04.10.1999.

PRO ET CONTRA
prof. dr. Ranko Petkovic

VLAST U SRBIJI: STARA ENERGIJA, NOVE SLABOSTI

Krupni problemi sa kojima se suocava vlast u Srbiji mogu se videti golim okom. To su neuspesi u ostvarivanju nacionalnih interesa, prekid bliznjih veza sa Srbima u Bosni i Hercegovini, egzodus Srba iz Hrvatske, sve ocevidnije izdvajanje Kosova iz okvira SR Jugoslavije; sveobuhvatne sankcije i medjunarodna izolacija; teska ekonomska i socijalna kriza; ustavno-pravna kriza, zahtevi Crne Gore za redefinisanje odnosa u Federaciji i neki drugi problemi u oblasti etnickih i manjinskih odnosa; optuzbe Medjunarodnog tribunala u Hagu i razne druge mere koje preduzimaju SAD i Evropska unija u cilju onemogucavanja politickog i licnog delovanja vodecih licnosti Srbije i Federacije; optuzbe da je vlast ulazenjem u rat sa NATO-om i prekidanjem diplomatskih odnosa sa vodecim svetskim silama ucinila gotovo nemogucim ukljucivanje SR Jugoslavije u tokove ekonomskog i tehnoloskog razvoja u Evropi i svetu, sto je za nju od zivotnog znacaja.

Predstavnici vlasti u Srbiji i Federaciji, sebi u prilog, tvrde: da su sacuvale supstancu srpskog nacionalnog bica u antisrpskom medjunarodnom okruzenju; da su uprkos sankcijama i izolaciji uspele da obezbede ekonomski razvoj i socijalni mir; da su odnele moralnu i politicku, a u nekim aspektima i vojnu pobedu u sukobu sa najvecim svetskim silama udruzenim u NATO-u; da su uspesno pocele da ostvaruju program obnove zemlje od teskih posledica bombardovanja; da su u sukobu sa slabom,  razjedinjenom i diskreditovanom opozicijom koja je u sluzbi stranih sila.

Predstavnici opozicije objasnjavaju opstajanje vlasti u Srbiji i Federaciji sledecim argumentima: rezim opstaje zahvaljujuci oslanjanju na policiju, koja po broju pripadnika i tehnickoj opremljenosti nema premca u Evropi; zahvaljujuci  medijima kojima manipulise; zahvaljujuci povezanosti sa privrednim krugovima.

Argumentima koje vlasti navode sebi u prilog i argumentima kojima opozicija napada vlast dosta je receno, ali ne i sve!

Ostaju nerazjasnjena dva pitanja:

Prvo pitanje: ako je rezim doveo sebe u najtezu poziciju u kojoj je mogao da se nadje, kako odoleva koncentricnom pritisku vodecih svetskih sila i naletima opozicije?

Drugo pitanje: ako je tacno da je bilans rezima iz godine u godinu sve katastrofalniji, kako je moguce da su vodece vladajuce stranke i licnosti na svim dosadasnjim predsednickim i parlamentarnim izborima odnosile pobedu?

Ova dva pitanja zahtevaju neophodna dopunska objasnjenja za opstajanje i funkcionisanje vlasti u Srbiji i Federaciji, uprkos teskim problemima sa kojima se suocava.

Jedno objasnjenje se tice birackog tela Socijalisticke partije Srbije (SPS). SPS je nasledila bivsi Savez komunista, preuzimajuci njegov socijalni program, koji je od izuzetnog znacaja u jednoj relativno nerazvijenoj balkanskoj zemlji. Tome socijalnom programu, SPS je dodala srpsku nacionalnu dimenziju, koja nije egzistirala u programu bivseg Saveza komunista. Sa tim socijalnim i nacionalnim programom, SPS je osvojila jedan veliki biracki prostor. U sadasnjem, postkomunistickom periodu kod nas i u svetu, taj biracki prostor je, u stvari, bogomdan za socijaldemokratiju, distanciranu od komunisticke zaostavstine i opredeljenu za trzisnu privredu. Polazeci upravo od toga da ce socijaldemokratija uci u taj prostor, prema jednoj gotovo automatskoj istorijskoj logici, u Srbiji su nicale kao pecurke posle kise razlicite socijaldemokratske stranke (Socijaldemokratija Vuka Obradovica, Socijaldemokratska unija Zarka Koraca i Socijaldemokratska liga Nenada Canka itd.). Za sada su to ipak stranke koje tek treba da se pokazu i dokazu, vise poznate po svojim liderima, nego po birackom telu. Ni jedna od tih stranaka nije “usla” u biracki prostor Socijalisticke partije Srbije, vec i zbog toga sto se nije upustila u strpljiv i mukotrpan rad na osvajanju tog dela birackog tela.

Drugo objasnjenje se tice birackog tela Srpske radikalne stranke (SRS), koja se nalazi u koaliciji sa SPS. SRS je na svim dosadasnjim parlamentarnim i predsednickim izborima dobijala sve veci  broj glasova. Taj deo birackog tela sledi antikomunisticke i nacionalisticke lozinke SRS. U taj biracki prostor, sa odredjenim limitima, mogu eventualno da udju Srpski pokret obnove Vuka Draskovica, zahvaljujuci takvim parolama kao sto su “Ua, crvena bando” i “Ziveli Karadjordjevici”, i Demokratska partija Srbije Vojislava Kostunice, koja pridaje veliki znacaj nacionalnoj dimenziji svog programa. Medjutim, ove dve stranke, u kontekstu razvoja politickih prilika u Srbiji, ne mogu ozbiljnije da se probiju u biracko telo SRS, privrzeno Vojislavu Seselju. Vodece stranke Saveza za promene, koje  se ogradjuju  od nacionalizma, ni ne pokusavaju da udju u taj prostor.

Razume se, biracko telo ne predstavlja imobilnu kategoriju. Raspolozenje birackog tela je podlozno stalnim promenama, narocito pod dejstvom socijalnih i nacionalnih problema. Zbog toga, tek novi posteni i fer izbori mogu da pokazu kakav je stvarni odnos snaga opozicije i vlasti u Srbiji.