u Evropu, Aziju i druge zemlje u Latinskoj Americi. Njegov posao je da stoji u ledenoj prostoriji i otvara pilice koji dolaze na montaznoj liniji brzinom od 41 komad u minuti. Kad posetioci dodju u fabriku (vlasnici mi nisu uzvratili pozive u kojima sam trazila da posetim fabriku i napravim intervjue), radnici se odmore, jer se linija uspori na polovinu brzine pred posetiocima. Njegova radna uniforma ga ne stiti od hladnoce, kaze covek i nakon par minuta rada izgubi osecaj u rukama. Neke njegove kolege, kaze on, vise ne mogu da podignu ruke. Ako propusti jedan dan kazne ga sa $30. On zaradjuje manje od $200 mesecno.
Da li je ovaj covek zrtva globalizacije? Oni koji protetvuju protiv globalizacije kazu da jeste, a u jednom trenutku bih i ja to bila rekla. On - i svi radnici - treba da imaju dostojanstvene uslove i pravo da se organizuju. Sve kompanije bi trebalo da postuju lokalne zakone o radu, a aktivisti treba da vrse pritisak na kompanije da placaju svjim radnicima pristojne plate.
Ali danas ako bih htela da protestvujem protiv globalizacije, protestvovala bih zbog drugih nepravicnosti. Na neki nacin, ovaj radnik u fabrici pilica, koji je dosao u fabriku kad je voznja taksija prestala da bude profitabilna, ima korist od globalizacije. Kao i milioni mladih zena koje su napustile sela da bi bile eksploatisane lepeci patike ili sklapajuci kompjuterske tastature. Gubitnici su oni koji su dobili otkaze kad su se kompanije preselile u zemlje gde su male plate, ili oni oterani sa svoje zemlje kad je uvoz smanjio cene njihovih useva. Ili oni koji ne mogu vise da sebi priuste lekove koji spsavaju zivot - ljudi ciji se izbor u zivotu smanjuje zbog globalne trgovine. Globalizacija je ponudila ovom coveku pakleni posao, ali to je izbor koji on nije imao ranije, i on ga je prihvatio; ja ga ne imenujem jer se on plasi da bi bio otpusten. Kad ova kompanija za pilice zaposljava ljude, u redu se stoji i iza zgrade.
4. Osloboditi se lobista
Tvrdnja da otvorene ekonomije pomazu siromasnima zasniva se u velikoj meri na dokazima da zatvorena ekonomija to ne radi. Dok su Juzna Koreja i druge istocnoazijske zemlje uspesno iskoristile trgovinske barijere da stvore izvozne industrije, ovo je retko; najzasticenije ekonomije su katastrofa. “Glavna tendencija na zasticenom trzistu je zabusavanje”, kaze Dzagdis Bhagvati, istaknuti zagovornik slobodne trgovine koji je Arthur Lehman profesor ekonomije na Kolumbija Univerzitetu. “Pomagalo postahe trajno. Zasita industrije u povoju treba da bude za industrije upovoju.”
Svako ko je ziveo ili putovao po zemljama treceg sveta moze da potvrdi da dok kontrolisane ekonomije teoretski dozvoljavaju vladama da pomazu siromasnima, u praksi je to obicno drugacija prica. U Latinskoj Americi, potrosnja na socijalne programe uveliko ide urbanoj srednjoj klasi. Paznja se usmerava na ljude koji mogu da se organizuju, da strajkuju, lobiraju i daju novac. A u zatvorenoj ekonomiji 'drzavna' fabrika automobila je cesto vlasnistvo diktatorovog sina a sume te zemlje moze da isecka njegov golf partner.
Slobodna trgovina, tvrde njeni zagovornici, oduzima ove odluke od vlade i ostavlja ih trzistu, koje kaznjava korupciju. I tacno je da bi sistem koji je izbacio korupciju i nepropisan politicki uticaj iz ekonomskog odlucivanja zaista mogao biti koristan za siromasne. Ali ljudi jos nisu izmislili takav sistem - a i ako jesu, on sigurno nije tekuci sistem globalizacije, koji je zaprljan tragovima specijalnih interesa. U svakoj zemlji koja pregovara u STO ili sklapa ugovore o slobodnoj trgovini, ministri trgovine su pod velikim pritiscima mocnih poslovnih grupa. Lobisti su naucili da mogu vesto da tiho ubace odredbe kojima se placaju velike dividende u slozene trgovinske sporazume. Niko nije uspesniji u psotizanju onoga sto zeli od onih iz Amerike.
