|
Pise Ljubomir Pajic
04.04.2001
Hleba i igara
Fudbalska reprezentacija Jugoslavije izgubila je jednu utakmicu. Rusija je u sredu dobila vazan mec u Beogradu i obezbedila svoj put na svetsko prvenstvo. Jugoslavija je, ponovo, zadrzala nadu da ode na prvenstvo kroz dodatne kavilifikacije. Ipak, ovog puta to bi moglo i da se ne dogodi.
"Panem et circenem" bila je sjajna demagoska ideja Rimskog carstva i svi lukavi vladari su je koristili. Oni su obezbedjivali osnovne potrebe stanovnistva, hleb i igre, i to je bilo dovoljno da ga zabavi da ne bi razmisljalo o politici. Kazem lukavi, zato sto je u proslosti bilo i vladara koji nisu razumeli potrebe masa.
Marija Antoaneta je navodno pitala svoje sluge zasto mase jurisaju na Bastilju u Parizu 1789. Kada su joj rekli da narod hoce hleba, bila je zaprepascena: "Ali, sta ce im hleb? Zasto ne jedu kolace?". Revolucionari su ispravili tu gresku - dali su narodu malo hleba, ali i igre, giljotinu. Kao sto je narod u Rimu mogao da gleda kako gladijatori ubijaju jedan drugoga ili kako ih prozdiru divlje zveri, francuski narod je iz dana u dan mogao da gleda kako se kotrljaju glave sve dok nove vlasti nisu vise imale glava koje bi im ponudile.
Zato su im ponudile ratove. Fudbal je smisljen kasnije.
Tokom svih godina diktatura u Jugoslaviji ta igra je bila opijum za narod. Mnogi nisu bili strucnjaci u onome sto rade jer je clanstvo u nekoj partiji bilo i jos je glavni kriterijum, ali svako je uvek bio strucnjak za fudbal. U ovom delu sveta on je mnogo vise od igre. Svi su, naravno, i strucnjaci za politiku, ali uloga fudbala je upravo da to amortizuje.
Raniji diktatori u Jugoslaviji znali su kako da ga priblize narodu. Oni su fudbalu pridodali znacaj nacionalnog ponosa i narod je to progutao.
U proslosti Jugoslavija je imala velike igrace i uvek je bila medju najboljim reprezentacijama sveta. Propadanje fudbala u Jugoslaviji uvek je bilo jasan pokazatelj stanja njenog drustva. Drzavna reprezentacija zamalo nije pobedila na svetskom prvenstvu i smatrana je simbolom nacionalnog jedinstva, ali kada su gledaoci pocceli da zvizde nacionalnoj himni, bilo je ocigledno da je kraj blizu. Uskoro, mase su dobile zamenu, ratove.
Isto se dogodilo i sa novom Jugoslavijom, odnosno ostatkom prethodne. Prosle godine, na putu u vrh evropskog fudbala, reprezentacija je srusena iznutra. Tada se igraci nisu delili po nacionalnosti nego po partijskoj pripadnosti. Pred vaznu utakmicu protiv Holandije doslo je do pravih tuca medju igracima. Ta utakmica je izgubljena 1:6. U sredu je bilo samo 0:1, ali bi posledice mogle da budu mnogo ozbiljnije.
Ljudi iz posrnulog rezima jos kontrolisu igru nacionalnog ponosa. Neki od najboljih igraca nisu uopste pozvani u preprezentaciju. Jedan igrac, otvoreni pristalica posrnulog rezima, ovog puta je postavlljen za kapitena reprezentacije i timski duh se zaljuljao. Utakmica je bila unapred izgubljena kada je selektor eliminisao jednog od najboljih igraca Jugoslavije i jednog od najboljih u svetu.
Formalni razlozi za tu odluku nisu vazni. Ipak, ostaje gorak ukus. Ta igrac je crnogorske nacionalnosti. Iako ne znam prave razloge za njegovo odstranjivanje iz tima, to ponovo postaje simbol stanja u drustvu.
Cak i ako bi se drzavna reprezentacija kvalifikovala za svetsko prvenstvo, u sta sumnjam, ostaje pitanje: hoce li tada uopste biti ikakve Jugoslavije? Fudbaleri su oduvek bili ogledalo drustva, ali gladijatori svakako ne mogu da budu krivci za to.
|
|