|
10. 07.2002.
Carl Bildt
STOKHOLM - Dok se borimo sa efektima kolapsa mirovnog procesa iz Osla za Bliski Istok, lako je prevideti probleme koji se nagomilavaju na Balkanu. Sustinski problem Kosova je ostao otvoren. Bio je isuvise tezak za resavanje.
NATO snage su usle na Kosovo pre tri godine i ova pokrajina je stavljena pod privremenu upravu UN, ali se rat zavrsio bez mirovnog sporazuma. Savet bezbednosti UN je u Rezoluciji 1244 ponovo potvrdio suverenitet Savezne Republike Jugoslavije nad ovom pokrajinom, ali je indirektno ostavio buduci status otvorenim.
Privremena uprava UN imala je svoje uspehe i svoje neuspehe. Skoro milion kosovskih Albanaca se vratilo; skoro cetvrt miliona manjinskog stanovnistva, uglavnom Srba, je otislo ili je oterano. Izbori su odrzani, a oformljena je i nominalna vlada Kosova. Ali na kraju ovo nije nista vise do operacija odlaganja.
Pre tri godine se verovalo da ce vreme biti faktor izlecenja, da ce mali koraci utrti put velikom skoku do mirovnog sporazuma. Implicitno se nadalo da ce neki proces, slican onom u Oslu, poceti da deluje. Ako bi bilo demokratije u Srbiji, i neke vrste samouprave na Kosovu, sporazum koji se nije mogao postici u Rambujeu bi bio moguc, i ovaj problem bi nestao. Tako se smatralo.
Ali ovo se prosto nije dogodilo. O tome svedoce nereseni sustinski problemi, vidimo kako ocekivanja vezano za konacno resenje s jedne strane podsticu strah na drugoj strani. Nema problema koji je isuvise mali da bi ga obe strane videle u ovoj perspektivi, i za koji se treba boriti s ovim na umu.
Velika vecina kosovskih Albanaca zeli nezavisnost. Velika vecina medju manjinama joj se odlucno protivi. A u sirem regionu ovo pitanje je podjednako sporno. Cesto se desava da otvorena rana Kosova siri svoju infekciju preko svojih granica. Ali pitanje konacnog statusa Kosova, a time i strukture ovog regiona, ne moze se dugo izbegavati. Medjunarodna zajednica je propustila malu priliku koja se pruzila nakona pada Slobodana Milosevica da resi ovo pitanje. Sada mora da prizna rizik od neuspeha u ovom regionu slican onom u Oslu.
Na Bliskom Istoku Rezolucije 242 i 338 Saveta bezbednosti UN pruzaju opsti okvir za resenje koje, sa razlicitim stepenima entuzijazma, prihvataju sve strane. Na Balkanu, zaliv koji razdvaja razlicite pozicije je daleko siri, a tumacenje koje se postepeno daje Rezoluciji 1244 je sprecilo zatvaranje jaza. Prihvaceno je da ovaj region mora da krene ka integraciji sa ostatkom Evrope, i da ce ovo biti postupni proces tokom dugog perioda. Ali kako stvari sada stoje ovaj proces tesko moze i da zapocne. Drzave se ne mogu prosto integrisati ako postoji sukob oko toga koje su to drzave, koje teritorije pokrivaju i kakav je njihov medjusobni odnos.
EU vec ima teskoce oko svojih planova da zakljuci Sporazum o stabilizaciji i udruzivanju sa Srbijom i Crnom Gorom. Da li ce ovo, u skladu sa Rezolucijom 1244, pokrivati i Kosovo? Ili ce Kosovo prosto biti izostavljeno iz celog tog procesa? Ili mozda imati sopstveni sporazum?
Pojavljuje se sve vise pitanja ove prirode. Staviti sukob u hibernaciju nece imati efekta, a to bi i rizikovalo da sve postane jos gore onog dana kad stvari budu morale da se resavaju.
U sustini, izbor je izmedju pokusaja integracije ili prihvatanja dezintegracije u ovom regionu.
Balkan ostaje lose mesto za dobre opcije. Ali trebalo je da naucimo da je najgora opcija ignorisanje potrebe da se suocimo sa situacijom onakvom kakva je. Ne treba vise da verujemo da izbegavanje konacnih pitanja Oslo-tipa resava probleme. To bi moglo dovesti do nagomilavanja tenzija i novih iznenadnih eksplozija koje bi mogle sve razoriti.
Vasington a sve vise i Moskva skrecu paznju sa Balkana i pocinju da ocekuju od Evropske Unije da da politicko rukovodstvo u ovom regionu. Ali EU jos uvek bezi od svih ozbiljnih pokusaja da resi sustinska pitanja ovog regiona. Ona se drzi iluzije da ce Oslo formula koja nije upalila na Bliskom Istoku iz nekog razloga upaliti na Balkanu.
Ja mislim da nece. Umesto lecenja rana, postoji ozbiljan rizik od sirenja infekcije. Tri godine posle kraja Kosovskog rata je krajnje vreme da se usudimo da se pozabavimo pitanjem Kosovskog mira. Ne mozemo imati jos jedan mirovni neuspeh.
Autor, bivsi premijer Svedske, bio je specijalni predstavnik EU na Balkanu od 1995. do 1997. i specijalni izaslanik UN tamo od 1999. do 2001. On je ovaj komentar napisao za International Herald Tribune.