Najistaknutiji primer odredbi za specijalni interes su pravila STO o intelektualnoj svojini. Mogucnost siromasnih drzava da prave ili uvoze jeftine kopije lekova jos uvek pod patentom u bogatim zemljama je blagodat za javno zdravlje u svetu. Ali STO zahteva od vecine svojih siromasnih clanova da prihvati patente za lekove do 2005., s tim sto najsiromasnije drzave to treba da urade do 2016. Ovaj rezim ne radi nista za siromasne. Cene lekova ce se verovatno udvostruciti, ali siromasne zemlje nece nikad ponuditi dovoljno trziste da ubede farmaceutsku industriju da izmisli lekove za njihove bolesti.
Pravila intelektualne svojine su postala ozloglasena u celom svetu zbog prepreka koje postavljaju jeftinim lekovima za SIDU. Oni su takodje odredba STO koju ekonomisti najmanje postuju. Oni su ubaceni u STO od strane Vasingtona kao odgovor industrisjkim grupama koje kontrolisu trgovinsku politiku SAD po ovom pitanju. “Ovo nije pitanje trgovine”, kaze Bhagvati. “To je pitanje ubiranja autorskog honorara. To su farmaceutske i softverske kompanije koje se razbacuju unaokolo”. Svetska banka je izracunala da ce pravila intelektualne svojine rezultirati u transferu $40 milijardi godisnje iz siromasnih zemalja u korporacije u razvijenom svetu.
5. Bez dampinga
Manuel de Hesús Gómez uzgaja kukuruz na brdima drzave Puebla, ima 72 godine a visok manje od metar i po. Upoznala sam ga na njegovom polju od 24 ha, gde je gazio iza pluga kojeg je vukao mali magarac. On obradjuje zemlju na isti nacin na koji je campesinos u ovim brdima obradjuju vec hiljadama godina. U Puebla, i u siromasnom pojasu juznih drzava Meksika - Chiapas, Oaxaca, Guerrero - uzgajivaci kukuruza oru sa zivotinjama i navodnjavaju moleci se za kisu.
Pre sporazuma Nafta, kukuruz je prekrivao 60 posto obradjivane zemlje Meksika. Ovde je kukuruz rodjen i on je i dalje simbol drzave i svakodnevni hleb za vecinu Meksikanaca. Ali u Nafta pregovorima Meksiko je pristao da se otvori za subvencionisani americki kukuruz, sto je politika koja je slomila male uzgajivace kukuruza. “Pre smo mogli da zivimo od ovoga, ali sada ponekad ono za sta prodamo nas kukuruz ne pokrije cak ni nase troskove', kaze Gómez. Sa Nafta, on je iznenada morao da se takmici sa americkim kukuruzom - koji se uzgaja najmodernijim metodima, ali sto je jos vaznije, koji je subvencuonisan za izvoz po 20 posto manjoj ceni od cene proizvodnje. Subvencionisani americki kukuruz sada cini skoro polovinu svetskog, sto u stvarnosti postavlja svetsku cenu tako nisko da lokalni mali farmeri ne mogu vise da prezive. Ova konkurencija je pomogla da se sreze cena Gómezu za njegov kukuruz za polovinu.
Zbog znacaja kukuruza za Meksiko, kad je pregovarao za Nafta obecano mu je 15 godina da postepeno podize kolicinu kukuruza koja moze da udje u zemlju bez tarifa. Ali Meksiko je dobrovoljno podigao kvote za manje od tri godine - da pomogne industriju pilica i svinja, rekli su mi hladno meksicki pregovaraci. (Eduardo Bours, clan porodice koja je vlasnik najveceg meksickog preradjivaca pilica, bio je jedan od meksickih pregovaraca za Nafta). Drzava je izgubila oko $2 milijarde u tarifama koje je mogla da naplati, a farmeri su odmah izlozeni konkurenciji sa severa. Prema ANEC, nacionalnom udruzenju campesino zadruga, pola miliona uzgajivaca kukuruza je napustilo svoju zemlju i preselilo se u gradove Meksika ili u Ameriku. Da pezos nije tako slab, sto odrzava cenu uvoza relativno visokom, daleko vise farmera bi bilo prisiljeno da napusti svoju zemlju.
