|
Pise Ljubomir Pajic
24.05.2000.
MALI KORAK
Pet zemalja se obavezalo da potpuno unisti svoje nuklearno oruzje. U
noci od 20. na 21. maj predstavnici SAD, Rusije, Francuske, Velike
Britanije i Kine potpisali su dokument koji ce obeleziti taj datum u
istoriji covecanstva. Ovo se dogodilo kao velicanstveno i neocekivano
finale konferencije UN o kontroli nuklearnog oruzja na kojoj su
ucestvovali predstavnici 187 zemalja.
Naravno, bice kriticara koji ce isticati da nikakvi konkretni datumi nisu
utvrdjeni, niti su konkretizovane neke mere za realizaciju dokumenta. Lako
je kritikovati posto je kritizerstvo uvek efikasno. Ja bih radije da cujem
kako bi oni resili ovaj problem.
Niko ne moze da me ubedi da je stvarni i iskreni pristalica politike i
diplomatije kao njenog najvaznijeg dela. Ipak, moram da priznam da je samo
diplomatija u stanju da donese iznenadjenja i resenja slozenih problema.
Istorijska deklaracija o kojoj govorimo potpisana je posto su SAD i Irak
postigli kompromis.
Da, bio je to mali korak na ovoj konferenciji, ali dzinovski korak napred
za covecanstvo. Na slican datum, 20/21. jula 1968, Nil Armstrong je malim
korakom poceo da hoda po Mesecu.
Veliki koraci nikad nisu donosili nista drugo osim nesrece. Ako ljudi
pocnu ratove, diplomatija je porazena. Onda su obicno potrebni samo veliki
koraci da bi se sukobi okoncali i da bi se sve vratilo malim koracima
diplomatije.
Albert Ajnstajn je 1939. godine upozorio americkog predsednika Frenklina
D. Ruzvelta na opasnosti novog oruzja - atomske bombe. Genije je znao da
ce gradnja takvog razornog oruzja samo stvoriti nove probleme celom
covecanstvu. Njegovo pismo je bilo samo mali korak i ono je ignorisano.
Projekt Menhetn je nastavljen da bi trijumfovao 6. avgusta 1945. u
Hirosimi, kada je atomska bomba ubila 100.000 neduznih civlia. Nekoliko
dana kasnije druga bomba je ubila 40.000 ljudi u Nagasakiju. Ovi veliki
koraci su doveli do bezuslovne predaje japanske vojske, ali su, svejedno,
doneli veliku sramotu americkoj politici, koja nikada vise nece moci da
opere svoje ime.
Ako treba kazniti ratnog zlocinca, da li je potrebno da i neduzni ljudi
budu kaznjeni? U politici velikih koraka ovo pitanje se nikad ne
postavlja. Kada se povuce atomski prekidac, nema povratka. Atomsko oruzje
je moglo da bude upotrebljeno i drugde i samo ga je zdrav razum sprecio u
poslednjem trenutku.
Koriscenje oruzja za masovno razaranje je samo znak nemoci. Bombe su
opustosile nemacke gradove tokom II svetskog rata, ali se nacisticka
Nemacka nije predala zbog smrti neduznih civila. Posle smrti diktatora
Hitlera, vojska je mogla da uradi ono sto je odavno htela, da kapitulira.
I tamo su mogle da budu upotrebljene atomske bombe. One ne samo da su
mogle da ubiju i vise civila, nego i da nas lise svih rukopisa napisanih
rukom Ludviga van Betovena, Johana Volfganga fon Getea ili Riharda
Vagnera. Da li bi razlog za njihovo koriscenje bio vredan toga?
Obicne bombe su ponovo koriscene u poslednjoj deceniji 20. veka. One su
nam samo pokazale kako porazena diplomatija mora da ustukne ustupajuci
prostor vojnim umovima da dokazu sumanutu nadmocnost oruzja nad gradovima.
Cak i da su krivci, odgovorna lica, bili mete, koriscenje bombi ne bi bilo
opradvano.
Samo pobede zdravog razuma su prave pobede. A one se mogu postici samo
sredstvima diplomatije ili zakona, ako je potrebno. Da li bi korsiscenje
atomskih bombi zaustavilo rat koji je prethodnu jugoslovensku drzavu
pretvorio u rusevinu? Mogu li se osam miliona ljudi koji umiru od gladi u
Etiopiji spasti ako jaca sila bombarduje vojnike koji vode rat oko potpuno
nebitne granice izmedju te zemlje i Eritreje?
Godinama je Organizacija ujedninjenih nacija bila ignorisana, a takozvane
velike sile su podrivale njen ugled. Deklaracija o potpunom uklanjanju
nuklearnog oruzja je istorijska pobeda UN i politike malih i plodonosnih
koraka.