|
Pise Ljubomir Pajic
10.01.2001.
Aska i vuk
"Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk... Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomicne zrtve, polaganim, mekim hodom koji prethodi skoku."
Ivo Andric, "Aska i vuk"
Ova prica se dogodila u ovcijem svetu na Strmim Livadama. Tu pricu je Ivo Andric napisao za decu i ne pomisljajuci da bi mogla da postane stvarnost u zemlji u kojoj je ziveo, Jugoslaviji, i u njenom delu koji je najvise voleo, u Bosni i Hercegovini. Ali, dogodila se.
Aska je bila mlada ovca, siparica, koja je htela da postane balerina. Njena majka, udovica, pokusavala je da joj objasni da se umetnost ne isplati, bar ne toliko koliko je potrebno za pristojan zivot, ali Aska je bila tvrdoglava, otisla je u baletsku skolu i pocela da vezba.
"5. mart 1992. Ljudi su vikali: Bosna! Bosna! Sarajevo! Sarajevo! Zivjecemo zajedno! Izadjite iz sklonista! Zdravko Grebo govori i kaze da se dogadja istorija. Citav grad hoda za mir. Kad smo dosli kuci, mirno smo zaspali."
Ovo je deo price koju je Zlata Filipovic (13) govorila svom dnevniku Keti.
"15. april 1992. I dalje nas bombarduju a Mirna je 48 sati bila u podrumu. Sada smo u stanu, mama prica s nekim telefonom i place".
"Za zrtvu su to bili neocekivani cudni trenuci, negde izmedju samrtnog uzasa, u kom je vec bila potonula, i nezamislive, krvave i konacne cinjenice koja se krije iza reci - smrt. To je vec premrloj Aski ostavljalo nesto malo vremena i tamo gde je mislila da ga vise nema i ne moze biti, ali tako malo da je to jedva licilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo - igra."
"21. april 1992. Danas je u Sarajevu bilo strasno. Pucnjava svuda, mrtvi ljudi i djeca. Idemo u podrum, a posto nas nije siguran, tata kaze da moramo u susjedov podrum... Zaspala sam u 4 ujutru."
"Tesko, kao u mucnom snu, devojcica je ucinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koje su vezbali uz 'stanglu' i koji jos i ne lici na igru. Odmah zatim je izvela drugi, pa treci. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osudjenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenadjenog vuka."
"20. maj 1992. Bombardovali su park pored nase kuce. Mnogo je ljudi ranjeno. Jaca je ranjena. I njena majka, Selma, Nina i Dado, moj susjed. Selma je ostala tamo. Izgubila je bubreg a Nina je umrla. Odnijela sam cvijet u park za Ninu."
"I kad je jednom pocela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa uzasnim osecanjem da ne sme stati, jer ako izmedju jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt moze uci kroz tu pukotinu."
"3. septembar 1992. Sutra je mamin rodjendan. Napravila sam srca od papira i napisala: Sretan rodjendan. Isekla sam i ruze od novina i napravila buket."
"Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme, koje stoji nepomicno kao praznina iz koje stalno preti smrt."
"15. septembar 1992. Djecak iz moje literarne sekcije je danas poginuo. Bomba je pala pred njegovu kucu i komad te bombe ga je ubio. Boze, sta se to dogadja ovdje?"
"I
Aska je krenula u igru iznad skola i poznatih pravila, mimo svega sto se
uci i zna... Znala je samo jedno: da zivi i da ce ziveti dok igra, i sto
bolje igra. I igrala je. To nije vise bila igra nego cudo."
U drugom delu Bosne, daleko od Sarajeva i blizu Banja Luke, druga devojka, Milijana, takodje je dozivela cudo.
"Problemi u mojoj zemlji su poceli kad sam imala samo 11 godina. Tek sam bila pocela da shvatam prave vrednosti i sve se srusilo. Kada sam imala 13 godina govorili smo u skoli o Verdiju na casu muzickog. Znala sam za klasicnu muziku, ali nikad nisam imala prilike da je stvarno cujem. Sve sto je moglo da se vidi na televiziji bilo je rat, rat i samo rat. A profesorica muzickog nam je pricala o operi."
"4. oktobar 1992. Nema struje, nema vode."
"14. oktobar 1992. Dobre vijesti. Opet imamo gas. Ura!"
"Sto zivota osecala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produzi jedan jedini, svoj zivot, koji je bila vec pregorela. Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogucnosti krije u sebi svako zivo stvorenje. Budemo i prodjemo a ne znamo sta smo sve mogli biti i uciniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao sto su ovi u kojima Aska igra za svoj vec izgubljeni zivot."
"Nasa
profesorica Vesna je govorila o Verdiju s takvom strascu koja je navela
cak i jednu trinaestogodisnjakinju da pazljivo slusa. Molila sam je da
isprica jos i sledeci put mi je donela da vidim program 'Rigoleta', koga
je davno gledala u Beogradu."
"17. avgust 1993. Nemamo vise svijeca a dani su sve kraci. Ovo je nesto cega se cijelo Sarajevo plasi jer stize zima."
"I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje skola nijednog ucitelja baleta... A ni vreme ni duzinu puta nisu merili ni vuk ni Aska."
"Prica
mi se dopala i profesorica Vesna mi je ispricala sve o tome. Zelela sam da
cujem bar neku od tih stvari o kojima mi je pricala, ali skola nije imala
nijednu traku ni plocu, a kamo li kasetofon. Bili smo usred rata... Ali,
nikad nisam prestajala da ispitujem profesoricu o Verdiju. Pricala mi je o
Travijati, Trubaduru, Aidi, Nabuku... Pokusavala sam da zamislim muziku
ali sam samo mogla da vidim sliku tog starog coveka s bradom koju sam
imala u udzbeniku muzickog."
"17. avgust 1993. Oni tipovi (politicari) su u Zenevi potpisali sporazum o demilitarizaciji Sarajeva. Nadam se da ce se nesto dobro dogoditi, ali nista od onog cemu sam se nadala nije se dogodilo. Ovdje je sve moguce. Znam da nema vode, struje, hrane, da ljudi ginu. A zima stize u Sarajevo."
"Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strasnog dozivljaja, ali su njena mladost i volja za zivotom, majcina dobra nega, i opste saucesce svih stanovnika Strmih livada najposle savladali bolest.... Aska je postala prvakinja baleta na Strmim livadama... Postavila je cuveni balet, koji su kriticari i publika nazvali Igra sa smrcu, a koji je Aska uvek nazivala Igra za zivot... I danas, posle toliko godina, igra se taj njen cuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobedjuju svako zlo, pa i samu smrt."
Zlata
Filipovic je prezivela. Ona studira u Sarajevu. Zeli da bude pisac i da
predaje jezike i knjizevnost.
Milijana je prezivela. Ona studira u Banja Luci. Zeli da bude profesorka engleskog. Njena profesorka Vesna je prezivela i u istoj skoli uci novu decu o snazi umetnosti, koja je jaca od svakog zla.
|
|