Cena po male farmere je narocito gorka jer jeftiniji kukuruz nije doprineo jeftinijoj hrani za Meksikance. Kao deo svojih ekonomskih reformi, Meksiko je postepeno skinuo kontrolu cena sa tortilja i brasna za tortilje. Cena tortilja se skoro utrostrucila u realnom smislu iako je cena kukuruza pala.
Da li je ovako trebalo da bude? Upitala sam Andresa Rozencvajga, koji je vec dugo sluzbenik meksickog ministarstva poljoprivrede i koji je pomogao da se ugovore poljoprivredni delovi Nafta sporazma. On je cutao za trenutak. “Problemi siromastva u ruralnom Meksiku nisu zapoceli sa Nafta sporazumom”, kaze on. “Velicina nasih farmi nije odrziva, one se smanjuju sa svakom generacijom jer farmeri imaju puno dece koja dele zemlju. Jedna familija u Puebla sa pet hektara bi mogla da uzgoji 10, mozda 15 tona kukuruza svake godine. To je bio godisnji prihod od 16.000 pezosa”, sto je ekvivalent za $1.600 danas. “Udvostrucite to i jos uvek umirete od gladi. To nema nikakve veze sa Nafta sporazumom”.
“Resenje za male uzgajivace kukuruza”, kaze on, “je da skoluju decu i nadju im posao van poljoprivrede. Ali Meksiko nema rast privrede i ne generise radna mesta. Ko ce da ih zaposli? Nafta”.
Jedan istaknuti antiglobalisticki izvestaj stalno govori o farmama kao sto je Gómezova kao o 'malim, raznolikim, samodovoljnim, okrenutim zajednici poljoprivrednim sistemima'. Pretpostavljam da biste ih mogli tako zvati; mogli biste isto upotrebiti i reci kao 'neuhranjeni', 'neobrazovani' i 'jadni' da opistete njihove stanovnike. Rozencvajg je u pravu - to nije zivot koji treba romanticno predstavljati.
Ali pretvoriti neuhranjenost porodica sa ovih farmi u glad nema nikakvog smisla. Meksiko trosi stranu valutu na kupovinu kukuruza. Umesto toga, mogao bi trositi novac da uvede ovim farmerima navodnjavanje, tehnicku pomoc i kredite. Sistem u kome je vlada kupovala kukuruz ovih farmera po zagarantovanoj ceni – koji je ukinut u drzavama kao sto je Puebla tokom reformi slobodnog trzista sredinom 1990-ih godina, zamenjen je direktnim placanjem farmerima. Ovaj program se fokusira na siromasne, ali placanje je simbolicno - $36 po akru. Uz to, nema vise poljoprivrednog kredita, jer je vlada efektno zatvorila ruralnu banku, kojom se lose upravljalo, a druge banke nece da pozajmljuju novac malim farmerima. Postoji jedan program - kome nedostaje osoblje i koji ima mali publicitet - da se pomogne malim proizvodjacima, ali farmeri koje sam ja upoznala nisu znali za njega.
Slobodna trgovina je religija, a sa religijom dolazi i licenerje. Bogate drzave vrse pritisak na druge zemlje da otvore svoja poljoprivredna trzista. Na urgenciju MMF-a i Vasingtona, Haiti je srezao svoje tarife na pirinac 1995. godine. Cena koja se placala ovim farmerima pala je za 25 posto, sto je unistilo ruralne siromahe Haitija. U Kini ce tarifni zahtevi clanstva u STO kostati na desetina miliona seljaka njihove mogucnosti da se prehrane. Ali evropski farmeri dobijaju 35 posto svojih prihoda od drzavnih subvencija, a americki farmeri dobijaju 20 posto. Farmerske subvencije u SAD, osim toga, su ogroman korporacijski-socijalni program, sa skoro 70 posto placanja koje ide najvecim 10 posto proizvodjaca. Podruznice takodje smanjuju cene useva u inostranstvu stimulisanjem prevelike proizvodnje. Zakon o poljoprivredi kojeg je predsednik Bus potpisao u maju - uz znacajnu podrsku Demokrata - daje oko $57 milijardi u subvencijama za americki kukuruz i drugu robu tokom sledecih 10 godina.
