Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

26.05.2000.

KAKO BISMO MI BEZ ADVOKATA, DOKTORA I BANKARA? 

DEO DRUGI...

Voznja kolima hitne pomoci do bolnice bila je interesantno iskustvo. Moj sin i ja sprijateljili smo se sa bolnicarem koji me je pratio. I njega su jako zanimali kompjuteri kao mog sina i mene. Posle nekog vremena rekao sam: "Bas dobro, da obavim taj test pa da najzad vidim sta mi je." "Ne budite tako sigurni. Posle toga dolazi jos jedan test, kroz koji cete morati da prodjete hteli vi to ili ne," rekao mi je, smeseci se. "A zasto?" zacudjeno sam ga upitao. "Sta mislite, koliko vas kosta samo ova voznja?" Kostala je nekoliko stotina dolara.

Po dolasku u bolnicu uveli su nas u cekaonicu. Bilo je tamo jos pacijenata koji su se tu nalazili iz istih razloga kao i ja. Svi smo morali da cekamo oko jedan sat dok se nije pojavio lekar.

U mojim godinama nije bas ugodno sedeti u invalidskoj stolici, neudobnoj, uostalom, citav cas. To je stres. A posto su svi pacijenti koji su tamo cekali bili srcani bolesnici, bio je to jedan nepotreban stres. Da. Nepotreban stres.

Rekose mi da skinem kosulju kako bi na mene prikljucili raznorazne elektrode koje ce beleziti reakcije mog organizma i srca. To je potrajalo neko vreme, a onda nam je operaterka mahnula rukom, dajuci nam znak da je zavrsila. Moj sin je zapitao kako stvari stoje. "Vrlo dobro, nema nikakvih problema," odgovorila je.

Potom je usledio pregled pluca...

Onda ponovo u kola hitne pomoci i jos jedan sastanak sa Dr Y. "Hm, pa vi niste obavili kompletan test," rekao je zamisljeno gledajuci u papire koje je drzao u ruci.

"O, jesam," rekoh.

"Sudeci po ovome ovde," rece mahnuvsi papirom, "niste."

"Doktore, uopste me ne zanima sta pise na tom papiru. Ja sam bio tamo." Do tog doba, imajuci u vidu sve dosadasnje greske i nesporazume, dosao sam do odredjenih zakljucaka koji su poceli da mi zaista dizu pritisak. Tu mi je bilo neudobno, nalazio sam se medju strucnjacima kojima nisam mogao da verujem, i zeleo sam da odem odatle. "Doktore, koliko mislite da bih se losije osecao ukoliko bih iz ovih stopa izasao odavde?"

"Paaa, izmedju dva i pet posto," odgovorio je smireno. Znao sam da svako ko izadje u grad ima sve sanse da svoje zdravlje pogorsa za pet i vise posto istog casa.

Zna li taj covek sta govori, i je li ga uopste briga?

"U redu. Zeleo bih onda da idem. Sada," rekao sam mirno.

"Pa ne mozete odmah, primili ste lekove i morali biste da sacekate nekoliko sati!"

"Najlepse zahvaljujem, doktore, rizikovacu..."

Za nekoliko minuta vec sam bio na ulici, osecajuci se sjajno. Vazduh je bio svez, Sunce je sijalo, a ubrzo se predamnom nasao veliki biftek sa svim mogucim prilozima. Sve recepte koje mi je doktor dao na odlasku, ignorisao sam.

Dva dana kasnije moj "Specijalista" za dijabetes telefonirao mi je. "Ako ne prodjete Angiogram, umrecete!"

Sacuvao sam snimak razgovora. Zapitao sam se sta bi se desilo nekoj sedamdesetogodisnjoj gospodji kada bi zatekla takvu poruku na telefonskoj sekretarici. Verovatno bi umrla na licu mesta ili bar dobila srcani udar. Od kolike li je to vaznosti jos jedan test?

Pa, pretpostavljam da sam ja bio jedini koji je provalio procedure koje su dokazani izvori novca. Svi ti skupi testovi vode ka operaciji na otvorenom srcu, plastiogramu ili bajpasu. Neke od tih procedura zaista su neophodne, ali se kladim da mnoge druge nisu.

