|
Pise Walt Petrigo
30.06.2000.
NEMOGUCE?
Kada se nadju u nepovoljnoj situaciji ili suoceni sa necim teskim sto bi trebalo uciniti, ljudi najradije kazu "Nemoguce!". Time hoce da kazu da su izgledi da se nesto dogodi ili ucini mali, gotovo nikakvi. Ta konstatacija nagoni nas da dignemo ruke i posvetimo se necem drugom. Ali, jesu li stvari bas uvek logicne u zivotu? Zasniva li se verovatnoca da ce se nesto dogoditi bas uvek na procentima, i jesu li ti procenti uvek ispravno sracunati? Da je to sve kako valja, nasi zivoti bili bi vrlo jednostavni. Povoljni izgledi samo su delimicno osiguranje. Ta predvidjanja zasnovana su na iskustvima iz proslosti i sadasnjosti. A da li se stvari razvijaju suprotno ocekivanjima? Cesto. Svakog dana neko dobije na lutriji negde u svetu, uprkos ocekivanjima sklapaju se razni poslovi. Izgledi cesto zavide od okolnosti koje nemaju veze sa samom stvari. Mozda nam ni na pamet nisu pale dok smo odmeravali te cuvene izglede. Svakome se od nas desilo tako nesto u zivotu. Siguran sam da svako od nas ima jednu ili dve takve price da isprica.
A evo moje price...
Bas pre nedelju dana odveo sam zenu na kliniku, u centru Kalgarija. Kalgari je veliki grad, pun oblakodera i poslovnih zgrada. Nije tako veliki kao Beograd, ili neki od svetskih megalopolisa, ali veliki prostor na kome zivi njegovih 850.000 stanovnika cini ga uocljivim.
Buka i guzva popodnevnog saobracajnog spica pretvorila je bila ugao na kome sam stajao u prometno mesto. Trebalo je nekako ubiti sat i vise vremena, i tako sam se naslonio na mermerni stub na malo povucenom mestu i posmatrao... posmatrao sam ljude... njihova lica, pokrete, odecu i ostale slicne detalje. Bilo je to zanimljivije nego sedeti nad kafom u nekom restoranu.
Odjednom se na mom stopalu naprosto niotkuda nasla ptica. Malo, sivozeleno stvorenje. Nije letela - umorna i dezorijentisana teturala je unaokolo. Uhvatio sam je bez mnogo muke... ugnezdila se na mom dlanu.
Pre oko godinu dana telefonirala nam je nasa kci Kim i uzbudjenim glasom ispricala sta se desilo u njenom dvoristu - njen pas glasno je rezao... otisla je da vidi sta se desava. Kroz kuhinjski prozor ugledala je macku, svraku i psa kako se bore oko upravo ovakve pticice kakva se gnezdila u mojoj saci. Ili, da budem tacniji, pas je nastojao da zastiti pticicu od macke i svrake. Naravno da je Kim odmah otrcala i spasla pticicu.
Da zadrzimo pticu? Pa, Kim ima psa i macku, a to bas nije najbolje okruzenje za nju. Malo se sta menja sa godinama, Kim je uvek dovodila beskucnike... naravno, rekli smo da mozemo da zadrzimo pticu. Nazvali smo je Misi (smatrajuci da je to ona, a ne mozda on), a ona je gotovo odmah postala ljubimac cele porodice. Misi nam je pricala, Misi nam je sletala na ramena i u tanjire. Bilo je divno imati Misi tu, blizu sebe, bila je tako zabavna... smatrao sam da je Misi jedina ptica te vrste. Pokusavali smo bezuspesno da kod trgovaca zivotinjama pronadjemo istu takvu pticicu.
A onda odjednom, na potpuno nepoznatom raskrscu, u po bela radna dana, eto jos jedne Misi pred mojim nogama! Koliko takvih ptica ima u gradu? I koliko ce se njih u pravo vreme naci bas na tom cosku? Koliko njih ima identicne oznake na sebi kao Misi? Valjalo bi tu razmotriti mnogo onih "Nemoguce!" sa pocetka teksta. I sta bi se ispostavilo? Da su te "nemogucnosti" u stvari bile "mogucnosti". Bilo kako bilo, sada imamo dve ptice. Misi je, naravno, jos uvek vrsta za sebe mada, mora se priznati, da bismo ih razlikovali, moramo dobro da pogledamo. Kada god pogledam Kejsi, kako smo nazvali drugu pticicu, osecam potrebu da objasnim neobjasnjivo. U zivotu nista nije "nemoguce". Ne uspevate jedino ako ne pokusate. Verujete li u svoje snove i dobro ih promislite, oni ce postati realnost.
Najlakse je predati se. Secam se dana kada sam se bavio boksom. Ponekada je deseta runda izgledala dugacka kao vecnost. Bilo je tako jednostavno prosetati do svog ugla, uzeti peskir i baciti ga u ring, popiti gutljaj vode i pokupiti svoj zivot tamo gde ste ga i ostavili, ne brinuci vise nizasta. Na trenutak, to je izgledalo tako. Nazalost, postojalo je suvise teskih "sutra" da bi se odustalo tek tako. Vracali biste se u borbu zamisljajuci lica i komentare svojih navijaca. Da. I onda covek daje sve od sebe, ne bi li pobedio. Nije se tu u borbi radilo samo o necijoj fizickoj snazi - i snaga uma bila je na ispitu. Bez te mete i te tacke u fokusu, ma kakva bila necija fizicka kondicija i snaga, pobeda bi izostala. Vas poraz ili vasa pobeda trajne su vrednosti. Pobeda je pozitivna i podsticuca vrednost, poraz je negativan, ponizavajuci i deo vasih buducih nocnih mora.
Lako je biti dobitnik a ne gubitnik.
Cuda se desavaju, makar neka od njih bila plod teskog rada i upornosti.
Cudo ce se desiti samo ako ga potrazite sami. I ne zaboravite, vi sami jedno ste od najvecih cuda.
Sledeci put poseticemo svet KOCKE...
Kada prelazite ulicu, dobro pogledajte na obe strane. I to je kocka...
Vlada