Bogate drzave opravdavaju pritisak na male zemlje da otvore trzista time sto tvrde da ove zemlje ne mogu da efikasno uzgajaju kukuruz i pirinac - da su americki usevi jeftina hrana za gladne sveta. Ali sa ovako velikim subvencijama, potreban je besramnost da se dovede u pitanje efikasnost druge zemlje. A zapravo siromasni trpe kad je Amerika supermarket svetu, cak i po jeftinim cenama. Ima puno hrane na svetu, a cak mnogo zemalja sa ozbiljnom neuhranjenoscu su izvoznici hrane. Problem je u tome sto siromasni ljudi ne mogu sebi da je priuste. Siromasni su mali farmeri. Tri cetvrtine siromasnih u svetu su seljaci. Ako se oni isteraju sa svoje zemlje subvencioniranjem uvoza zita, oni gladuju.
6. Pomoci zemljama da prekinu svoje navike
1950-ih godina su latinoamericki ekonomisti napravili prostu kalkulaciju. Proizvodi koje su njihove drzave izvozile - bakar, aluminijum, kafa, pirinac i druga roba - su kupovali sve manje i manje skupe robe koju su oni zeleli da uvoze. U stvari, postajali su sve siromasniji iz dana u dan. Njihovo resenje je bilo da se zatvore njihova trzista i razvije domaca industrija koja ce da proizvodi sopstvene aparate i drugu robu za njihove gradjane.
Ova strategija, koja je postala poznata kao zamena uvoza, proizvodila je visok rast - neko vreme. Ali ove zatvorene ekonomije su se na kraju pokazale neodrzivim. Vlade latinoamerickih zemalja su naterale svoje potrosace da kupuju inferiorne i skupe proizvode - secate se brazilskog kompjutera iz 1970-ih godina? Rast je zavisio od velikih pozajmica i velikih deficita. Kad vise nisu mogle da se izvuku iz svojih dugova, latinoamericke ekonomije su dozivele krah, a decenija stagnacije je bila rezultat.
U to vreme, arhitekte uvozne zamene nisu mogle zamisliti da je moguce izvoziti nesto drugo do robu. Ali Istocna Azija - isto toliko siromasna ili siromasnija od Latinske Amerike 1960-ih - pokazala je 1980-ih i 1990-ih da se to moze uraditi. Nazalost, pravila globalne trgovine sada zabranjuju zemljama da koriste strategije uspesno primenjene da razviju izvozne industrije u Istocnoj Aziji.
Americki trgovinski zvanicnici tvrde da ne koriste tarife da blokiraju izvoz siromasnih zemalja, i u pravu su - prosecna tarifa koju SAD naplacuju je zanemarljivih 1,7 posto, mnogo niza od drugih drzava. Ali pravila bogatih drzava – vezano za transfer tehnologije, lokalna ogranicenja i drzavnu pomoc za njihove industrije u povoju, izmedju ostalog - unistavaju sposobnost siromasnih drzava da se krecu van robe. “Mi povlacimo lestvice za politike koje su razvijene zemlje koristile da postanu bogate', kaze Lori Valah, direktor organizacije Public Citizen's Global Trade Watch.
Roba koja je ostala siromasnim zemljama da je izvoze je jos veci corsokak danas nego 1950-ih godina. Zbog prevelike ponude, cene kafe, kakaa, pirinca, secera i aluminijuma su pale za vise od 60 posto izmedju 1980 i 2000. Zbog pada cena robe i neuspeha Pod-Saharske Afrike da krene van njih, udeo ovog regiona u svetskoj trgovini je pao za dve trecine tokom tog vremena. Da ima isti udeo izvoza danas koji je imala na pocetku 1980-ih, prihod po glavi stanovnika u Pod-Saharskoj Africi bi bio skoro duplo veci.
