|
Pise Walt Petrigo
12.05.2000.
KANADSKI ARKTIK I DRUGE USPOMENE...
Kanadski Arktik svet je tajanstvenih zivotnih ciklusa i pojava. Ima
neceg ocaravajuceg i jedinstvenog u njegovoj lepoti. Na Arktiku sve
izgleda tiho, bez dogadjaja i gotovo bezopasno neiskusnom oku.
Kada se popnete na vrh uzvisine i pazljivo pogledate tundru koja se
prostire ispod vas, videcete, ipak, mnostvo aktivnih, paralelnih zivota
kako bujaju oko vas. Malo sta remeti tisinu. Cak i vecna borba izmedju
zivota i smrti retko remeti mir.
Kada god pomislim na Arktik, ne mogu a da se ne setim Eda Ogla. Bio je to
covek koji me je upoznao sa olujama, mecavama i mirom Arktika.
Ed Ogl bio je sef biroa Western Canadian Time Magazine. Pre mnogo godina,
zazvonio je telefon u mojoj novinarskoj kancelariji... Bez opsirnog uvoda,
kako je to samo on umeo, postavio mi je direktno pitanje: "Walt,
mozes li da obavis jedan posao za 'Time'?" Bio je to pocetak jednog
dugog prijateljstva.
Ed je bio novinar krajnje iskren i castan. Do dana danasnjeg ne mogu da se
setim da sam medju novinarima sreo takvog profesionalca. Istrazivanje i
istina bili su mu glavni ciljevi. Licna osecanja nikada nisu uticala na
njegove izvestaje. To su uvek bile cinjenice, ciste i jasne.
Kada sam ga upoznao, Edu je bilo cetrdesetak godina. Krupan covek, koji
nikada nije izgubio izgled i nacin razmisljanja fudbalskog beka.
Ed me je upoznao i sa mentalitetom Arktika.
Da, nacin razmisljanja i shvatanja na dalekom Severu razliciti su od
nasih, "civilizovanih". Tamosnji su jednostavniji i direktniji.
Nikada necu zaboraviti Edovu pricu o dva eskimska lovca.
Posle celodnevnog lova, njih dvojica odlucila su da izgrade iglo, kako bi
u njemu prenocili. Izvadili su svoje nozeve za sneg i dali se na posao.
Bili su vec pri kraju, ostalo je samo da se poslednji blok leda postavi na
vrh. Jedan od njih propeo se da to ucini, u tom trenutku njegova kozna
bluza se rastvorila, otkrivajuci njegov stomak. Bez trunke oklevanja
njegov prijatelj zabio je u razgoliceni stomak svoj noz.
Na sudjenju je proglasen nevinim. Smatralo se da je delovao po svom
urodjenom lovackom instiktu, koji je preovladao pri pogledu na ogoljenu
kozu. U tom trenutku, nisu vise vazili pisani zakoni.
Ed i ja posetili smo svaku eskimsku zajednicu na Arktiku, a dva puta smo
bili na Severnom polu.
Na dan 14. februara 1994. Ed i ja leteli smo nad smrznutom pustosi
Istocnog Arktika. Padalo je vece, pocinjalo je da se smrkava, sve je
postajalo sivo i tamno, gotovo crno...
Ocekivao sam potpunu tamu za nekoliko sekundi... a onda je to tamno nebo,
kao dotaknuto carobnim stapicem, ozivelo...
Kanada je poznata po svojim zalascima Sunca - punim boja, izrazajnim i
jasnim. Ovo sto sledi, napisao sam te veceri, 14. februara 1994.
"NOC NA ARKTIKU napisana je tokom leta preko Istocnog Arktika u
noci 14. februara 1994. Bio je to sumoran i oblacan dan, sneg je pokrivao
polarnu pustos koja se slivala u jedno sa horizontom. Samo su sum
avionskih motora i moje misli prekidali tu naizgled vecnu tisinu.
A onda, naizgled niotkuda, pojavilo se Sunce. Prizor je bio kratak i
jedinstven. Promena je bila neverovatna i krajnje uzbudljiva. Tako zive
boje nikada pre toga nisam video. Snaga i moc Prirode ucinile su da se
osecam beznacajnim. Nasa sopstvena vaznost i dugovecnost bile su dovedene
u pitanje neopisivom moci i jednostavnoscu. Rezultat je bio potpuno
shvatanje da ih i nema...
NOC NA ARKTIKU
Beli bljestavi sneg
Najednom se crveno sjaji u suton
Dok se sumorni horizont budi
Pod zracima Sunca na zalasku.
Jednom nezan i divan,
Prizor je sada cudan i tezak.
Senke su pune strave,
Tek zavijanje usamljenog psa
Zamire polako...
Odjednom,
Nebo je u bljesku,
i mitovi Kao da ozivljavaju,
Dok baklje bogova
Pale nebo velicanstvenoscu Severnog svetla.
Covek ostaje nem i hipnotisan,
Opustenih udova bez snage,
Kao da nista nije vazno
Sem velicanstvenosti
ARKTICKE NOCI.Walter Petrigo
Sva secanja koja imam na Arktik ispunjavaju me ceznjom.
Ceznem za tim da mi, u velikim gradovima, ne moramo da zakljucavamo vrata
kada nismo kod kuce, i da svaki namernik u mom domu bude dobrodosao u
svako doba. Zeleo bih da on ili ona uzmu ono sto im je potrebno. Da
upotrebe ono sto im treba. Ne manje nego sto im treba. Uzmu li vise nego
sto im treba, to bi bila kradja i povreda zakona gostoprimstva. A taj
nepisani zakon vazi i danas na Arktiku.
Sat vam ne treba. Eskimi, vasi prijatelji, iskoristice svaku priliku da
upraznjavaju Mug-Mug. Indijanci imaju Pau-uau, Meksikanci siestu, a na
Severu Amerike pauzu za kafu. Svako ima svoj izgovor da se sredinom dana
odmori. Sta li imaju Srbi? Verovatno po malo od svega toga.
Jos uvek ne mogu da poverujem u epizodu iz Sarajeva, iz davne 1984.
godine... Za vreme Zimske Olimpijade bio sam clan Kanadske Olimpijske
Organizacije.
"Duty Free Shop" bio je smesten u jednoj zgradi velikog
kompleksa. Bio je moderan i impresivan. Red novinara koji su cekali da
nesto kupe bio je dugacak. Ali, to nije smetalo da se tacno u 10:00 vrata
radnje zatvore. Ljudi su se cudili - sta se dogadja?
PAUZA ZA KAFU... eto sta.
Verujem da su svi zaposleni hteli da zajedno popiju kafu. Srecnije resenje
bila bi, naravno, rotacija osoblja po smenama, a to bi ostavilo i bolji
utisak na predstavnike medjunarodnih medija.
Ipak, bar je zgrada izgledala impresivno...
Do sledece prilike, sve najbolje zeli vam
Walt