17.01.2000.

PRO ET CONTRA
prof. dr Ranko Petkovic

Odgovornost NATO-a

Posle rusenja Berlinskog zida, kraha bipolarizma, postojale su dve opcije za NATO, kao instrumenta hladnoga rata: da se povuce sa evroatlantske scene ili da preraste u sveevropski sistem bezbednosti.

Zapadne sile, koje su izasle kao pobednice iz hladnog rata, nisu prihvatile prvu opciju iz dva osnovna razloga: zbog toga sto nisu bile sigurne kako ce se dalje razvijati dogadjaji u Rusiji, starom rivalu i novom partneru, i zbog toga sto su verovale da revitalizovanjem NATO-a mogu efikasnije da utemelje sistem ideja i institucija koje ce, na duzi rok, obezbediti njihovu prevlast u novom rasporedu snaga u svetu.

Vidljivo nastojanje bivsih clanica istocnog bloka da se sto pre ukljuce u NATO i uclanjenje gotovo svih ostalih evropskih zemalja u Partnerstvo za mir nagovestavali su da bi ova vojno-politicka organizacija mogla da preraste u sveevropski sistem bezbednosti. Izvesno podozrenje u tu mogucnost moglo se zapaziti jedino u pojedinim neutralnim zemljama, Svajcarskoj, Svedskoj, donekle i u Austriji, a posebno Finskoj, u kojoj je doslo do izrazaja shvatanje da se na pragu XXI veka bezbednost postize i osigurava ekonomskim razvojem, a ne ucescem u vojno-politickim savezima.

Medju okolnostima koje su doprinele da, u odredjenoj meri, budu rasprsene iluzije o pretvaranju NATO-a u sveevropski sistem bezbednosti, presudno je uticao napad NATO-a na Jugoslaviju. Bombardovanje Jugoslavije, dugo 78 dana, ubijanje neduznih gradjana i namerno rusenje civilnih i infrastrukturnih objekata, uz zaobilazenje Saveta bezbednosti UN, kao vrhovnog organa za pitanja mira i bezbednosti u svetu, i krsenje fundamentalnih normi ratnog i humanitarnog prava, jasno su posvedocili do nije u pitanju "humanitarna intervencija", prouzrokovana brigom za ljudska prava i prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji, vec obicna upotreba i zloupotreba vojne moci, motivisana politickim i vojnostrateskim interesima i ciljevima.

Pored moralnih dilema koje je bombardovanje Jugoslavije pokrenulo u evropskoj javnosti, pa i u vladajucim krugovima pojedinih evropskih zemalja, ono je doprinelo sazrevanju shvatanja o potrebi iznalazenja i jacanja "evropskog identiteta u odbrani". U sirim svetskim okvirima, bombardovanje Jugoslavije je ucvrstilo glediste da nosioci postojeceg unipolarnog poretka ne prezaju od upotrebe sile u cilju sprovodjenja i nametanja svojih globalnih interesa i podstaklo stanoviste da posedovanje i razvijanje nuklearnog oruzja predstavlja jedinu sigurnu garanciju ocuvanja nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Najzad, bombardovanje Jugoslavije je nanelo veliku stetu pozicijama demokratske opozicije u Srbiji, dodajuci argumente vladajucim strankama za njihovu tezu da su nosioci tzv. novog svetskog poretka neprijatelji srpskog naroda (napad NATO-a, sankcije, teror nad Srbima na Kosovu itd.) i da se srpska opozicija nalazi u sluzbi onih sila koje ubijaju srpski narod.

Osudi napada NATO-a na Jugoslaviju od strane takvih zemalja kao sto su Rusija, Kina, Indija, kao i niza drugih, ovih dana se pridruzila i ugledna medjunarodna nevladina organizacija Human Rights Watch u ciju se nepristrasnost, u ovom slucaju, ne moze sumnjati. Ova organizacija priprema tri dosijea koja ce predati Medjunarodnom tribunalu u Hagu. U prvom dosijeu bice cinjenice o normama postojeceg medjunarodnog poretka Ujedinjenih nacija koje je NATO prekrsio samovlasnim bombardovanjem Jugoslavije. U drugom dosijeu bice utvrdjen tacan broj civilnih lica nastradalih u toku bombardovanja Jugoslavije. U trecem dosijeu nalazice se spisak civilnih i infrastrukturnih objekata cije je unistavanje prevazilazilo tzv. vojnu svrhu i prouzrokovalo humanitarnu katastrofu u Jugoslaviji. Human Rights Watch, kada zavrsi zapoceti posao, predace ove dosijee Medjunarodnom tribunalu u Hagu, koji treba da odluci da li ce podici optuznice protiv onih koji su kao komandni kadar i neposredni izvrsioci ucestvovali u akciji NATO-a protiv Jugoslavije.

Medju uglednim politickim analiticarima koji su izvrgli kritici sadasnju americku i NATO politiku na Balkanu je i dr Henri Kisindzer. On smatra da se primenom sile ne mogu resavati komplikovani etnicki sporovi u tom delu Evrope. Okolnost da na tom podrucju SAD nemaju vitalne nacionalne interese i da, pri tome, niko i ne ugrozava interese SAD, u ocitoj je suprotnosti sa obimom i intenzitetom americkog politickog i vojnog angazovanja. Ova rezonovanja dr Henrija Kisindzera potvrdjuju statisticki podaci o tome da su SAD u vreme Klintonove administracije cesce pribegavale upotrebi oruzane sile (Irak, Jugoslavija, Somalija, Haiti itd.), nego ikada u razdoblju posle drugog svetskog rata.

Sa svoje strane, Jugoslavija je podnela tuzbu Medjunarodnom sudu pravde u Hagu protiv devet zemalja NATO-a koje su ucestvovale u oruzanoj intervenciji protiv nje. Tuzba je podneta jos u vreme trajanja bombardovanja, ali Sud nije prihvatio zahtev Jugoslavije da, kao privremenu meru, donese zahtev za obustavljanje napada NATO-a. Spor pred Medjunarodnim sudom pravde se nastavlja i, u ovom casu, s obzirom na niz pravnih i politickih okolnosti, tesko je predvideti njegov ishod.

Na kraju, mora da bude pomenut i prevremeni odlazak generala Veslija Klarka sa duznosti komandanta NATO-a. Nije tajna da je general Klark u sprovodjenju americkih i licnih koncepata u bombardovanju Jugoslavije dolazio u sukob sa stavovima i misljenjima pojedinih evropskih clanica NATO-a.

 

[ Prethodni PRO ET CONTRA ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.