7. Pustite ljude da idu
Verovatno bi najvaznija pojedinacna promena za zemlje u razvoju bila da legalizuju izvoz jedne stvari koju imaju u obilju - ljudi. Raniji talasi globalizacije su bili bolji zaa siromasne ne samo jer kapital, vec i radna snaga, su bili slobodni da se krecu. Dani Rodrik, ekonomista na Harvardskoj Kenedi skoli vlade i vodeci akademski kriticar pravila globalizacije, zagovara shemu zakonite kratkorocne migracije. Ako bi bogate drzave otvorile 3 posto svojih radnih mesta privremenim migrantima, koji bi onda morali da se vrate kuci, kaze Rodrik, to bi generisalo 200 milijardi dolara godisnje u platama, i puno transfera tehnologije za siromasne zemlje.
8. Oslobodite MMF
Globalizacija znaci rizik. Otvaranjem svoje ekonomije, jedna drzava cini sebe ranjivom na zarazu iz inostranstva. Zemlje koje su liberalizovale svoja trzista kapitala su narocito osetljive, jer kratkorocni kapital koji je jurnuo u neku zemlju po investitorovom cefu isto tako brzo odjuri kad se investitori uspanice. Tako je kriza nekretnina na Tajlandu 1997. isprovocirala jedan od najvecih globalnih pozara jos od Depresije.
Zelja da se zadrzi novac od naglog odlaska inspirisala je Cile da uvede zastitne mere koje obeshrabruju kratkorocni upliv kapitala. Ali politika Cilea se vodi kontra standardnom savetu MMF, koji zahteva da mnoge zemlje otvore svoja trzista kapitala. “Bilo je toliko puno prepreka intergraciji trzista kapitala da je bilo tesko pogresiti na strani vrsenja pritiska na zemlje da se previse liberalizuju”, kaze Ken Rogof, direktor istrazivanja MMF.
Mudre drzave su obazrive kad je u pitanju liberalizacija kapitala, i to s pravom. Dzosef Stiglic, ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu a koji je postao najuticajniji kriticar pravila globalizacije, pise da se u decembru 1997., kad je on bio glavni ekonomista u Svetskoj banci, sastao sa juznokorejskim zvanicnicima koji su bili oklevali povodom saveta MMF da otvore svoja trzista kapitala. Oni su se plasili vruceg novca, ali nisu mogli da se ne sloze sa MMF, da ih ne bi smatrali neodgovornim. Kad bi MMF izrazio neodobravanje, to bi oteralo i druge donatore i privatne investitore.
Uoci azijskog kolapsa, premijer Mahathir Mohamad je nametnuo kontrolu kapitala u Maleziji - sto je naislo na osudu sirom sveta. Ali njegova politika se sada nasiroko smatra razlogom sto je Malezija ostala stabilna dok njeni susedi nisu. “Ispostavilo se da je to briljantna odluka”, kaze Bhagvati.
Posle kraha, MMF je propisao svoj standardni savet zemljama - pravljenje aranzmana zajmovnog kontigenta na rezanje potrosnje, povecanje kamata i druge kontradiktorne mere. Ali balans budzeta u recesiji je, kako to Stiglic kaze u svojoj novoj knjizi “Globalizacija i njene neprijatnosti”, preporuka koja se poslednja uzimala za ozbiljno u danima Herberta Huvera. Preporuke MMF su produbile krizu i naterale vlade da smanje veliki deo mera ublazivanja koje su ostavljene siromasnima. Indonezija je morala da sreze subvencije za hranu. “Dok je MMF dao oko $23 milijarde da podrze kurs valute i isplate kreditore”, pise Stiglic, “daleko, daleko manje sume potrebne da se pomogne siromasnima nisu date”.
Da li vasa medjunarodna finansijska infrastruktura uzgaja boljsevike? Ako stvara povratni udarac, jedan razlog je standardno boljsevicko objasnjenje - MMF se stvarno kontrolise iz epicentra medjunarodnog kapitala. Formalni uticaj u MMF zavisi od finansijskog doprinosa drzave, a Amerika je jedina zemlja sa dovoljno akcija da ima pravo veta. Zapanjujuce je koliko puno ekonomista misli da je MMF deo 'Kompleksa Vol Strit-Ministarstvo finansija', po recima Bhagvatija. Ovaj fond sluzi 'interesima globalnih finansija', kaze Stiglic. On slusa 'glas trzista', kaze Nensi Berdsal, predsednik Centra za globalni razvoj u Vasingtonu i bivsi izvrsni potpredsednik Inter-American razvojne banke. “MMF je front za vladu SAD - drzite mase dalje od nasih poreskih obveznika”, kaze Saks.
