|
Pise Ljubomir Pajic
27.12.2000.
Kraj veka
"Od svega sto covek u zivotnom nagonu podize i gradi nista nije u mojim ocima bolje i vrednije od mostova. Oni su vazniji od kuca, svetiji od hramova, svaciji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrsta najveci broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gradjevina i ne sluze nicem sto je tajno ili zlo."
Ivo Andric, "Mostovi"
U pocetku, naseg veka, bese... most. Most dzinovske lepote koja ophrvava, star hiljadu godina, sagradjen od kamena na mestu na kome se spajaju tri kulture. U Mostaru, gradu u Bosni i Hercegovini, u Jugoslaviji, stajao je tamo kao smibol mira i ljudskog razumevanja.
Taj
most je ubijen. Unistio ga je pucanj iz topa a ubica je to uradio namerno.
Hteo je da unisti taj simbol i proslost, da posalje poruku da samo oni
koji slede njegove lude ideje o nadmocnosti jedne nacije nad drugom imaju
pravo da zive. Jedan most nikada nije sledbenik ideja a svakako ne takvih
ideja.
Bio je to kraj Jugoslavije, zemlje koja je rodjena u tom veku i ubijena u istom veku. Ubica je cak ciljao i humane reci Ive Andrica, nosioca Nobelove nagrade za knjizevnost 1961. godine, ali nije mogao da ih ubije. Bio je ovo surov vek.
Mnogo godina pre tog ubistva ozloglaseni gangster Al Kapone je rekao: "Mnogo vise cete postici ljubaznom recju i pistoljem nego samo ljubaznom recju".
Bio je to strasan i divan vek.
Bio je to vek sa dva globalna rata, sa mnogo lokalnih ratova, vek najveceg razaranja u ljudskoj istoriji, ali i vek nauke i velikih licnosti. Da li je bio bolji ili losiji od prethodnih vekova?
Za sve nas koji smo ziveli u njemu, a svako ko ovo cita ziveo je u njemu, bio je strasan. Ipak, nikad u ljudskoj istoriji nije bilo veka bez mrznje i ubijanja. Kada bi ljudi koji su imali nesrecu da zive u srednjem veku ili u prethodnim vremenima mogli sada da budu zivi, oni bi sigurno slavili ovaj vek. Ne zato sto je bio manje krvav i humaniji, nego zato sto je otvorio tako mnogo kapija za napredak drustva.
Medjutim, u svetu ne postoji samo jedno ljudsko drustvo, kao na pocetku zivota na Zemlji. Ima mnogo drustava organizovanih u takozvane drzave i takozvane nacije. Oba pojma su apstraktna i zamisljena a smislili su ih naucnici iz drustvenih nauka i politicari. Mozete da zagrlite osobu koju volite ili prijatelja, ali ne mozete zemlju. Ipak, u ratovima nikad niko nije umro zbog jednostavne i normalne ljudske ljubavi.
Ideologije mrznje i netolerancije obelezile su 20. vek: komunizam, nacizam, fasizam... Imena njihovih predvodnika nece biti pomenuta u ovom tekstu. Oni treba da ostanu u proslosti i da budu zaboravljeni. Njima i pokretu protiv ljudi, imperijalizmu, doprineli su najnizi ljudski nagoni, jer su svi oni bili samo nadmetanja sebicnih ljudskih zivotinja.
Oni
su doneli Zapadni i Istocni front, post-revolucionarna masovna ubijanja,
bombe na Beograd, Varsavu, Drezden, Hirosimu i Nagasaki, koncentracione
logore, Berlinski zid, ratove u Koreji, Vijentamu, Jugoslaviji...
Ipak,
toliko su mnogo divnih ljudskih bica ostavili svoj pecat u 20. veku:
Albert Ajnstajn, Marija Kalas, Majkl Kejn, Al Pacino, Dastin Hofman, Huan
Manuel Fandjo, Ajrton Sena i Alan Prost, Hajnrih Bel, Volfgang Borhert,
Vladislav Petkovic Dis, Milan Rakic... Mogao bih ovako mnogo, mnogo dugo.
Znam da je ova lista subjektivna, ali njen cilj nije da bude lista nad listama nego samo malo priznanje ljudima koji su mi doneli vise svetla u 20. veku.
Dok su napalm bombe spaljivale citava sela u Vijetnamu Luis Armstrong je pevao "What a Wonderful World" ("Ovo je divan svet!"). U sustini, bio je u pravu, bio je to zaista divan vek. Napravljeni su avioni i jedan "konkord" jeste pao; automobili su olaksali zivot i Ajrton Sena jeste poginuo u udesu; pronadjeni su kompjuteri i "Duboko plavetnilo" ("Deep Blue") je dobio partiju saha protiv Garija Kasparova, ali je covek dobio taj mec.
Imamo
internet i na internetu prelazimo vremensku granicu novog milenijuma i
zato moramo da gledamo u buducnost. Ipak, moramo i da se osvrcemo i
mislimo na dobre ljude koji su ostali u proslosti.
"Buduci!
Slobodna deco, zoro noci nase, kad se budu slobodni i visoki domovi vasi
ocrtavali na istom nebu koje je gledalo patnju nasu i sram i smrt niko
nece pomisljati da ti mocni temelji pocivaju na nasim kostima. Sreca je
bezbrizna i misli samo napred... Vas zivot bice nas zaborav... Tek
najbolji medju vama osetice, mozda, da iz tih svagdasnjih dogadjaja bije,
kao vetar, beskrjna zalost mrtvih i nemih zivota koji su ziveli i mrli za
vas..."
Ivo Andric - Poruka mladima
|
|