|
Pise Ljubomir Pajic
04.10.2000.
DRZAVE I MRAVI
Nemacka se ponovo ujedinila pre deset godina, 3. oktobra 1990. godine, samo nekoliko dana pre nego sto je Jugoslavija pocela da se raspada. Oba procesa su u to vreme shvacena kao logicni i normalni. Danas je Nemacka jedna drzava a Jugoslavija nije. Sa stanovista drzava, sve je bilo uspesno, ali ne sa stanovista ljudi.
Oni koji su zeleli da podele Nemacku ucinili su to silom, silom pobednika u ratu, sto im je prividno dalo pravo da podele jednu naciju, porodice i prijatelje. Ali, radeci to oni su poceli i novi rat, hladni rat izmedju dve ideologije, koji je bio podjednako surov i razoran kao i prethodni.
Razbijanje Jugoslavije je sprovedeno na isti nacin. Ipak, to nije bio rat izmedju ideologija, vec rat sebicnih pojedinaca, borba za teritorije i moc. Da bi bili uspesni ti pojedinci su morali da imaju sledbenike a da bi pridobili sledbenike oni su morali da zatruju ljudima mozak.
Kako se ljudima moze zatrovati mozak? Jednostavno, propagandom. Istorija je puna primera. Kao i druge zivotinje, ljudi su drustvene zivotinje. Narod trazi vodje a vodje traze sledbenike. Mnogo je lakse pripadati nekoj ideologiji, nekom nacionalizmu, nekoj partiji ili fudbalskom klubu nego biti nezavisan.
Ako hocete da budete uspesan vodja morate da ih zatrujete mrznjom. Bilo koja vrsta mrznje ce posluziti svrsi. Ako ste vodja istocnog dela Nemacke, recite svojim Nemcima da su drugi Nemci nacisti koji zele da uniste njihovu drzavu. Ako ste vodja zapadnog dela Nemacke, recite svojim Nemcima da su drugi Nemci komunisti koji zele da uniste njihovu drzavu. To deluje, verujte mi, zato sto kad kazete drzava ljudi cuju: moja kuca, moja porodica, moji prijatelji.
Posto je to bilo uspesno sa jednom nacijom, jednostavno je moralo da deluje u Jugoslaviji sa cetiri osnovne nacije i vise od 30 razlicitih nacionalnih grupa u toj zemlji. Kada im kazete da ih ljudi iz druge nacije mrze, to je mnogo efikasnije nego medju ljudima koji pripadaju jednoj naciji. Da bi ubedili Nemce vodje su bili prinudjeni da zidaju zid i gvozdenu granicu a da bi ubedili ljude u Jugoslaviji bilo je dovoljno da im daju dovoljno pusaka i bombi.
Ipak, postavlja se vazno pitanje. Da li su ljudi sada srecniji? U Nemackoj je bila velika proslava. Mnogi ljudi ce reci da su sada srecniji nego pre. Drugi ce reci da je stara drzava bila bolja jer je za mnoge od njih ona bila jedina posto su u njoj rodjeni.
Poneki ce reci da mrze sve, stare drzave, nove drzave i druge ljude. Jevrejske sinagoge su gorele u noci pre velike proslave a na muzeju, bivsem koncentracionom logoru Buhenvald, ponovo su bili nacrtani kukasti krstovi. Mrznja je otrov koji dugo traje.
Isti rezultat cete dobiti i ako pitate ljude iz ranije Jugoslavije. Mnogi u tim novorodjenim malim drzavama bice zadovoljni, mnogi ce zaliti za ranijom drzavom a bice ih podosta koji ce reci da mrze sve i svakoga. Posto je podela obavljena i nema spoljnog rata, oni ce nastaviti da se tuku medjusobno, bilo da je to zbog takozvane moci, bilo da je zbog zadovoljstva i uzbudjenja avanture, ali najvise zbog mrznje i gorcine.
Istorija tezi ponavljanju. Mozda ce se jednog dana Jugoslavija ponovo ujediniti i mozda ce se jednog dana SAD, Kanada, Spanija, Velika Britanija ili neka druga zemlja raspasti. Ko zna? Ima dovoljno razloga da podrze oba ova trenda.
Americki mrav nema pojma da postoje mravi u Rusiji; on samo radi i radi jer ce zima uskoro stici. Medjutim, ljudske zivotinje mogu da misle i to ih cini superiornim. Bila bi prava tragedija kada bi neko obrisao sve granice i ukinuo sve nacije u svetu. Ne bi bilo razloga za mrznju i zivot bi opet bio tako dosadan.
Ali, ne bojte se jer tako nikad nece biti. Isto kao sto bi onaj vredni americki mrav ubio drugog americkog mrava ako udje na njegovu teritoriju, ljudske zivotinje bi nastavile da rade ono sto su oduvek radile.
|
|