Zvanicnici MMF-a tvrde da je njihov savet potpuno pravican - oni kazu cak i bogatim zemljama da otvore svoja trzista i ugovore svoje ekonomije. U stvari, pise Stiglic, MMF je rekao Klintonovoj administraciji da podigne kamatne stope da bi smanjio opasnost od inflacije - u vreme kad je inflacija bila najniza u decenijama. Ali Bela Kuca je na srecu imala taj luksuz da ignorise MMF: Vasington ce samo morati da poslusa savet ove organizacije sledeci put kad se obrati ovoj organizaciji za zajam. A to ce biti nikad.
9. Pustite da se siromasni obogate onako kako su bogati
Ideja da slobodna trgovina maksimizira korist za sve je jedna od malo misljenja u kojima se ekonomisti slazu. Ali je moc ideje doveo do preterano lakovernog prihvatanja vecine onoga sto se iznese u njeno ime. Stiglic pise da prosto nema potpore za mnoge politike MMF-a, a u nekim slucajevima MMF ignorise jasne dokaze da je ono sto on zagovara stetno. Uvek se moze tvrditi - a americki i MMF zvanicnici to i rade - da zemlje koje slede liniju MMF-a ali ipak nemaju rast ili nisu sledile recept otvorenosti dovoljno precizno ili nisu odradile druge stavke na listi sta treba da se uradi, kao na primer sirenje obrazovanja.
Cini se da i politicari preskacu finu stampu na navodno srodnim studijama. Jedan uticajni skorasnji rad ekonomista Svetske banke Dejvida Dolara i Arta Kraja je takav slucaj. On nalazi snaznu korelaciju izmedju globalizacije i rasta i nasiroko je citiran da podrzi standardna pravila otvorenosti. Ali u stvari, kad se malo bolje procita, on ih ne podrzava. Medju uspesnim 'globalistima', Dolar i Kraj ubrajaju zemlje kao sto su Kina, Indija i Malezija, od kojih sve trguju i maju rast ali jos uvek imaju zasticene ekonomije i ne bi mogle raditi vise na nepostovanju primljene mudrosti globalizacije.
Dani Rodrik sa Harvarda je koristio podatke Dolara i Kraja da vidi da li najbolja mera otvorenosti - tarifni nivoi zemlje - korelira sa rastom. Da, nasao je - ali ne onako kako bi trebalo. Zemlje sa visim tarifama imaju brzi rast. Rodrik tvrdi da su zemlje u ovoj studiji mozda pocele da trguju vise jer su imale veci rast i postale su bogatije, a ne obrnuto. Kina i Indija, istice on, su pocele trgovinske reforme oko 10 godina posle pocetka njihovog visokog rasta.
Kad ekonomisti pricaju o mnogim politikama povezanim sa slobodnom trgovinom danas, oni pricaju o nacionalnim prosecima i ignorisu pitanja distribucije i nejednakosti. Oni pricaju o jednacinama, a ne o onome sto deluje u zbrkanim ekonomijama treceg sveta. Koji ekonomski model koji se uci u skolama uzima u obzir ministarstvo koje prestaje da radi jer je ostalo bez penkala? MMF i Svetska banka - koja preporucuje mnoge iste ostre mere kao i MMF i cesto uslovljava svoje zajmove reformama koje zagovara MMF - cesto govori zemljama da srezu subvencije, ukljucujuci tu i mnoge koje stvarno pomazu siromasnima, i namecu placanje korisnicima na usluge kao sto je voda. Argument je taj da su subvencije neefikasan nacin da se pomogne siromasnima - jer pomazu i bogatima - i da umesto toga zemlje treba da pomazu siromasnima direktno vaucerima ili socijalnim programima. Kao jednacina, to je u redu. Ali u stvarnom svetu, subvencije nestaju, a vauceri se nikad ne matrijalizuju.
