|
Pise Ljubomir Pajic
31.05.2000.
LJUBAV I NADA
Izraelci i Palestinci su igrali u Rimu u prvom zajednickom fudbalskom timu protiv ekipe "Sve zvezde". Ovu utakmicu je organizovao UNESCO, a ideju je dao njihov ambasador dobre volje, Mihael Sumaher, prvak sveta u Formuli 1, koji je takodje nastupio u toj utakmici. Cilj ovog spektakla je bio da se prikupi novac za povezivanje skola sa internetom, za sportske terene kao i da se podstakne mirovni proces na Bliskom istoku.
"Igrajmo fudbal umesto da pucamo jedni na druge", izjavio je nosilac Nobelove nagrade za mir i raniji izraelski premijer Simon Peres. "Ovo ce biti veliki dokaz da su usred pregovora i svih problema mladi ljudi angazovani u mirovnom procesu".
Peres je prisustvovao ovoj utakmici sa palestinskim predsednikom Jaserom Arafatom, koji je zajedno sa njim dobio Nobelovu nagradu za mir. Na utakmici je bio i presednik Italije Karlo Azeljo Campi. Americki predsednik Klinton poslao je pismo podrske. Ova utakmica je usledila samo jedan dan posto je Izrael okoncao okupaciju juga Libana, koja je trajala 22 godine, munjevitim povlacenjem koje otvara nova pitanja o bezbednosti ove regije.
Neki ljudi ce ovu ideju smatrati zabavnom i nedovoljno vrednom da se pomene u ozbiljnom clanku, ali ja ne delim takvo misljenje. Napetosti izmedju arapskog i jevrejskog stanovnistva su oduvek bile jedno od najvecih iskusenja u istoriji covecanstva. Ipak, njihova sudbina je bila i bice da zive zajedno, jer svi vole isti komad zemlje na ovoj planeti smatrajuci ga svojim.
To je u proslosti bio razlog za mrznju, agresiju i smrt. Nista od toga nije moglo da donese resenje, jer nijedan od ovih naroda ne moze jednostavno da nestane i da prostor prepusti onom drugom. Prvi put posle mnogo vekova izgleda da je vecina na obe strane usvojila tu ideju.
Naravno, ja ne kazem da je ta ideja nova i da je pala s neba upravo sada, vec da je ovo prvi put da ju je vecina shvatila veoma ozbiljno.
I Izraelci i Arapi, u ovom slucaju Palestinci, oduvek su znali da moraju da zive zajedno. Problem je bio nedostatak poverenja a za to je bilo dovoljno razloga. Vlada Izraela nije mogla od Palestinaca da napravi Izraelce. I suprotno bi takodje bilo pogresno. Mogucnost da budu ono sto stvarno jesu i da svoj zivot organizuju samostalno zblizice sve stanovnike ove male tacke na povrsini Zemlje.
Pomenuta fudbalska utakmica je samo najnovija varnica koja bi mogla da pokrene mirovni proces. Pre nekoliko nedelja se dogodila predivna razmena gestova dobre volje koja je pokazala da u ovom regionu jos ima dovoljno poverenja i nade.
Izraleski ministar obrazovanja Josi Sarid, vodja leve partije Merec, dotakao je osetljivu temu u Izraelu odlukom da u programe srednjih skola unese dela palestinskog nacionalno orijentisanog pesnika Mahmuda Darvisa. Samo nekoliko dana kasnije palestinski ministar za kulturu Jaser Abed Rabo je saopstio da ce u znak podrske Saridu dela poznatih izraelskih pesnika uci u programe palestinskih srednjih skola i univerziteta na zapadnoj obali Joradana i u oblasti Gaze.
Premijer Ehud Barak bio je medju onima koji su osporili Saridovu odluku, isticuci da Izrael jos nije spreman da prihvati Darvisa u svojim skolama. Ipak, Barakova vladajuca koalicija uspela je da pobedi u glasanju o poverenju, koje je pokrenula desnica povodom slucaja Darvis i izralesko-arapskih mirovnih pregovora.
Darvis, 58, je vise puta bio hapsen u Izraelu zbog navodne nacionalisticke delatnosti pre nego sto je otisao u izbeglistvo koje je trajalo 26 godina. Vratio se na zapadnu obalu Jordana 1996. godine. On je izjavio da je tesko poverovati da je "moguce da jedna pesma ugrozi vojnicki najjacu zemlju Bliskog istoka".
Oni medju nama koji vole poeziju znaju da pesma ne moze da predstavlja nista drugo osim ljubavi. Jedan moj veoma dobar prijatelj podsetio me je juce na predivni citat C. G. Junga iz njegove knjige "Neotkriveno ja": "Tamo gde prestane ljubav pocinje moc i nasilje i strah".