Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

05.05.2000.

Izdajnicki fijasko Sjedinjenih Drzava

Secam se jutra 6. aprila...

Palilulska pijaca, oko osam sati ujutru, Vaskrsnja je nedelja godine 1941.

Sunce je bljestalo na naizgled beskrajnom, plavom nebu. Kao da je sve pokrivao spokoj. Nije bilo ni daska vetra. Pravi prolecni dan, onakav, kakvim ga opisuju knjige bajki.

A na pijaci - guzva. Tih dana nije bilo bas mnogo frizidera. Trebalo je poraniti na pijacu kako bi se nabavile sveze namirnice, narocito na taj dan, za svecani, Vaskrsnji rucak. Bilo je uzbudljivo gledati prodavce i kupce kako se cenjkaju. Neki bi se nadvikivali, neki obavljali posao, a neki se na kraju i rukovali.

Bilo mi je tada devet godina. Trckarao sam za ocem. Ni televizije nije bilo tih dana, pa je sve bilo bolje nego sedeti kuci i citati stare stripove, ili igrati klikere sa drugovima. Za decaka mojih godina bilo je interesantno cak i da posmatra kako se to hrana kupuje, a onda kod kuce sprema.

Pijaca je bila "setaliste za sirotinju".

Svi su tu dolazili nadajuci se da ce sresti prijatelje, popiti kafu ili "cokanj sljivovice" sa nekim. Dolazilo se, svakako, i po hranu, ali, nekako, cinilo se da ljudi vise dolaze tu da bi se druzili.

Zene su obicno drzale decu za ruku, a muskarci isli par koraka ispred porodice. Bila je to stvar licnog ugleda - pokazati se sto bolje medju svetom.

Tog Vaskrsnjeg jutra svi su se starali da izgledaju sto bolje. Muskarci su nosili najbolja odela i ustirkane bele kosulje. Devojke su nosile najlepse haljine, u to doba su u modi bile siroke, ustirkane krinoline i sarene Vaskrsnje kapice. Zenstvenost i zavodljivost cinile su da izgledaju kao ponosni labudovi, koji klize povrsinom jezera, pod budnim okom svojih majki.

Posto je bila nedelja ujutru, a i praznik, niko nije zurio, ceo svet izgledao je kao da se nekako usporio i olenjio. Mirisi hrane i zacina ispunjavali su vazduh, pa bi covek uskoro pocinjao da oseca glad, ma kako sit bio. A to je bio i moj slucaj.

Mirisi svezeg bureka i cevapcica jako su me privlacili. Otac je zastao kraj pekare. Tepsije i tepsije svezeg bureka svetlucale su na Suncu. "Vlado, sa cime ces, sa mesom, krompirom, sirom ili jabukama?" zapitao me je otac. Razmisljao sam, mada sam vec odavno znao odgovor. Znao ga je i moj otac. I ne cekajuci da odgovorim, narucio je: "Sa mesom i sa jabukama..."

A onda se sve utisalo. Cinilo se da svi gledaju ka Severu. Zene sa korpama preko ruku, devojcice sa buketicima cveca, decak koji je zaustavio svoj bicikl, starac koji sakom zaklanja svetlost kako bi mogao bolje da vidi. Potpuna tisina bila je sablasna.

Zvuk, koji kao da su proizvodili neki dzinovski insekti, postajao je sve jaci i jaci. A onda se pretvorio u grmljavinu motora bezbrojnih aviona koji su zamracili beskrajno plavo nebo.

Avioni su leteli nisko, neki od njih ustremljujuci se preteci na kraj oko pijace. Zaglusujuci zvuk aviona u obrusavanju bio je propracen eksplozijama. Dim i sasvim razliciti zvuci zamenili su mir jutra.

Ljudi su se razbezali na sve strane. Otac me je cvrsto zgrabio i potrcao. Moj otac bio je veteran iz ruske revolucije i Prvog svetskog rata. Za njega to nije bilo nista novo. Znao je da moramo da stignemo do kuce sto je pre moguce. Kad je porodica na okupu, bar mozete da planirate sta bi trebalo ciniti.

Prosli smo pored kratera ispunjenog vodom, bomba je ocigledno bila ostetila glavnu vodovodnu cev. Na dnu kratera lezala je devojcica u svom praznicnom odelu, a kraj nje rasut buketic ljiljana. Voda koja je i dalje nadirala poigravala se njenom kapicom.

Na ulazu u jednu radnju videli smo Nikolu. Sedeo je na pragu kao da se odmara. Velika crvena mrlja prekrivala mu je belu kosulju. A iza ulaza nije bilo nicega, radnja je bila sravnjena sa zemljom. Jugoslavija je bila potpisala Pakt o nenapadanju sa Nemackom samo nekoliko dana pre toga, 24. marta 1941.

Bila je to moja prva lekcija iz izdaje. Nikada je necu zaboraviti.

Ponavlja li se istorija?

Tokom vekova, Srbi su stekli ugled jednog od najhrabrijih i najcasnijih naroda u svetu. Stisak ruke jednog Srbina vredeo je vise od bilo kakvog pisanog i potpisanog dokumenta. Za vreme Drugog svetskog rata stotine srpskih zivota rizikovano je da bi se spasao samo jedan oboreni saveznicki pilot. Srbi su uvek sa naklonoscu gledali prema Zapadu. Nikada nisu bili osvajaci. Srbi ce uvek pokusati da odbrane ono sto je njihovo. Taj zar da se odbrani svoje potiskivao je svaku mogucnost dobitka ili gubitka. Srbi razmisljaju po principima koji polako nestaju u ovom svetu, principima Casti i Ponosa.

Americki napad na Srbiju bio je neopravdan i izdajnicki. Gospodin Klinton morao je nekako da skrene paznju sa svojih besramnih dela kod kuce na jednu medjunarodnu krizu. Srbi su to skupo platili.

Besramna medjunarodna banda obrusila se na Srbiju izgovarajuci se lazima. Ceo taj rat bio je nezakoniti pokusaj da se Srbi lise njihove istorije, poseda i ponosa. Bilo je kukavicki napasti srpski narod i zemlju sedeci u svojim udobnim foteljama u Americi, gradeci sopstvene karijere. A sve sto su Srbi ikada zeleli bilo je da zastite svoj suverenitet. Bez ikakve pomoci iz inostranstva, Srbi su postigli MORALNU POBEDU u vojnickom porazu.

Srpski civili, zene i deca, ubijani su namerno. Ne postoji ni castan, ni pravni razlog da bi se ubilo dete. Sve zemlje koje su pomagale SAD ekonomski su zavisne od njih. Sjedinjene Drzave podrzavaju i promovisu NATO. To je jedno americko "drustvance", sastavljeno od mnostva zavisnih marioneta.

Nekada sam veoma postovao Sjedinjene Drzave.

Izdajnicki fijasko Sjedinjenih Drzava u napadu na Srbiju nikada necu zaboraviti, a nadam se ni citav svet.

Pognuo sam glavu stideci se zbog onoga sto su Sjedinjene Americke Drzave ucinile u Jugoslaviji.

 

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.