MMF tvrdi da cesto spasava zemlje od jos vecih kresanja budzeta. “Zemlje dolaze kod nas kad su u velikoj nevolji i niko nece da im pozajmi”, kaze Rogof. “One mozda moraju i da trose suficit jer su njihovi zajmovi pristigli za otplatu. Kad je neko u MMF programu to znaci manje strogoce”. Ali trecina zemalja u razvoju je pod MMF tutorstvom, neke zemlje vec decenijama, tokom kojih moraju da remodeliraju svoje ekonoije prema standardima MMF-a. U martu 2000., panel formiran da savetuje Kongres o medjunarodnim finansjskim institucijama, nazvan po svom sefu, Alan Melcer sa Carnegie Mellon University, preporucio je jednoglasno da MMF preduzme samo kratkorocnu kriznu pomoc i da izadje iz posla dugorocnog ekonomskog mikromenadzmenta potpuno.
Standardne reforme lisavaju zemlje fleksibilnosti, snage da se obogate na nacin za koji mi znamo da moze da deluje. “Vecina latinoamerickih zemalja je imala duboke reforme, je otisla mnogo dalje od Indije ili Kine i nije dobila mnogo zauzvrat za svoj trud” kaze Birdsal. “Mnoge reforme su bile o stvaranju efikasne ekonomije, ali ekonomske tehnikalije se ne bave fundamentalnim pitanjem zasto zemlje nemaju rast, ili ogranicenjem da su svi ovi ljudi izostavljeni. Ekonomisti su isuvise alergicni na trivijalnu ideju pravicnosti”.
Demonstranti na ulicama, azijska finansijka kriza, kritike uglednih ekonomista kao sto su Stiglic i Rodrik i oni iz Meltzer Komisije i narocito sve vece shvatanje u krugovima moci da je globalizacija odrziva za bogate drzave samo ako je prihvatljiva za siromasne, sve ovo doprinosi promeni pravila - blagoj. Inicijativa za oprost dugova najsiromasnijim drzavama, uprkos svim svojim ogranicenjima, je jedan primer. Azijska kriza je izmenila stav MMF o trzistima kapitala, i on pocinje da primenjuje manji pritisak na zemlje u krizi da srezu drzavnu potrosnju. On takodje diskutuje o tome da li treba da stimulise zemlje da usvoje zastitne mere koje je uveo Cile za kratkorocni kapital. Naredni direktor STO je sa Tajlanda i zemlje treceg sveta pocinju da se sve vise afirmisu.
Ali promene ne menjaju osnovnu ideju globalizacije, da je otvorenost univerzalni recept za sve bolesti. “Stezanje kaisa nije strategija razvoja”, kaze Saks. “MMF nema osecaj da je njegov posao da pomogne zemljama da se popnu uz merdevine”.
Saks kaze da je za mnoge zemlje u razvoju cak i penjanje uz merdevine nerealno. “To ne moze da deluje u pandemskoj ili endemskoj zoni SIDE ili malarije. Ja nemam strategiju za znacajan broj zemalja, osim one za koju smo mislili da ce im pomoci da prezive i kontrolisu bolest i imaju cistu vodu. Ne mozete ovo uraditi samo na trzisnim silama. Izgledi za Centralnoafricku Republiku nisu isti kao za Sangaj, i nema nikakve koristi od tesenja”.
Kina, Cile i druge drzave pokazuju da pod pravim uslovima globalizacija moze da izdigne siromasne iz bede. Na stotine miliona siromasnih ljudi nikad nece dobiti pomoc od globalizacije, ali na stotine miliona mozda sada ima koristi od nje, ako pravila nisu poostrena da pomognu bogatima i da slede apstraktne ortodoksne kriterijume. Globalizacija moze poceti da donosi korist ogromnoj vecini svetske populacije samo ako prestane da se posmatra kao cilj sam po sebi i umesto toga se treitera kao orudje u sluzbi razvoja: nacin da se obezbedi hrana, zdravlje, kuce i skolovanje za bedne ljude na zemlji.
Tina Rosenberg pise kolumne za The Times. Njen poslednji clanak za ovaj casopis je bio o ljudskim pravima u Kini.