Koliko juce vlada Alberte odobrila je dodatnih 54.000.000 dolara za nekih 1000 operacija srca.

Kada postanete pacijent, osecate se kao u stali na kojoj je neko zatvorio vrata. Drze vas zatvorenog, tretiraju kao kravu i stalno muzu. Pregled za pregledom, recept za receptom, sve vas to drzi blizu lekarske ordinacije, ali nikada potpuno izlecenog.

Bolnicu i svu tu "zdravstvenu zastitu" napustio sam 9. juna 1999. Danas, godinu dana kasnije, osecam se jos uvek odlicno i ne fali mi nista.

Ne zelim da kazem da nam u zivotu medicina ne treba. Ne tvrdim da ne bi trebalo traziti medicinsku pomoc. Ne kazem da su lekari sarlatani i pljackasi. Ali, zelim da kazem da tu ima mnogo zamki i zbrke, kao i da bi lekari trebalo da budu placani mesecno (ma o kakvom se iznosu dogovorili).

Da bi se dobila istinska lekarska pomoc, lekar i pacijent moraju da saradjuju. Ne bi trebalo da bude tajni, onog osecanja da ja znam nesto, ali ti to ne bi razumeo, pa nema potrebe ni da ti objasnjavam. Lekar je neko ko vam pruza uslugu. Ni manje ni vise d toga. Vi ste ga unajmili da obavi posao. Ne bi trebalo da bude vazno ko placa racun.

Novac koji placate direktno iz svog dzepa, ili preko osiguranja, vas je novac. Vi placate premije.

Neki lekari novac od osiguranja smatraju svojim sopstvenim, a pacijent nema pojma koliko ce ga lecenje kostati i koliko ce dugo trajati. Lekarski racuni su nerealni i granice se sa ucenom i drumskim razbojnistvom.

Lekari se, sa svoje strane, pravdaju da su silne godine tesko radili kako bi naucili to sto znaju, pa da neko mora da plati za to. Slazem se, ali cene moraju da budu realne i fer.

Kad smo vec kod toga, ne radi li kopac kanala tesko iz dana u dan... moze on tako da radi godinama, ali da se ne nada da ce dobiti neku naknadnu nagradu za sve te godine. Ima svoju platu i tacka.

Trenutno se u Alberti izmedju Vlade i gradjana vodi spor oko Clana 11. Taj Clan dozvoljava privatnim klinikama da rade u provinciji Alberta. Vlada tvrdi da ce se na taj nacin smanjiti pritisak na postojece zdravstvene kapacitete. Licno mislim da ce to jos vise upropastiti i tako klimavi sistem zdravstvene zastite.

Mi u Alberti nacinili smo mnostvo medicinskih rezova a da o njima nismo prethodno dobro razmislili. Lako je unistiti, ali je ponekad nemoguce ponovo izgraditi. Svako smanjenje troskova lecenja moze voditi zatvaranju neke bolnice. Bolje iskoriscenje kapaciteta i njihova sinhronizacija sa raspolozivom radnom snagom, kao i njihova pristupacnost, mozda vise nikada ne bi bili postignuti jednom kada budu unisteni. Ili, kako se to kaze, "Ne koljete kokosku koja nosi zlatna jaja samo zato sto vam se jede piletina za veceru."

Eticki medicinski kod trune u prasini zaborava. Gde su oni dani kada je lekar dolazio da poseti pacijenta po najgorem vremenu, u sred noci? To su sada samo price o plemenitosti kojih se poneko seca, dok se ovaj nas svet polako menja...

Vecina danasnjih lekara u stvari su maskirani bankari i investitori.

I tako, do sledece prilike, vas

Walt

Italijani nisu stari Rimljani. Danasnji Grci nisu kakvi Spartanci od starine behu... Ipak, postoji nesto sto zauvek vredi u ovom svetu... Srbi se ne menjaju mnogo... Srbi su Srbi, uvek ponosni, uvek hrabri... (ne nuzno i uvek za svoje dobro...)

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.